Na pojavu pletenica Shimano je momentalno odgovorio worm shaft sistemom - dvobrzinsko unakrsno slaganje strune. Kada su takve strune počele da rasturaju stacionarne mašinice ko beba zvečku, Daiwa je odgovorila super stoper kočnicom, koja je štitila pogonske sklopove...

Velika nosivost - mala debljina, je to što prvenstveno ribolovci vole kod pletenica. Nažalost, previše tanke jake niti pogubno deluju i na karike štapa i na vođicu strune - dosta brzo ih proseku! Izlaz je ili u (samo!!!) Fuji SiC karikama, odnosno: najboljim rolama (a one su preskupe), ili ne koristiti baš preterano tanke pletenice. Druga krajnost je predebela pletenica! Ona sporije useca žljeb u karike i vođicu, ali razbija rotor - svako kačenje i pokušaj otkačinjanja - uspešan ili neuspešan - cimanje i trzanje... kidanje, toliko napreže neke sklopove da se “luft” vrlo brzo pojavi. Razlog je velika nosivost i - netegljivost! A baš je netegljivostglavna prednost pletenice nad monofilom, a ne ogromna nosivost ili mala debljina.

Kad varaličarite pletenicom imate utisak ne da vučete leptir nego ventilator; vobler dip raner se otima kao da je živa riba; čak se oseća i mrdanje repa silikonca! To je važno - imate direknu vezu sa varalicom. Indikacija i rada varalice i napada na nju je odlična, pa je kontra trenutna i neuporedivo efikasnija nego monofilom. Netegljivost je poželjna - ali po lošu mašinicu pogubna!

Međutim, objektivno govoreći, ni najbolje mašinice nisu 100% “imune” na netegljivost pletenica. Loviti njima je kao voziti se kolima bez amortizera - svaki udarac se prenosi na sklopove. Rešenje je: nežna ruka, mekan dril, savitljiv štap. Ne cimati i kidati preko mašinice - čak ni preko štapa - već je namotati oko nečega pa povući...

Ali, pletenica nije jeftina, a ako svaki put kad zakačimo varalica - kidamo, ko će ih nakupovati. Možete koristiti predveze od monofila - štedite na pletenici ali gubite na varalicama, a ako lovite samo pletenicama vrlo često varalicu spasete tako što ispravite udicu.

Kad kupujete pletenice ne obraćajte toliko pažnju na boju, sve one posle izvesnog vremena pobele. Ni nosivost nije toliko bitna - opredelite se za debljine od 0,15 do 20, maksimalno 0,25 milimetra. Ne brinite ni za memoriju - sve pletenice su totalno “zaboravne”. Iako svi proizvođači tvrde da su, kao, “strašno” otporne na krzanje još nema te koja je otporna na oštro kamenje ili školjke!

Još jedna velika prednost je i trajnost, bez obzira koliko bila stara nosi kao nova, za razliku od monofila koji i kad stoje - stare. Takođe im sunce ne može ništa! Sem školjki niko im ništa ne može, ali ona “može svašta” vašoj mašinici i štapu, ako niste pažljivi.

Za sve pletenice koristim najobičniji palomar čvor i nikada me nije izdao (a i u mraku se lako uveže!). Još jedna bitna karakteristika pletenica je što uvek pucaju na čvoru, dok mi se kod monofila dešavalo da pukne gde mu je “volja”.

Da bih zaštitio mašinice dril im je vrlo “tanko” naštelovan, a kočnice su na njima vrlo pouzdane. Koristim štapove isključivo sa Fudžijevim SiC karikama, znatno manje snage nego što je to kod nas uobičajeno, težine bacanja su: za smuđa 30, štuku 60, a za soma 100 grama..

Ponavljam: sve pletenice seku vođice na mašinici i karike na štapovima, istina neke mnogo sporije (duže, znatno više treba vremena da bi se nakarikama Fuji SiC pojavili urezi). Za tolike godine napecaćete se, ulovićete na stotine (hiljade?) smuđeva!

Uostalom, karike na štapovima se vremenom mogu promeniti. Problem su mašinice - njih ne menjamo često. Iskreno, i najbolje mašinice znatno se brže izraubuju ako stalno (često) lovite pletenicama. I sad nastaje problem: da li kupovati jeftine mašinice, pecati njima jednu sezonu, pa kupiti novu za iduću sezonu, ili skupu, kvalitetnu, pa loviti nekoliko (koliko?) godina?

Kao što vidite, oko pletenica ima mnogo “i za i protiv”. Još jedan problem je to što većina sporije (ne) tone. Ako džigujete lakom glavom, Dunav, a voda duboka, načekaćete se dok ne stigne džig na dno. Rešenje je što tanja pletenica, ali kačenja su česta, pa cimanjem, da bi otkačili džig, sečete i karike i vođicu, a rotor mučite. Bolje je loviti težim džigom. Kod “plivanja” pletenice javlja se sledeći problem:

Zabacali ste lakšu glavu. Pletenica se prostrla po površini vode. Olovna glava tone... za sobom povlači pletenicu... ali bar 3/4 pletenice je i dalje na površini vode... pliva! Smuđ grabi u propadanju (vrlo čest slučaj, ali oni koji pecaju tegljivim monofilom to ne znaju, jer ne registruju takav napad!), a trbuh je ne po horizontali nego po - vertikali! Naravno, zakasnite. Verujte, tek kad sam počeo da džigujem težim glavama, uspeo sam da realizujem bar 50% udaraca u propadanju. Teži džig više zategne pletenicu.

Težu glavu vodim ja - laku vodi vodena masa!

Zimi je pletenica praktično neupotrebljiva, jer skuplja vodu i nanosi je na karike pa se zalede. Tanak (mekan) monofil je bolji.

Po svemu ovome ispada da pletenice imaju više loših nego dobrih strana?! Tačno, ali ja ipak lovim (samo!) pletenicom. Trenutno mi je broj 1 žuti Power Pro.

Dragan Jovanov

www.trofej.info

Istorija mašinica za pecanje Van Stal (Van Staal) podseća na priču o ptici Feniks - kaže nekadašnji potpredsednik sektora prodaje kompanije Zebko (Zebco) gospodin Krejg Kantelmo (Craig Cantelmo) sugerišući da se pomenuta mašinica pojavila iz pepela. Danas je Van Staal u vlasništvu na našim prostorima manje poznate kompanije W.C. Bredli (Bradley) koja proizvodi mašinice za Zebco, Quantum i Fin-Nor.

Iako su mnogi smatrali da je kupovinom Van Staala istom izrečena smrtna kazna, novi vlasnik i njegovi inžinjeri, okupljeni pod okriljem kompanije Zebco, udahnuli su legendi novi život. Za uzvrat, Van Staal je grupaciji podario veći kredibilitet, pogotovo Quantumu kada je reč o američkom tržištu pribora i opreme za morski ribolov, istakao je Rej Mor (Ray More) potpredsednik jedne od kompanija u sastavu grupacije W. C. Bradley.

Priča o Van Staalu počinje kada je mašinac iz Konektikata (SAD), koji se bavio izradom avionskih sedišta, osnovao firmu pod tim imenom 1980. “Van Staal na holandskom znači – od čelika“ - objašnjava gospodin Krejg. Već su kućišta prvih modela mašinica bila napunjena uljem, što je podrazumevalo da savršeno dihtuju, ali ti prvi primerci su, ipak, “propuštali“ te su uništavani čim bi se falinka primetila. Konačno, 2001. godine, kompanija se našla pred bankrotom...

Tridesetsedmogodišnji mikrobiolog Krejg Kantelmo tada je radio ufarmaceutskoj industriji ali je, po vlastitom priznanju, mnogo vremena provodio na pecanju. Upravo on je prepoznao potencijal Van Stala i pronašao dvojicu investitora koji su proizvodili mašine za izradu medicinskih instrumenata! Sva trojica su se upustila u avanturu da otkupe kompaniju Van Staal od kreditora. Novi vlasnici su prionuli na posao i unapredili proizvodnju u skladu sa standardom vrlo malih tolerancija koji su primenjivali od ranije u svom poslu. Te mašinice su postale vrlo popularne među grupicama američkih elitnih surf ribolovaca u Konektikatu, Njujorku i Njudžersiju. Lovci na trofejne primerke prugastog basa nisu žalili para samo da bi kupili vrhunske mašinice koje su koštale i po nekoliko stotina dolara. Lice sa reklama kojima se promovisao takav Van Staal je i vrhunski surf ribolovac Majk Evrin (Mike Everin). “Kad god biste bacili pogled na sliku kakvog kapitalnog ulova prugastog basa ulovljenog s obale, tu negde je bio i Van Stal, odnosno podrazumevalo se da je ulovljen tom mašinicom koja je postala sinonim za snagu, izdržljivost i hermetičnost“ – ističe Majk Evrin.

Do čuvenog ribolovačkog sajma ICAST održanog 2003. godine dobar glas o Van Staalu se širio baš kao i kompanija. I dok su obavljane poslednje pripreme za nastup na pomenutom sajmu, na vrata kompanije je zakucao predsednik Zebco korporacije Džef Poncijus (Jeff Pontius) i najavio kako je ta kompanija voljna da kupi Van Staala. Takav predlog nije mogao stići u bolje vreme. Naime, Van Staal je bio samo usputna zanimacija njegovih vlasnika i kao takav nije mogao da se nosi sa sve većom potražnjom. Za izradu svakog pojedinačnog primerka bilo je potrebno oko 18 časova rada i takav posao ni izdaleka nije bio isplativ kao izrada mašina za farmaceutsku industriju. Vlasnici Van Staala bili su spremni da ga prodaju a Džef Poncius voljan da ga kupi.

“Pošto se Van Staal potvrdio na američkom tržištu mašinica i čekrka za morski ribolov, u novom okruženju on je takav kredibilitet dao i proizvodima poznatim pod brendom Quantum, koji su do tada bili popularni kod slatkovodnih ribolovaca.“

“Kvalitet proizvoda i njegov brend podižu Van Staala na najvišu cenovnu poziciju koja tako upotpunjuje liniju Quantuma“ - ističe Džev Poncijus. “S Van Staalom smo dobili mogućnost da primenimo svo tehničko znanje i umeće koje smo izgradili u poslednjih nekoliko godina, a uz to, kao ribolovac, smatram da smo dobili vanserijsku mašinicu tako da smo dvostruko ponosni – i što smo je napravili i što njome pecamo!“

S druge strane, pod okriljem kompanija Zebco i Quantum, Van Staal  je stekao sigurnost, baš kao i njegovi kupci koji podržavaju taj brend.

“Upravo se trudimo kako da brendu Van Staal pružimo najveću moguću sigurnost i budućnost i dajemo na znanje vlasnicima i prodavcima tih mašinica da njegovu proizvodnju i podršku posmatramo dugoročno i razvojno“ - poručuje Džef.

Jednako važno kao finansijska i proizvodnja sigurnost Van Staala jeste i tehnička ili tehnološka injekcija koju je on dao Zebcu odnosno Quantumu, jer od kad je kupljen Van Staal, pomenute dve su kupcima predstavile 6 svojih potpuno novih modela rola, a kako ističe Krejg, još nekoliko ih je zakoračilo na proizvodnu traku.

Među tim novim proizvodima, izniklim posle kupovine kompanije Van Staal, bile su i modeli sa preklopnikom. Naime do trenutka ulaska pod okrilje W. C. Bradleya, odnosno pre “braka“ sa Zebcom, Van Staal je proizvodio samo mašinice bez preklopnika koje su tradicionalno bile vrlo popularne kod surf pecaroša na američkom Kejp Kodu (Cape Codu) ili Long Ajlendu (Long Island). Među takvim ribolovcima je veoma rašireno shvatanje da je preklopnik samo još jedan suvišan pomični deo mašinice, a čija ležišta pesak sa plaže vrlo brzo može da onesposobi.

Problem je bio u tome što vrlo malo ribolovaca izvan Severne Amerike zna kako se takve mašinice koriste. Ugrađivanjem klasičnog žičanog preklopnika na Van Staal proširio se krug potencijalnih kupaca, praktično na čitav svet...

Danas se razvija prodajna mreža proizvoda pod tim brendom na tržištima Azije, Australije i Evrope. U SAD, čiji su severni delovi tradicionalno naklonjeni Van Staalu, sve se više takvih mašinica prodaje i u Floridi, čak i više nego u bilo kojoj drugoj američkoj državi. Prodaja raste i u regionu Meksičkog zaliva i severne Kalifornije, dok južni delovi te države i dalje predstavljaju veliki izazov jer su tamošnji ribolovci ostaju privrženi klasičnim mašinicama, tj. multiplikatorima, za lov grabljivica.

Ali ulazak Van Staala u porodicu Zebco-Quantum nije samo podigao kredibilitet njihovih proizvoda već i ambicije da se, kada je reč o morskom ribolovu, na tržištu zauzme što bolja pozicija. S tim ciljem je, marta 2005. godine, pomenutoj porodici priključen (kupljen) i brend Fin-Nor, tačnije njegova marketinška prava za Severnu i Južnu Ameriku. Novembra 2007. objavljeno je da je Zebco otkupio marketinška prava za prodaju Fin-Nora i Tycoon proizvoda za ceo svet. “Sada možemo celom svetu ponuditi legendarni Fin-Nor, potvrđujući time da smo se na međunarodnom tržištu pomerili ka proizvodima najvišeg kvaliteta (high-end) kada je reč o morskom pecanju“ - naglašava Rej.

“Imajući na umu uspešnu reafirmaciju Fin-Nora, od pre nešto više od godinu dana, a tragom izuzetno povoljnog odgovora na naš prizvodni program predstavljen na ICAST-u 2007. mislim da tajming za naš marketinški prodor ne može biti bolji!“

Praktično, kupovina Van Staala 2003. godine dala je familiji kompanija Zebco-Quantum dobre temelje za preuzimanje marketinga Fin-Nora - brenda koji je bitan za izvozne ambicije pomenutih kompanija jer se radi o brendu koji je međunarodnom tržištu i te kako poznat.

“Naravno“ - ističe Ray - “kompanija namerava da istu pažnju pokloni i marketinškoj podršci Van Staalu i njegovim čekrcima (mašinicama) za ekstremne uslove ribolova”.

Što se tiče cena, one će bez ikakve sumnje za tu vrstu proizvoda i nadalje biti vrlo visoke. Mada se inžinjeri trude da smanje troškove proizvodnje, Van Staal mašinice za klasičan ribolov se u SAD prodaju po cenama od 620-750$, dok se mušičarski čekrci istog brenda prodaju po ceni od 580-890$.

Mi smo već u dva navrata (brojevi 88 i 89) u “Trofeju” pisali o Van Stalu, ali smo sada preneli i tekst iz “Tackle Trade World-a”, u nadi da će se i kod nas pojaviti neki uvoznik spreman da uveze nešto vrhunsko. A Van Staal to jeste! Iako su cene te mašinice zaista visoke nesumnjivo je da za njima vlada veliko interesovanje, jer je redakciji posle tekstova upućeno više desetina mejlova i telefonskih poziva s jednim te istim pitanjem: “Gde se može kupiti Van Staal?” Tržište Srbije nije bogato, ali ima ribolovaca koji iznad svega cene kvalitet, a Van Staal nudi baš to - trajnost i snagu! Takve role su kao stvorene za naše brojne fanatične lovce na somove, mladice i lice, pa bi bila velika šteta da ove mašinice niko ne uveze...

Ali koju boju izabrati kada se Van Staal pravi u tri: crnoj, zlatnoj i srebrnoj. Ali s bilo kojom da se pojavite bićete zapaženi! Van Staal je ko Rols Royce: bilo koji - najbolji je!

Kao što je za očekivati, sistemi sa hranilicama se mogu bacati svakakvim štapovima i rolnama. Naravno, na tržištu postoji obilje proizvoda baš za ovu svrhu. Što se štapova tiče, oni sa oznakom „feeder“ nisu namenjeni za teški ribolov, nego uglavnom za belu i šarane koji baš nisu kapitalci, a ponajviše za deveriku. Cilj je: baciti daleko težak sistem sa hranilicom a pri tom zadržati osetljivost vrha štapa takvom da signalizira i slabe trzaje.

Svi odreda imaju osetljive, pune vrhove od staklenih vlakana, čiji je zadatak da signaliziraju svaki ozbiljniji kontakt ribe sa mamcem: obično po tri različite savitljivosti, koje birate zavisno od težine sistema i veličine plena koji očekujete. Štapovi su podeljeni najčešće u tri klase: laku, srednju i tešku - lite, medium i heavy feeder, koji bacaju oko 50, 80 i 120 grama tereta, respektivno. Kako osetljivi i savitljivi vrh ne može da prihvati nikakvo opterećenje, on ga odmah prenese na ostatak štapa. U tom ostatku štapa su i razlike u snazi. Nasuprot izuzetno tankim vrhovima, štapovi su u korenu prilično debeli, debelozidi i robusni. Savijaju se uglavnom prvom trećinom, ne računajući vrh, i prilično su kruti. Što se tiče modela, svi proizvođači imaju predstavnike i to u više klasa.

Što se tiče čekrka, oni sa oznakom feeder su karakteristični po spoju osobina koje naizgled ne idu zajedno. Prva je veličina i kapacitet. Uobičajen je 0,40/100 ili nešto više, a težine su im 300 do 350 grama, ponekad i više. Uz ovo ide naizgled nespojiva brzina namotavanja. Obično je to oko 6 : 1, nekad manje, nekad više, ali im je zajednička dužina strune koju sakupe pri jednom okretaju ručice i obično je malo manje od jednog metra. Dakle - brzina i veličina. Brzina, jer se ne radi o kapitalcima koje morate satima zamarati, a veličina zato što su sistemi ipak malo preteški za manje modele. Uostalom, ove štapove i mašinice drže stalci a ne vi. Da bi izabrali odgovarajuću rolnu ne morate tražiti natpis feeder, dovoljno je uzeti neki veći model na kome piše „match“, ili pogledajte brzinu pa ako je uz to čekrk pozamašan, nabasali ste na ono pravo. Ako se spremate na kapitalce, tj. šarane, uz neke fider parabolike idu i odgovarajuće robusni čekrci sa ili bez slobodnog hoda špulne.

Mir brate, mir! U Pomoravlju mu to dođe: sir brale, sir, koji baš i ne ide uz ribu, ali zato mir itekako ide uz pecanje. I uz sve ostalo.

Nikola Biga

www.trofej.info

Na slikama vidite Shimano i Garbolino feeder štapove u karakterističnim akcijama.

Rarenium CI4 je novi adut Šimana za široke evropske narodne mase. Evropi se nudi za iduću sezonu, u samo četiri veličine: 1000FA, 2500FA, 3000SFA i 4000FA, dok ga u Japanu ima i u veličinama 5000 i 6000, i u verzijama C2000 i C3000. Ko to procenjuje (ili podcenuje) Evropu pojma nemam. Ili je ja precenjujem?

Odmah da bude jasno, Rarenium je po Shimanovoj hijerarhiji (za Evropu) na 4. mestu, iza "finalista" Stelle i novog Twin Powera CI4. Kako ovaj narod priznaje samo finaliste... loše mu se piše, jer nije čak ni u borbi za "bronzanu medalju" pobedio - treći je Twin Power FC iz 2009. godine. Iza je dvoručni Stradic FC, pa Technium FB, itd. Pošto srednje klase ovde nema, bogatiji (ili zaluđeniji) kupovaće Stelle i Twin Powere, a siromšniji Techniume i ostale, još jeftinije mašinice. Eto zbog čega sam skeptik.

Ali da mi malo podrobnije pogledamo taj Rarenium.

Napravljen je od novog materijala (i korpus i rotor), nazvanog CI4. To znači: "Carbon Interfusion 4". Novi kompozit je po njihovim podacima 20 procenata lakši i 1,6 puta jači od kompozita koji su se do sada koristili za izradu mašinica. Stoga je Rarenium 2500 i 3000 težak svega 200 grama, a model 4000 teži 260g. Prenosni odnos je 5,0:1, a najveći je i najsporiji (pa time i najjači), sa odnosom 4,8:1. Svi imaju po 6 S-ARB kugličnih ležaja i jednosmerni valjkasti super-stoper. Ne treba ni pominjati da ima Worm Shaft, i dve osovinice koje stabilizuju klizač beskrajnog vijka. Ručica se ušrafljuje u telo mašinice - što pozdravljamo. A najviše to što se uz njega sleduje i rezervna špulna! 

Mašinice vizelno privlače pažnju, prvenstveno zbog žutih A-RC špulni. Oblik tela i rotora su klasika, nasleđeni od rodonačelnika serije pod imenom Nasci.

Po meni, cena ovakve role ne bi smela da pređe 150 (160) evra, a nikako da pređe "psihološku" granicu od 200! Jer, Biomaster je napravljen u Japanu, a Rarenium u Maleziji. Zašto Biomastera nema u Evropi - ne znam. Ali znam zašto više nema modela Shimano Aspire - zato što je bio "previše" trajan za cenu po kojoj se u Srbiji (Mađarskoj) prodavao. No, ako Rarenium posmatramo kao siromašniju sestru Sephie, teško da će koštati samo toliko - jen je jak, bez obzira što u Maleziji ne rade za jene.

Ovde toliko, a detaljnije u "Trofeju".

Dragan Jovanov 

Mašinice sa nazubljenim obodom sada su hit - svuda reklame, kao da su izmislili toplu vodu. Kao, dalje se baca varalica, lakše struna sleće sa oboda i ne kovrdža se... Sharkfin je rola koju hvali nemački Paladin, a Ameri, opet, hvale onu koja nosi ime po poznatom varaličaru Doug Hennon-u. Ne znam da li je “Bas profesor” to patentirao, ili Nemci iz firme Paladin (koliko razaznajem, patent se zove “Sharkfin”), ali je jedno sigurno - i rola Doug Hennon WaveSpin i rola Paladin Sharkfin su iz Kine. A da li se dalja varalica lansira... Daiwa je prevrtala” špulne nazvaši ih ABS, sada Shimano forsira u svojim reklamnim kampanjama nove špulne pod nazivom AR-C s oborenim obodom... sve u cilju što dužeg izbačaja. U redu, što dalje to bolje, ali ljudi moji, pa znate li još od kada za ekstremne izbačaje postoji rešenje, koje se zove - multiplikator? Jer on lansira daleko bilo koliko da je strune, jer se špulna vrti. Istina, teško lansira male varalice i lake terete, ali i za to postoji rešenje - Worm Shaft i dugačka plitka špulna! Zato i čudi i Daiwin korak unazad - role bez beskrajnog vijka, ali sa dubokim kratkim špulnama - a za varaličarenje? Još samo fali da ugradi pužni pogon, ko kod svojih modela iz davnih 70-tih prošlog veka!

E sad, štap blanka od nano vlakna iz šargarepe već je nešto drugo. Stigao je iz Amerike, ali je u transportu polomljen vrh! Zato smo ga prerađivali i testerisali - jedva ga presekli - ko da je od kevlara a ne od šargarepe. O njemu detaljnije kada se na vodi dokaže, suviše je i za mene velika nepoznanica da bih se upustio u detaljisanje. Ali i "iz aviona" se vidi da su "obrnuli ćurak naopako" - umesto da se drzi za plutu rukohvat je gumeni, a "ende kapa" umesto da je gumena (zove se i "anti šok") da bi amortizovala udarce blanka o tlo, dno čamca... oni tu stavili plutu?!

Ali na ovom najnovijem Shimano Cardiff-u C3000HG rukohvat je od plute! Mašinica... a sa plutom??? I ko je onda lud? I zar je čudno što varaličari sve više polemišu o štapovima i mašinicama, a manje pecaju. Jer - ko zna - možda ovakvim štapom i rolom sa nazubljenim obodom, i sa obale, dobace dalje mali plitkoroneći vobler, i napokon upecaju smuđa od 6 kila? Možda je veliki tamo daleko i plitko, a ne u dubini?

Nije, u Srbiji nije nigde - nažalost. U Srbiji trofeji u mrežama završavaju, a ne na stranama "Trofeja"!

Dragan Jovanov