Dragi Deda Mraze, izvini što ti pišem otvoreno pismo (da javnost vidi), ali sumnjam da ćeš ove godine iz Laponije doći, jer kroz Evropu nećeš moći proći. Kroz Ujedinjenu Evropu bez granica zbog bodljikavih žica. I to ne žica koje bodu nego seku – pazi i na irvase i na sebe – ta žica ubija i životinje i ljude! I svaku nadu. Ali i ako nekim čudom prođeš opet ne možeš do Srbije da dođeš – izgleda da su naši ove zime čak i sneg prodali stranim zimskim centrima, pa će ti se saonice zaglaviti u blatu balkanskom.
No, ja ću te ipak čekati i ove Nove godine, jer si mi potrebniji nego ikad. Zato te molim (ovog puta ne tražim mnogo, ništa materijalno, ništa skupo), donesi mi na poklon samo malo nade. Malo, mrvičak, mrvicu od nade, biće mi dovoljno. Nada mi treba, vera ne. Ja sam ateista – a ti si crven. Veru neka donese Božić Bata vernicima.
Meni je i nada više nego dovoljna, ali mnogim mojim zemljacima nije. Stoga im u novogodišnje paketiće ne ubacuj pametne telefone nego po parče slanine, šaku čvaraka i bar pola kile pasulja. U Srbiji je to postalo luksuz, nedostižno za mnoge. Znam da se čudiš, jer su slanina i pasulj nekad bili sirotinjska hrana, ali su danas to delikates proizvodi, sve ređi na trpezi. Slanina je skupa ko da je od skandinavskog lososa a ne mačvanske svinje, dok se pasulj kupuje na „akcijama“ po 200-300 grama. I to neki „gradištanac“ iz Poljske i „tetovac“ iz Kine. Ti im pokloni onaj domaći od kojeg si dva dana sit.
Veruj mi, Srbija u drugoj deceniji 21. veka jede imitacije kobasica po 200 dinara kila, dok slanina (ona dimljena, suva, prošarana mesom ko ikebana) košta i po 1000. A čvarci se kupuju na grame, ko da je kavijar. Zato i njih ponesi, pod uslovom da u EU uopšte znaju šta je čvarak i ako nije zabranjen.
Ukoliko smatraš da su bili dobri, udeli mojim ubogim zemljacima i po komad „pivničkog sira“, onog tvrdog, žutog, jer su već dobrano izđikale čitave generacije koje ga nikad nisu okusile. Ma i Pivničana je sve više koji ga ne jedu, jer je i u Vojvodini sve brojnija armija gladnih. Da nije tako zar bi se širom „tri srca junačka“ otvarale narodne kuhinje.
Znam da smo nekada u Jugi bili alavi, da smo od tebe tražili televizore i videorekordere, muzičke stubove i kamkordere, ali sam si kriv - razmazio si nas - poklanjao više nego što smo zaradili. Zato te sada molim za još malo milosti, za malo 'rane za jarane – znam da ni to nisu zaslužili, ali Nova godina je. Molim te, ne molim zbog sebe nego zbog njih – obraduj ih. A meni će i nada biti dovoljna, nada da nahranim dušu.
No, najvažnije je da izbeglice ne zaboraviš! Ma gde bile i ma odakle da su. Stoga ne škrtari, njima udeli i nadu i veru i sve što možeš, jer oni nemaju ništa, i nigde nikoga - osim tebe.
Uh, umalo ne zaboravih – ne zaboravi ni naše narodne poslanike. Jeste da oni imaju skoro sve, ali im ipak najvažnije nedostaje – njima udeli pamet! I saosećanje, skromnost, solidarnost i kulturu, obrazovanje, poštenje i domaće vaspitanje. Joooj, koliko toga njima nedostaje?! Pa mi smo, bre, bogati iako smo gladni, a oni su jadni. Nemoj da te zavara njihov uglađen izgled, pošto svi imaju skupa odela i kravate. Veruj mi, neki od njih su do koliko juče nosili majice, a drugi su do onomad prezirali Boga a sada se krste i u tebe ne veruju, iako si crven. Molim te, udeli im – onda nama ništa od tebe više neće trebati. Ali ukoliko se oni ne urzume nama više ni ti ni Božić Bata ne možete pomoći.
Sve najbolje, oprezno i srećno na putu kroz EU, želi ti verni poštovalac tvog lika i dela
Dragan Jovanov Glod
