Prikazivanje članaka po tagu Nikola Biga

Svilen konac - monofil, kopolimer, fluorokarbon, aramid

milan.hinc@bkintera.com (MIlan Hinić) — Wed, 23 Oct 2013 00:19:39 +0200

Sitna žica, vezak tanak, pušla od pola špulne, gordijev čvor, kovrdže, klobuci na kalemu i isečeni prsti. Baš je ovaj ribolov uživanje, rekoh jednom prilikom i bacih pedesetak metara tek kupljene strune.

Na tržištu i inače vlada prava zbrka, ali kad se dođe do strune, najlona, silka, ili kako je već zovete, na vratima ste haosa. Proizvođača ima mali milion, a specijalnih struna da i ne govorimo. Prvo proizvođači specijalizovani za izradu struna, sajli i slične galanterije. Zatim proizvođači pribora uopšte, koji naruče kod nekog proizvođača strune takve i takve, po toj i toj ceni, i sa etiketom takvom i takvom. Na kraju tu su i prodavci koji preko noći izmisle ime nove marke, a zatim naručuju sve što ima veze sa ribolovom, pa naravno i najlon. I ćorava koka zrno ubode, pa se i tu nađe poneka solidna struna.

Nego, da se vratimo na temu. Ne znam kad je sve počelo, sigurno ne tako brzo po pronalaženju poliamida, inače poznatog pod imenom najlon, davne 1938. Ime „najlon“ je u stvari zaštićeni trgovački naziv - NYLON. Najlon ima divne osobine: vrlo lako se oblikuje, elastičan je, pa i plastičan, izdržava prilična opterećenja, a istovremeno je komforan za rukovanje, i naravno - jeftin.

Čime se ranije pecalo?

Ne znam, al' kol'ko čujem, „koncima“ ispletenim od raznih materijala. Sve u svemu, izgleda da se vraćamo tim koncima, jer su u novije vreme hit strune ispredene od izuzetno jakih vlakana, kao i njihove jeftinije verzije - ista ta vlakna oblepljena nekim mekšim polimerom. Malo kasnije ćemo detaljnije o tome, a sad da se vratimo na najlon.

MONOFILI

Monofilima nazivamo strune izrađene, narodski rečeno - „odjednom“. Takve strune po celom preseku i dužini imaju isti sastav, izgled i iste mehaničke osobine. Materijal je gotovo isključivo poliamid, tj. najlon. Poliamidi su grupa polimera. Među njima postoje razlike kako u strukturi tako i u osobinama, pa otud i razlike u kvalitetu strune. Poli na grčkom znači više, mono - jedan, a polimer je ogroman molekul sastavljen od mnogo malih molekula - monomera. Koliko? Recimo, mnogo više od milijarde milijardi, ali to je manje bitno.

Uopšteno, kad se priča o strunama najbolje je da se ne zamarate nazivima i osobinama materijala. Poverenje u marku, proizvođača i savet iskusnijeg prijatelja ili ljubaznog prodavca su presudni. A reklame i ultrakratki testovi? Nisam baš siguran, jer ne kaže se džabe: „važno je da je struna nova“. Danas je većina monofila zaista odlična - dok je nova! Problemi počinju posle nekoliko izlazaka na vodu, neumoljivog sunca, vode koja nosi svašta sa sobom i u sebi, kamenja i granja. Svi se trude da naprave monofil što veće nosivosti, a koji se istovremeno ne kovrdža previše - što bi se reklo - ima nisku memoriju, pa još i da mu na čvoru nosivost značajno ne opada, a i da se teško haba. I da svira „Svilen konac“.

KOPOLIMERI

Nisu to neki, kao, polimeri ili šatro polimeri. U svetu ribolova pojavili su se tiho, naglo poboljšavajući osobine struna, ali ne ističući svoje pravo ime i suštinu. Totalna zbrka je nastala početkom devedesetih, kada je počelo bezobzirno marketinško „klanje“. Ograničenje je bilo izbegavanje laži u njenom očiglednom obliku, a činjenicu da je poluinformacija u stvari najgora dezinformacija, niko nije uzimao za ozbiljno. I tako, posle „karbonskih“ udica „oštrenih laserom“, high modul kevlara i supermetala, proizvođači su počeli da se busaju u grudi „najnovijim“ pronalaskom (čak tridesetak godina starim) - kopolimerom.

Zbrka je, zdušno podgrevana i „stručnim“ analizama po ribolovačkoj štampi, a trajala sve do pre par godina, kad su na naziv kopolimer i monofil svi već prestali da obraćaju pažnju.

Da počnemo od zbrke. Dvojni kopolimeri - jezgro od krutog polimera visoke nosivosti obloženo mekim polimerom niske memorije otpornim na habanje su, kad su se pojavili, zaista prednjačili solidnim osobinama. Proizvodili su ih svi koji nešto znače.

Na „Duo“, „Dual“ i slično niko nije obraćao pažnju, pa je stvorena „nepostojeća dilema“: monofili ili kopolimeri? Rasprave su bile duge i nopisivo dosadne jer, što je tema besmislenija - duža je rasprava o njoj. Sve iole kvalitetnije monofilne strune u devedestim godinama, izuzev pletenica, načinjene su od kopolimera. Kako? Običan polimer je sastavljen od istih monomera, a kopolimer od dva ili više različitih. Gde je tu ćar? Dva monomera različite veličine bolje će se „upakovati“, ostavljajući znatno manje slobodnog prostora, ostvarujući više međusobnih veza. Rezultat? Struna će imati veću nosivost i teže će se habati.

Match strune su tonuće, da bi se lako radilo sa veglerima, jel' da? A zašto neke plivaju a neke tonu? One su sve otprilike iste specifične težine, ali plivajuće leže na vodenom filmu, kao oni insekti što trče po vodi. Njihova površina ne živi u ljubavi sa molekulima vode, pa se vrlo teško kvasi. Match strune su površinski obrađene tako da ih voda lako kvasi. Jednom pokvašene, neometano tonu.

Elem, ovo je korisno saznanje za sve: kad inače plivajuća struna tokom varaličarenja poče sama od sebe da tone, znači da se dobro okvasila i počela da upija vodu. Upijanje vode umanjuje nosivost strune, a pogotovu čvora. Uz to, činjenica da je struna okvašena i da pije, znači da je prilično ishabana trenjem o sprovodnike, inače do kvašenja ne bi ni došlo. To je pravi trenutak da se, zavisno od vrste ribolova, prvih dvadesetak metara ili više odbaci, ali ne u vodu ili na obalu, nego u džep, pa kući u korpu za otpatke. A korpu „u“ kontejner, a ne pored njega.

Šta smo ono pričali? Kopolimeri, jel' da? Dalja unapređenja su postizana tefloniziranjem površine, mehaničkim spajanjem dva polimera, takozvanim koekstrudiranjem - neravnomernim presovanjem, tako da površina bude čvršća od jezgra, radi otpornosti na habanje, te dodavanjem raznih aditiva.

I pored popularnosti pletenica vreme kopolimera će potrajati, barem u lakim disciplinama.

Ima li izuzetaka od poliamida? Ima!

Fluorokarboni - fluorougljenični elastomeri se koriste za izradu lakotonućih predveza, pretežno za morski ribolov, koji imaju još jednu dobru osobinu. Svetlost se na graničnoj površini vode i fluorougljenika gotovo ne prelama, pa su oni skoro nevidljivi u vodi. Takođe, fluorougljenicima se kopolimeri oblažu ili obogaćuju radi postizanja sličnih osobina kod struna za ostale vidove.

NOSIVOST

Iako je nosivost ono što prvo gledamo, sigurno nije jedino merilo. Uvek se postavlja pitanje: kolika je stvarna nosivost? Na čvoru ona opada i do 50%, na mokrom i više, a habanje pri upotrebi je dalje umanjuje. Zaista je teško poverovati da „amerikanci“ nikako ne uspevaju da naprave monofil koji recimo sa debljinom 0,20 mm nosi više od 4 kg, ali da je to za Evropljane i Japance sitnica. Njihovi kao od šale trpe 5 kg, pa i više.

Radi se o testiranju. Kada namotate, recimo neki američki i vežete loš čvor, možete očekivati onu nosivost koja je deklarisana na etiketi. Sa većinom struna iz Evropa to nije slučaj. Već pomenuta marketinška pravila izbacuju u prvi plan najveću moguću nosivost suve strune bez čvora, izmerenu na osetljivim mernim uređajima. Američki proizvođači se ne takmiče deklarisanom nosivošću, nego realnošću testiranja.

Veoma bitna osobina, koju je gotovo nemoguće objektivizirati, je nosivost na čvoru. Kom čvoru? Ko ga vezuje? Koji kraj prvo zateže? Da li možete dva puta vezati savršeno isti čvor? Postoji li mašina koja će to savršeno uraditi umesto vas? To ispituje svako za sebe, pa i ja.

Otpornost na habanje je naravno veoma bitna, ali je vrlo malo proizvoda koji se znatno izdvajaju iz proseka.

Koji je to skup osobina, i koji je njihov međusobni odnos koji je čini idealnom za vas? To je pitanje na koje nema pravog odgovora. Sa druge strane, većina nas ne provodi na vodi dovoljno vremena, i ne menja strunu dovoljno često, da bi mogla da izabere najbolju. Kome onda verovati?

Vrhunske strune su uz to, za nas, nedostižno skupe, ali bez obzira na sve - pitamo se kuda dalje? Tako stižemo do savremenih upredenih struna.

PLETENICE

Čačkajući po poliamidima, ne bi li napravili jače, inženjeri američke firme DuPont (Dipon) 1961. pronašli su vlakno Nomex, a par godina kasnije i Kevlar. Ovo su zaštićena trgovačka imena, a što se hemije tiče, zajedničko ime im je aramidi ili aromatični poliamidi.

Imaju zaista izuzetne osobine. Odnos nosivosti prema sopstvenoj težini je nekoliko puta veći nego kod najboljih čelika. Kad su stigli u ribolov dobili su različita imena. Većina je napravljena od vlakana Dyneema, poneki od vlakana Spektra 2000, a Stren Powerbraid je, međutim, baš od izvornog Kevlara.

Nosivost im je enormna, recimo 0,20 mm - 10 kg ili slično, otporne su na habanje, a memorija im je čista nula. Sa njima se baca vrlo daleko. Mana im je što kad se umrse moraju da se seku, jer se ne mogu razmrsiti. Što se tiče sprovodnika i rolni, mana je baš taj nesklad između debljine i nosivosti. Zaista tanke pletenice, recimo 0,14 ili 0,16 mm su pogubne za sprovodnike, a iluzija snage, kad zakačite podebelu granu pa je izvučete na obalu da bi spasili vobler, katastrofalan za čekrke. Upravo zbog njih proizvođači užurbano ojačavaju čekrke u novijim serijama, a SiC sprovodnici postaju svakodnevna pojava.

Pletenje ovakvih struna je skup proces, pa su u pokušaju da ponude slično a jeftinije, proizvođači na tržište izneli nešto što je možda i bolje. Razvijen je postupak koji se naziva fuzija, što će reći spajanje, stapanje. U stvari zove se Spectra Fusion i vlasništvo je firme Allied Signall Inc. Presovanjem se aramidna vlakna Spectra 2000 utapaju u mekani polimer. Rezultat je struna čija je nosivost između boljih monofila i pletenica. Memorija im je skoro nula pa se ne upredaju i omogućuju daleke izbačaje, otpornost na habanje odlična, a mogu da se razmrse.

FABRIKE

Bez šale, kako sve te firme uspevaju da prate razvoj polimera koji juri brže od TGV-a? Nijedna, ponavljam - nijedna (!) firma koja se predstavlja kao proizvođač strune u stvari to ne radi, barem ne sama. Vlakna su Mitsubishi, BASF, DuPont, DSM, Allied Signall itd, a najveći proizvođač, čije strune pod svojim imenom prodaje ogromna većina, je Yao I Fabric Co. sa Tajvana (njihov logo je gore desno).

Nikola Biga

Abu Garcia Premier 704 - tradicionalne vrednosti

milan.hinc@bkintera.com (MIlan Hinić) — Tue, 22 Oct 2013 23:11:31 +0200

Kapsel rolne deluju prilično ozbiljno i nepristupačno, ali naizgled komplikovan sistem rotora i špulne rasklapa se lako, jer je to neophodno kad god se špulna menja, ili namotava nova struna. Kalem je ispupčen, plitak i nizak. Poklopac kućišta učvršćen je jednim zavrtnjem, a kad se on skine... o tome ćemo malo kasnije. Kao ustupak savremenosti, pomenimo ergonomski rukohvat - stopu, i udobnu gumiranu ručicu.

KAKO RADI?
Kalem stoji, to jest prilično se brzo kreće gore-dole, što bi trebalo da onemogući usecanje namotaja jednog u drugi. Oko njega se okreće zvono od nerđajućeg čelika, sa ispoliranim obodom, a iz istog vire vođice koje zahvataju strunu i usmeravaju je ka kalemu. Preko svega toga ide još jedan aluminijumski poklopac koji, osim što je lepo išaran slovima i brojevima, služi i da spreči eventualno bežanje strune sa pomenutih vođica. Prenosni odnos je malo manji od 4:1, pa na plitak i širok kalem PREMIER pri jednom okretaju ručice namota šezdesetak centimetara. Otprilike kao i stacionarci sličnog kapaciteta. Meni se čini da ovo baš ide uz neki match štapić, iako su match čekrci znatno brži - uvlače i po čitav metar strune. Varaličarenje? Zašto da ne. Ovako komforna i jednostavna za rukovanje, savršeno je univerzalna.

KAKO SE ZABACUJE?
Naviknutima na stare, klasične stacionarce, nešto komplikovanija zamena špulne deluje kao dobar razlog da se ospe paljba u korist njihovih miljenika. Umesto toga, setimo se da tokom prepodnevne seanse špulnu zamenimo jednom, eventualno dvaput, a najčešće nijednom. Sa druge strane, za to vreme zabacimo nekoliko desetina puta. Sad dolazi njenih pet minuta. Šanse da sa kalema sleti pušla umršene strune nisu jedan prema milion, jer to ipak ostavlja nekakvu mogućnost. One su ovde apsolutno nikakve! Operacija zabacivanja izvodi se kažiprstom ruke u kojoj držite štap. Lagano pritisnete obod širokog crnog dugmeta i vođice će se uvući u rotor a struna sama sleteti na jagodicu. Zamahnete štapom, sklonite kažiprst i gotovo. Struna izuzetno lako spada sa plitkog i širokog kalema, pa je i daljina zabačaja prilična, a i ako ne preklopite na vreme - ne brinite. Ova mašina zateže nezategnutu strunu! Vi to na vodi ne vidite, ali verujte da se unutra sve baš tako dešava. Tu se međutim krije i nedostatak. Dešava se da obe vođice ne uđu istovremeno unutar zvona. Zabacite, struna zakači za jedan od njih i teret pljusne pred vaše noge - na radost kolega sa stacionarcem, koji će zlobno dobaciti: „pravac je dobar, ali ne i daljina“.

POD POKLOPCEM
Dva zupčanika, tanjirasti i klasični. Tanjir je od mesinga, iako bi se po crvenkastom odsjaju pomislilo da je od bronze. U katalogu piše da je mesing - i tačka! Veličina tanjira i zuba na njemu, kao i na gonjenom zupčaniku od čelika, su pomalo u neskladu sa kapacitetom 0,30/100. Verovatno je cilj proizvođača da mašina bude dugovečna. To svakako jeste, iako nema nijedan lager. A i šta će joj? Osovina na kojoj se vrti rotor okreće se unutar čelične čaure, dugačke oko dvadeset milimetara, i tu lufta nema - niti će ga biti. Osovina tanjira je u rukavcu koji vodi ka ručici a u njemu su čaure, šajbne, navoji, navrtke, opruge... svašta nešto - sve od mesinga i čelika, precizno izrađeno i upasovano. Vidite i sami da je dugme za podešavanje borbene kočnice - drila na ručici, a sama kočnica u pomenutom rukavcu. Iako Premier u svom nazivu nema dodatak „Syncro“, koji označava ovako rešen dril, u katalogu stoji da je tip kočnice „Syncro Drag“, tek da na pomislite da vam je Abu nešto zakinuo. Kad smo već kod toga, nekome se izraz dril sviđa a nekome ne. Ali izraz borbena kočnica je dug i često nepraktičan. Ako neko ima bolji predlog neka kaže. Čini mi se da izraz dril, kojim nazivamo zamaranje ulova, odgovara i mehanizmu koji tome služi. Sama oznaka „Syncro“ znači da se okretanjem ručice unazad u toku zamaranja, kad je povratna kočnica uključena, snaga kočenja može umanjiti do pedeset procenata. Kad počnete sa namotavanjem, snaga kočenja se vraća na prethodno zadatu. Kod ove mašine povratna kočnica (možda nju da zovemo „šper“?) ne deluje pre mehanizma, njenim uključenjem blokira se tanjir direktno. Kad sila kojom riba vuče strunu dostigne silu kojom ste pritegli dril, ceo pogonski mehanizam počinje da kliza, tj. oba zupčanika se okreću onoliko koliko im to dopuštaju šajbne koje pritiskaju tanjir. Povratna kočnica ne deluje pre mehanizma - naizgled još jedan razlog za likovanje ljubitelja stacionaraca. Međutim, ovako rečena borbena kočnica reguliše maksimalnu silu kojom zupčanici mogu da se opterete. Možete do milje vole okretati ručicu uprazno, neće im se ništa desiti. Što to ne pokušate sa svojim tristadolarskim bilderom dok dril pišti a struna peva?
Kućište je metalno, izliveno od aluminijuma, tankih zidova, elegantno i skromnih dimenzija. Rezultat toga je težina od svega trista grama, što za kapacitet 0,30/100 i nije malo, ali to ovde nije pravo merilo. U tih trista grama spakovano je mnogo više snage i robusnosti nego što bi na prvi pogled pomislili. Slobodno namotajte baš sto metara tridesetice - i ne bojte se. Delovaće vam nekako domaće - tvrdoglavo, uporno i izdržljivo.

GDE MI JE ZVEČKA?
Nedostaju vam džidža-midže, a? Nema vođicu sa lagerom koja ne uvrće strunu - 'ajde da plačemo. Ako je i uvrću, ove njene vođice, u stvari dve šipkice aluminijum-oksida, čine to zaista minimalno. Nije balansirana? Nema šta da se balansira, jer je ona savršeno simetrična.

Nema beskrajni vijak? A čemu bi služio? Ružna? Glupak se podsmeva onome što ne razume. Što se tiče izgleda, baš je lepa. Mislim zdrava. Hoću da kažem ima je, nekako, sa svih strana. Šalu na stranu, ona jeste lepa, jer lepota je sklad, a ona je baš skladna.

Neupadljivi elegantni natpisi i ukrasne linije čine da izgleda skupa. A ona to nije - verovali ili ne, nova novcata može da se nađe za svega 70 evra. Razmislite malo šta dobijate na stacionarcu, koji košta... Izuzimajući časne izuzetke.
Nedostatak? Samo za dešnjake.

Nikola Biga

www.trofej.info

Karike za ribolovačke štapove

milan.hinc@bkintera.com (MIlan Hinić) — Tue, 22 Oct 2013 22:54:54 +0200

Iako danas na tržištu postoji više proizvođača i veliki broj različitih tipova karika, obično su na tapetu dve najzastupljenije. To su karike čiji je prsten od silicijum karbida - SiC, ili aluminijum oksida - AI2O3. Naravno, najzastupljenije su one najjeftinije, od različito obojenog porcelana. Međutim, ukoliko govorimo o iole kvalitetnijem priboru, ili samostalnoj nadgradnji blanka, masovno se koriste samo pomenute dve vrste, i u manjoj meri neke vrlo skupe i ekstravagantne koje ću pomenuti na kraju ovog teksta.

Fuji (korporacija osnovana 1938.) je kupio akcije gotovo svih proizvođača koji su na tržištu nešto značili, kako što se tiče kvaliteta tako i kvantiteta. Jedne je kupio, a sa drugim vrlo tesno saraduje. Recimo sa poznatom britanskom firmom Seymo (Hopkins & Hallowey) sasvim izvesno drugim svetskim proizvođačem kvalitetnih karika - odmah iza japanskog Fudžija. Ne želim da ovime potcenim Seymo karike, naprotiv. Njihove karike montiraju čak i tako ekskluzivni proizvo- đači kao što su Hardy i RST! Jednostavno, takvim firmama u svim oblastima nema opstanka bez jake podrške velikog i masovnog proizvođača.

Podatke o karikama smo dobili iz Fudžijevih i Sejmovih reklamnih materijala i fabričkog kataloga H & H. Ta Engleska firma osnovana 1945. Hopkins & Hallowey je i distributer kompletnog Fuji i Seymo programa, kao i američkih AFTCO rolera za tzv. Big Game Fish štapove, a i proizvođač izvanrednih “žičanih” karika od tvrdog hroma... Uostalom, ko je ko na svetskom tržištu, ko koliko ima akcija u pojedinim firmama i slično, za ribolovce nije bitno. Bitan je kvalitet i, po mogućstvu, što niža cena! Takođe, u poznatije proizvođače spada i Pacific Bay kompanija. Naravno, danas je na svetskom tržištu bukvalno bezbroj No Name karika, uglavnom iz Kine...

ŠOKIRANI PRSTEN

Dijapazon proizvoda i materijala je takav da pisati o njima znači pisati o svemu. Koga još na tržištu ima? Pre svega bezimenih, hiper-produktivnih proizvođača koji bezimene karike isporučuju na tržište, ili firmama za prvu ugradnju. Zatim, maloserijskih konzervativnih proizvođača koji snabde-vaju maloserijske konzervativne proizvođače štapova i maloserijske konzervativne “samovce” za koje Fuji nije ništa posebno, al’ “žica je čudo”.

Ima mnogo toga što služi za pecanje ribolovaca umesto riba, od poplave novih „super plovaka” koje možete vrlo daleko da lansirate - ali više ne možete da ih vidite, preko varalica što “razgone Turke na buljuke”, udica oblikovanih tako da u riblje čeljusti možete da ih zabodete samo rukom, raznog loma za popunjavanje podruma ribolovaca, do... karika.

Oni neće biti tema ovoga teksta, kao ni roler karike za teški ribolov, niti žičane karike za mušičare. Tema su uobičajeni tipovi karika u širokom dijapazonu kvaliteta i cena.

Pre nego što počnemo, osvrnimo se na postojanje, odnosno nepostojanje tzv. “šok” umetka. Kada su karike sa keramičkim ulošcima počele da stižu na tržište, sve su imale plastični šok umetak iz dva razloga. Prvo, masovna tehnologija za sastavljanje bez takvog uloška nije postojala, a drugo, ti keramički materijali su bili prilično krti i lako su pucali prilikom udarca ili pada, ukoliko nema žilave plastike da ih od toga (“šoka”) zaštiti. Nove tehničke keramike uspešno se spajaju sa metalom u masovnoj proizvodnji i, što je najvažnije, mnogo bolje odvode toplotu. Danas su plastični šok umeci uglavnom fluorescentni.

Heavy-duty karike imaju prilično široke keramičke prstenove koje je sa metalnim ramom relativno teško spojiti bez plastičnog uloška. Jednostavno, ima karika sa i bez plastike, a vi kupite šta vam se više sviđa.

SAMO OBELEŽENO

Imam utisak da postoji opšti stav o “rivalstvu” između SiC i AI2O3 kao materijala za karike, iako ne postoje pravi razlozi jer, jednostavno, SiC je mnogo bolji! Sa druge strane, jeftiniji a zaista veoma dobar, AI2O3 je često baš pravi izbor. Kako svemu što se masovno proizvodi brzo pada cena (setite se prvih kompjutera) područje upotrebe AI2O3 karika se pomera naniže, pa mnogi sa prezrenjem gledaju na njih - što one nikako ne zaslužuju. Uobražen je uvek onaj ko nema razloga! Ono što je u ovoj priči najvažnije je svakako kvalitet izrade - a on drastično varira. Uvek je pametnije kupiti provereno kvalitetne Fuji (ili Seymo) AI2O3 karike nego jeftine SiC nepoznatog porekla!!!

Tvrdoća silicijum karbida je (oko) 2700-3000HV dok je aluminijum oksida 2200-2400HV, ali to su vrednosti merene na komadima homogenih kristala. Sve keramičke karike se proizvode sinterovanjem praha. Ukoliko je proces izrade vrhunski, ova razlika u tvrdoći u korist SiC će se održati, iako u manjem apsolutnom iznosu, ali nije nikakva veština napraviti mekan SiC. Veština je učiniti suprotno, održati osobine na određenom nivou, za koji možete garantovati - godinama! Ovo nije reklama za Fuji, ali on garantuje kvalitet i obeležava karike tako da ih možete prepoznati. Na svakoj originalnoj kariki, na ramu piše FUJI! Ne želim da ulazim u to čega sve ima na zapadu, ali kad kupujete kod nas - tražite provereno! Naravno, solidno će vas (kao i mene) poslužiti i jeftinije verzije nepoznatog porekla, ali se tu već postavljaju neka druga pitanja, a osnovno je upućeno tebi poštovani čitaoče: “šta bre ti u stvari ‘oćeš?”

ŠTA KAŽU TE(K)STOVI

Fuji je u svom reklamnom materijalu ponudio i rezultate uporednih testova svih svojih tipova i konkurentskih karika. Na tim slikama se može videti kvalitet površine, dubina ureza načinjenog pri ispitivanju na habanje i još mnogo drugih dijagrama. Zaista je suviš no objašnjavati zašto je bitna glatkoća, ali treba obratiti pažnju na to kako su u Fudžiju osmislili oblik krivine, tj. kako je karika zaobljena.

Karike koje zahvaljujući osobinama materijala odlično provode toplotu same po sebi, SiC i Gold-Cermet, oblikovane su tako da je površina kontakta što manja, pa je time habanje strune i generisanje toplote umanjeno. Hardloy, skuplja verzija AI2O3 karike, oblikovanaje slično, jer je provo-đenje toplote kod nje solidno, dok jeftuniji O-ring, ima nešto veću površinu kontakta, što je kompromis između malo većeg generisanja toplote i habanja sa jedne, i znatno poboljšanog odvođenja toplote, preko povećane površine, sa druge strane. Daleko najglatkije su Gold Cermet karike.

Ispitivanje na habanje je izvedeno prevlačenjem upredene strune pod određenim opterećenjem kroz vodenu emulziju porcelanske gline. Zašto? Porcelanska glina je smeša alumosilikata, od kojih je većim delom sačinjena zemljina kora, pa ih svaka tekuća voda nosi sa sobom. Dovoljno je da se jezero ustalasa na vetru i eto finih čestica, nevidljivih golim okom, na vašoj struni. E, da nije ovih čestica, strune načinjene od svakojakih polimera nikad ne bi napravile useke na karikama vašeg štapa.

Otpornost na termošokove je takođe veoma bitna osobina, jer naglo zagrevanje i hlađenje dovodi do pucanja površinskog sloja i ljuspanja u zoni neposredno oko strune, čime su stvaranje ureza i njegov rast jako ubrzani. Naglo zagrevanje je izvedeno takode trenjem upredene strune, a hlađenje je potom vršeno u vodi.

Od ostalih zanimljivosti pomenućemo na prvom mestu Fudžijeve karike od industrijskog rubina i safira. To je prilično čist kristal AI2O3, čija boja, pa prema tome i naziv, zavisi od ono malo primesa. Tvrde su kao SiC karike, solidni provodnici toplote i izuzetno otporni na termošokove. Ipak, s obzirom na cenu, mislim da je to čista šminka - dok ih ne nabavim...

Neobično je da se izrađuju isključivo sa šok umetkom, bez obzira na veličinu.

Seymo Hardlon karike od SiAlONa su prve do Fudžijevih SiC. Tvrđe su od AI2O3, čvrste, otporne na termo šokove i nešto bolje provode toplotu. SiAlON je silicijum, aluminijum, kiseonik i azot - kompleksna keramika. Nisu mnogo skupe. Naravno, ima ga i u Fudžijevom programu pod imenom SiN, ali sa šok umetkom kao heavyduty model.

Karike od cirkonijum-oksida?

Nešto su čvršće, ali ne i tvrđe od AI2O3 - sve u svemu ništa specijalno, a dosta skuplje. Ovakve karike ponekad su površinski oplemenjene nanošenjem sloja nitrida, najčešće titanovog. To im značajno poboljšava kvalitet te tako postavlja rame uz rame s Hardlon karikama, a naklonjen im je nemački Sportex.

Karike od titan-oksida ili sa dodatkom istog? Možda nešto glatkija površina, ali sve u svemu ništa bolje od kvalitetnih AI2O3.

Fujisterit je jeftina karika, ipak značajno bolja od obične porcelanske, a izrađena je od forsterita, jednog od pristupačnijih kvalitetnih alumo-silikata. Čvršće su i tvrđe, pa su prstenovi tanji. Obzirom da je ovaj materijal i inače najlakši medu razmatranim, i karike od njega su lagane. Za ultralak ribolov sasvim solidno a pristupačno rešenje.

Šta je Gold-Cermet?

Kermet, što znači i keramika i metal, je prvi smislio Krupp i dao mu ime vidia (wie diamant - na nemač- kom: “kao dijamant”). Za razne prilike - razni kermeti, a mi ćemo spomenuti dva. Fuji kao metalno vezivo koristi zlato, a keramički prah je titannitrid. Nenadmašno gladak, odlično provodi toplotu zahvaljujući metalnoj strani svoje “ličnosti”, koja ga takode čini žilavim i otpornim na udarce i termošokove. Titan-nitrid je tu zbog tvrdoće. Iako deklarisana tvrdoća baš i nije neka, budite sigurni da je u eksploataciji barem na nivou AI2O3.

LAKI I UVRNUTI

Ramovi za karike su najčešće od nerdajućeg čelika. Ponekad su od titana, ako se zahteva ekstremna lakoća, a rede od mesinga. Što se nerdajućeg čelika tiče, Fuji je umesto uobičajenog CrNi 18-8 uveo u upotrebu noviji pod oznakom S-4, izuzetno otporan na teške uslove eksploatacije, ko što su visoka vlažnost i slana voda. Koliko je ovo bitno, mogle bi da prokomentarišu kolege sa mora.

Što se tiče oblika rama - meni su najlepši jednostopni, a zatim oni uvrnuti - Seymo.

Što se tiče snage - nemojte haubicom na fazana. Čvrsto je svakako dobro, ali je pri zabacivanju uglavnom korisnije lako, pogotovo pri vrhu.

Naši fanatični ribolovci, koji smuđare dva puta dnevno, a 365(6) dana godišnje, zaklinju se samo u dvostopalne SVSG modele. Te Fuji SiC karike začudo montiraju i jednomesečni varaličari? Kao, jednostopalne LVSG nisu dovoljno jake, jer oni pecaju samo kapitalce! Sa prezrenjem će pogledati vaš štap sa savršenim Seymo Supaglide karikama...

A vrhovi? Naravno, samo Fuji SiC model PST - ali ne klasičan? Njima je neophodna “pečurka” - prsten za težak ribolov, pod oznakom F (flanged tip)?! (F-prsten se više “preliva”, pa ni kod ekstremno savijenog štapa struna ne dodiruje ništa sem prstena - op. ur.)

Obrni - okreni, ako uzmemo u obzir i cene, trenutno (Fuji SiC) ipak nema pravu konkurenciju. U svakoj od
performansi je gotovo jednak ili bolji, izuzev zatezne čvrstoće, gde su kermeti neprikosnoveni. Nije mnogo bitno, ali spomenimo i da su karike od njega najlakše od svih, jer su tanke. Nadajmo se da će mu cena uskoro dovoljno pasti i da će nam sve to postati malo dostupnije.

Ali kada za manje od desetak godina iz laboratorija pristignu neki novi materijali, situacija u svetu karika možda neće biti ni nalik trenutnoj. Treba samo pomenuti osvajanje postupka industrijskog dobijanja modifikacije ugljenika C60, za koju naučnici veruju da će nam omogućiti da sagradimo lift do geostacioname orbite. Do tad, nemamo razloga da budemo nezadovoljni solidnim debelozidim karboncem i kvalitetnim AI2O3 karikama.

Nikola Biga

Ovaj tekst je još uvek aktuelan - kao da se ništa nije promenilo za 12 godina, koliko ima kada je napisan! Ali nešto ipak jeste - danas će mnoge karike nadživeti blank! A nekad smo menjali karike, blankovi su trajali...

D. J.

www.trofej.info

Fider štapovi i mašinice - specijalno za hranilice

milan.hinc@bkintera.com (MIlan Hinić) — Tue, 22 Oct 2013 20:37:17 +0200

Kao što je za očekivati, sistemi sa hranilicama se mogu bacati svakakvim štapovima i rolnama. Naravno, na tržištu postoji obilje proizvoda baš za ovu svrhu. Što se štapova tiče, oni sa oznakom „feeder“ nisu namenjeni za teški ribolov, nego uglavnom za belu i šarane koji baš nisu kapitalci, a ponajviše za deveriku. Cilj je: baciti daleko težak sistem sa hranilicom a pri tom zadržati osetljivost vrha štapa takvom da signalizira i slabe trzaje.

Svi odreda imaju osetljive, pune vrhove od staklenih vlakana, čiji je zadatak da signaliziraju svaki ozbiljniji kontakt ribe sa mamcem: obično po tri različite savitljivosti, koje birate zavisno od težine sistema i veličine plena koji očekujete. Štapovi su podeljeni najčešće u tri klase: laku, srednju i tešku - lite, medium i heavy feeder, koji bacaju oko 50, 80 i 120 grama tereta, respektivno. Kako osetljivi i savitljivi vrh ne može da prihvati nikakvo opterećenje, on ga odmah prenese na ostatak štapa. U tom ostatku štapa su i razlike u snazi. Nasuprot izuzetno tankim vrhovima, štapovi su u korenu prilično debeli, debelozidi i robusni. Savijaju se uglavnom prvom trećinom, ne računajući vrh, i prilično su kruti. Što se tiče modela, svi proizvođači imaju predstavnike i to u više klasa.

Što se tiče čekrka, oni sa oznakom feeder su karakteristični po spoju osobina koje naizgled ne idu zajedno. Prva je veličina i kapacitet. Uobičajen je 0,40/100 ili nešto više, a težine su im 300 do 350 grama, ponekad i više. Uz ovo ide naizgled nespojiva brzina namotavanja. Obično je to oko 6 : 1, nekad manje, nekad više, ali im je zajednička dužina strune koju sakupe pri jednom okretaju ručice i obično je malo manje od jednog metra. Dakle - brzina i veličina. Brzina, jer se ne radi o kapitalcima koje morate satima zamarati, a veličina zato što su sistemi ipak malo preteški za manje modele. Uostalom, ove štapove i mašinice drže stalci a ne vi. Da bi izabrali odgovarajuću rolnu ne morate tražiti natpis feeder, dovoljno je uzeti neki veći model na kome piše „match“, ili pogledajte brzinu pa ako je uz to čekrk pozamašan, nabasali ste na ono pravo. Ako se spremate na kapitalce, tj. šarane, uz neke fider parabolike idu i odgovarajuće robusni čekrci sa ili bez slobodnog hoda špulne.

Mir brate, mir! U Pomoravlju mu to dođe: sir brale, sir, koji baš i ne ide uz ribu, ali zato mir itekako ide uz pecanje. I uz sve ostalo.

Nikola Biga

www.trofej.info

Na slikama vidite Shimano i Garbolino feeder štapove u karakterističnim akcijama.

Iz pera stručnjaka - materijali

milan.hinc@bkintera.com (MIlan Hinić) — Tue, 22 Oct 2013 20:07:53 +0200

Ako volite da otvarate satove i da gledate točkiće - pročitajte ovaj tekst. Ako vam je dosadan - nemojte. Ali kada kupujete rolnu, pravite se kao da ste ga pročitali. Prodavac će ponekad malo sniziti cenu.

Odakle početi? Šta je glavna tema ovog članka? Jesu li to remek dela precizne mehanike od pre tridesetak godina? Pojam precizne mehanike se drastično izmenio do danas i čekrci više ne spadaju u tu kategoriju. Danas je to, na primer, deo rotacione glave videorekordera koji možete udahnuti kroz nozdrvu i osetiti ga tek na ulazu u pluća.

Ako izuzmemo vodenice i vetrenjače, do pre tridesetak godina svi su se delovi zupčastih mehanizama izrađivali od komada metala ili približnih odlivaka rezanjem. Pojava prese za livenje pod pritiskom par godina posle Drugog svetskog rata u Italiji, donela je mogućnost izrade takvih delova livenjem. Preciznost izrade rezanih delova je i dalje nedostižna, ali su razlike sa praktične strane danas postale zanemarljive.

Većina proizvođača se opredelila za dvostruku igru. Vrhunski modeli imali su mehanizme rezane od bronze i čelika, eventualno mesinga, a takozvane popularne serije, mehanizme livene od, tada dve poznate legure, koje su se mogle uspešno liti pod pritiskom: silumina - legure aluminijuma, i zamaka - legure cinka. Silumin nije izdržao bolje tehnološke osobine i nižu cenu zamaka, a nije mogao da ponudi značajno bolje mehaničke osobine. Njegova manja težina postala je uskoro zanemarljiva prednost, pa je brzo sišao sa scene.

I danas proizvođači sede na dve stolice. Najkvalitetniji modeli imaju kovane tanjiraste zupčanike, a jeftiniji livene od novijih legura cinka, doduše daleko kvalitetnijih od nekadašnjih. Naravno, izuzetaka ima, ali bez njih pravila ne bi ni postojala.

Precizna mehanika

Da počnemo od bronze. Bronza je, izvorno, legura bakra sa kalajem i po njoj je nazvano čitavo jedno doba, čije se trajanje meri hiljadama godina. Relativno lako dostupni bakar i kalaj, ponudili su čoveku oruđa superiorna u odnosu na kamena. Sam naziv bronza obuhvata danas i legure bez kalaja, ko na primer fosfornu, aluminijumsku ili berilijumsku brozu. Bakar sa cinkom nije cinkana bronza nego mesing.

Zašto bronza i čelik? Kada polirani komadić bronze posmatramo pod mikroskopom, možemo videti nešto kao nepravilna zrnca među velikim zrnima. E sad, velika zrna se lako habaju, a mala nikako. Tvrda, mala zrnca vire iz mekane osnove od velikih zrna, prihvatajući na sebe opterećenje i ravnomerno ga raspoređujući na nju. Između tih štrčećih zrna formiraju se džepovi u koje se sakuplja mazivo, tako da se kontaktne površine idealno podmazuju i sklop nikad nije suv. Ukoliko se ne preopterećuje, a i to je teško postići u praksi, ovakav sklop će vas sigurno nadživeti.

Ova priča važi za većinu bronzi, mada se ne primenjuju sve za prenosne mehanizme. Najčešće je to kalajna bronza sa oko 12% posto kalaja i nešto olova, ili nešto skuplja aluminijumska, s oko 10% posto aluminijuma i nešto železa i nikla. Da li je neko pravio rolne od berilijumske bronze - ne znam, ali znajući koliko je skupa - sumnjam.

Kao što to mnogi čitaoci znaju, ovakve mehanizme sa pužnim točkom od bronze i vretenom od čelika imaju stari Kardinali (slika levo) i još neki. Takođe, bronza se provukla i kao materijal za pinione kod novijih modela (slika iznad - Shimano Stella).

Kad naiđete na bombastičan naziv “naval-bronze”, ili marinska bronza (Penn), znajte da je to najobičnija bronza za ležajeve velikih osovina, koje pokreću brodske propelere.

Vidi zlato?!

Kormoran se opredelio za mesing, pa je od njega pravio i točak i vreteno. Njega ćete od manje-više crvenkaste bronze razlikovati po upadljivo žutoj, ponekad i zelenkastoj boji.

Mesinga i bronzi ima više vrsta. Najčešće se upotrebljavaju oni sa oko dvadeset pet posto cinka i nešto olova. Osim kod Kormorana, mesing je zastupljen i kod Mičela 300, 308, i još nekih živih fosila. Konusni mesingani zupčanik kod modela 308 pogoni sličan - samo manji - na rotoru, a od ručice do njega kretanje se prenosi preko dva dodatna zupčanika od zamaka. O mesingu će biti još reči kasnije.

Ros’fraj - šta je to?

Zašto se sve ne pravi od nerdajućeg čelika? Koliko znam, pravio se Finn Norov Ahab (danas Van Staal). Inače, čelik je u odnosu na ostale materijale, ovde pomenute, toliko jači da bi mehanizam morao da ima veoma sitne zube. U suprotnom, zubi bi nadjačali sve ostale delove čekrka pa bi, u žaru borbe, kućišta i ručice pucali da sve prašti. Svaka čast Finn Noru i Van Stallu, ali meni se čini da se samo prave važni. U stvari to zavisi samo od opredeljenja. Za one koji žele da se čekrk koristi kroz više naraštaja eto rešenja! Neko reče da će kroz pokoljenja mrsiti, šta ono beše, ah da - upredenu strunu. Ne znam nisam ga koristio (na slici desno je zupčanik Van Staala).

Pomenuti čelik (rostfrei, prokron, inox) jeste nerđajući, ali to ne mora da znači da ima izuzetne mehaničke osobine. Poneki nerđajući čelici su meki ko sir. Čelik ćete kod čekrka prepoznati po metalno sivoj boji i sjaju značajno plemenitijem nego kod legura cinka ili aluminijuma.

Na čekrku su osovine kalema skoro uvek od kvalitetnog nerđajućeg čelika, a ponekad i osovine tanjira. Takođe, ima ga na jezičku povratne kočnice, a ponekad i na zubima, šajbni na drilu, hvataču strune, vođici, ležajevima... (na slici gore vidite Cardinal 57 s pominjanim čeličnim delovima).

Kad bi moler

Kad bi moj Zoća pogađ’o pos’o po kvadratu - crk’o bi od gladi. Slično bi prošli i proizvođači savremenih čekrka kada bi gubili vreme režući zube. Zato lepo pogonske zupčanike liju ili kuju, a gonjene (pinione) kuju, presuju i, ponekad, režu od mesinga.

Prvo ćemo da se pozabavimo livenjem. Radi se isključivo o livenju pod pritiskom i isključivo legurama cinka. Legure aluminijuma koje su pogodne za livenje nemaju dovoljno dobre mehaničke osobine. Zato je sve započelo sa legurom koja se izvorno zove „zamak”. To je američki naziv, a oni su je prvi usvojili kao materijal, pa ako je već zovemo tuđim imenom, zovimo je onako kako je krštena. Ali postoji i “lep” nemački naziv - “špialter”. Zamak je cink legiran sa četiri do šest posto aluminijuma i do tri posto bakra. Područje primene kod čekrka je bilo veoma veliko, jer je izbor bio, ili skupo rezanje od bronze, čelika i eventualno mesinga - ili zamak. Njega nalazimo i u najjeftinijim, ali i u relativno skupim modelima. Quickovi su, na primer, svi sem “onih”, imali tanjire od zamaka. DAM je (nekada) relativno uspešno poboljšavao karakteristike ovih materijala površinskim oplemenjivanjem bakrom ili bronzom. Preciznost izrade i dovoljne dimenzije mehanizma su bile jedini način da se poboljša rad i robusnost ovakvih čekrka. Od zamaka su, sem tanjira, kod jeftinijih modela izrađivani i pinioni. Kod iole kvalitetnijih modela pinioni su bili od mesinga, ređe rezani, a najčešće oblikovani kombinovanom plastičnom preradom. Malo presa, malo valjak, malo kovački kalup.

Do sad pomenute materijale mogli ste samo namerno da pomešate, ukoliko znate nekoliko njihovih najupadljivijih osobina. Dakle, ako su tanjir i pinion sivi i nisu upadljivo laki - radi se o leguri cinka. Ako je pinion žut, onda je od mesinga - sem kod starih većih Mičela, kao što je bio model Orka, kod kojih je bio od bronze.

Neupadljivo laki

Nove legure cinka nastale su zahvaljujući potrebama za materijalom koji će imati frikcione osobine kao bronza, čvrstoću i tvrdoću prosečnog čelika, a manju težinu. Posle nekoliko godina izdvojile su se tri legure cinka - sa 8, 12 i 27 posto aluminijuma.

Tri principa definišu izbor. Što je veći procenat aluminijuma legura ima veću čvrstoću i tvrdoću, nešto lošije frikcione osobine, ali se teže lije, što znači da je izrada delova skuplja. Naravno, sa porastom sadržaja aluminijuma opada težina.

Označavaju se slovima Z za cink, A za aluminijum i brojem koji predstavlja srednji sadržaj aluminijuma. Najkvalitenija medu pomenutim legurama, ZA 27, ima čvrstoću i tvrdoću solidnog poboljšanog čelika. Tim svojim osobinama daleko nadmašuje sve uobičajene vrste bronzi i mesinga, a zamak da i ne pominjemo. Što se tiče otpornosti na habanje ta legura se približava bronzi.

Obzirom da je kod čekrka sa tanjirom trenje klizanja manje, u korist trenja kotrljanja, u odnosu na čekrke sa pužem, može se reći da je ovo idealan materijal za masovne modele.

Osim broja ležaja, twist-bustera i ostalih ćipurija, čekrcima koje većina može sebi da priušti, ovaj materijal doneo je suštinsko poboljšanje. Naravno, akcenat na dimenzijama i preciznosti izrade ostaje presudan. Preciznost oslušnite, dimenzije morate pogledati iznutra.

Dužina zuba od oko 3,5mm je odgovarajuća, recimo, za čekrk od 0,40 mm/100 m, a za 0,30 mm/100 m to bi bilo oko 2,7mm. Kao i ranije, kod jeftinijih modela, i pinioni su od ovih legura, što i nije tako loše rešenje, kako se na prvi pogled čini. Ipak, kod gotovo svih modela danas pinioni su od mesinga (na slici iznad Spro Blue Arc). Najčešće nisu rezani, kao što sam već rekao, jer presovanje, kovanje ili već tamo neka plastična prerada daju nešto manju preciznost, ali zato značajno bolje mehaničke osobine.

A i jeftiniji su!

Sad malo o težini. Bronza i mesing su najteži: 8,2 - 8,9 g/cm3, a iza njih je čelik sa oko 7,5 g/cm3. Zatim je tu zamak sa oko 7 g/cm3, a nove ZA legure su teške 5,5 - 6g/cm3. Duraluminijum i slične legure imaju 2,8 - 3 g/cm3 i obradićemo ih u sledećem poglavlju. ZA legure je relativno lako prepoznati, jer su značajno lakše od drugih, iako ne tako upadljivo ko aluminijum. Boja im je svetlo metalno siva, ne tamna, ali nemaju tako plemenit sjaj kao čelik (Banax Si - desno).

Kovačnice

Ne radi se o kovanju novca, niti ovi kovači vade kvarne zube suseljanima. Najkvalitetniji modeli današnjih proizvođača imaju tanjire iskovane od legura aluminijuma. Kada otvorite neki skuplji Shimano ili Daiwu, videćete crni tanjir (uvodna fotografija). To su tanjiri iskovani od duraluminijuma.

Šta je duraluminijum? Legura aluminijuma sa oko četiri posto bakra i nešto magnezijuma, mangana i još koječega. Svoje vrline pokazuje tek posle kombinacije plastične i termičke obrade. Ovaj materijal proslavio se u vazduhoplovstvu zbog izvanrednog odnosa: mehaničke osobine - težina. Tanjiri su crni jer su hemijski zaštićeni od korozije, na koju je, inače, duraluminijum prilično osetljiv. Postoje modeli ko što je bio Quantumov Energy Metal (ili Shimano T.P. XT op. ur.), kod kojih proizvođač navodi duraluminijum kao materijal za tanjire, iako nisu crni. U svakom slučaju se radi o nekoj leguri aluminijuma, a da li je u pitanju klasični duraluminijum ili nešto slično, nije toliko ni bitno. Postoje,na primer, legure aluminijuma s oko četiri posto cinka i nešto magnezijuma koje imaju podjednako dobre mehaničke osobine - a nisu osetljive na koroziju! Ovaj materijal ćete (ukoliko tanjir nije crn) vrlo lako prepoznati po upadljivoj lakoći u odnosu na druge.

Osim duraluminijuma može se kovati i mesing, koji posle ovog zahvata takođe ima odlične mehaničke osobine. Mana u odnosu na duraluminijum mu je što je tri puta teži.

Aluminijum je takođe veoma zastupljen kod kućišta. Ranije su kućišta bila livena od silumina. Kao relativno teška, zamenjena su grafitnim kompozitima, ali je pravi razlog poplave kućišta od ovog materijala bila cena izrade i neograničene mogućnosti dizajna. U novije vreme metalna kućišta se ponovo vraćaju u modu. Prepoznaćete ih po hladnoći pri dodiru. Za razliku od nekadašnjih, ona su kovana najčešće od neke od legura aluminijuma, tankih su zidova i prefinjenih oblika. Ipak, ne potcenjujte grafitna kućišta. Stare Team Daiwe i Shimana su dobar primer.

Naravno, lepo je rasklopiti čekrk, podmazati ga, pripremiti za sezonu, pa usput videti od čega je napravljen. A kada već zavirujete u vaše voljene šklopocije, zavirite malo i u ovaj članak. Ali to radite ponekad. Bolje idite na pecanje.

Nikola Biga

P. S.
U naslovu je citiran kamiondžija dok prolazi pored moje komšinice na biciklu.

Tekst je prvi put objavljen u Trofeju br. 1 (april/maj 1998).