Razmišljajući trezveno, da li da vam poklonim biser, još nisam prelomio. No, stipsa nikad nisam bio, evo još malkice himne ljubavi. Pokloniću vam još par nastavaka, jer možda i koji slepac progleda. Ko zna. pa i pse zavoli ko ja. Jer tek kad sam Baka dobio shvatio sam da je sve(t) šarena laža – ko ona pink pena po vašarima, kupiš – lizneš - nestane! Ribolov i pecanje, Shimano i Daiwa, Sarulešti i Ebro, Amsterdam i Barcelona... sve je to ništa! Lepo jeste, ali je u suštini VELIKO NIŠTA. Svaki turista koji ima to može da ima. Ali pun život je sasvim nešto drugo, život su Prijatelji – dvonožni ili s repom, svejedno. Stoga, čitaj dalje!

Glava I – Detinjstvo

Mali a glavat, radoznalo je virio iz kartonske kutije na „Najlon pijaci“, poznatom novosadskom buvljaku. U kutiji su dremale njegove sestrice a, za svaki slučaj, malo podalje od staze, vezan debelim lancem za poluosovinu kamiona, pogledom od kojeg vas podilaze žmarci, prolaznike je posmatrao njegov otac, tamnotigrasti Marinac. Brojni ožiljci i patrljci, ostaci kupiranih ušiju, svedočili su da ime nije dobio iz pukog hira vlasnika već da ga je u krvi potvrdio. Marinac nije bio na prodaju, njegovo potomci jesu. Da bi se te hiperinflatorne 1993. godine postigla kakva-takva cena, Marinac je trebalo svojom zastrašćujućom pojavom da svedoči kakvi će štenci biti kada odrastu.

Međutim, prodaja je išla loše. Ženkice niko nije ozbiljnije ni pogledao a kamoli kupio, iako im je cena bila prihvatljiva, svega 50 maraka. Svi su, ugledavši Marinca, pitali jedino za njega, svetlotigrastog naslednika, ali su odustajali zbog cene. Marinčev sin koštao je tada neverovatnih 100 maraka, a tog leta to je bilo deset plata! Ko je toliko lud da plati 100 nemačkih maraka za štene bez ikakvih papira, bez pedigrea, i još da ne zna da li je kupio staforda, pit bula, ili mešanca? Osim po interesantnoj bolji i neobičnim šarama taj štenac, ruku na srce, ničim drugim nije odskakao – osim što je bio muško. I što mu je otac slavni Marinac.

Bak na slici je fotografisan aprila 2002. kada je već imao oko 75 godina i bio sed i mator

Prolazilo je prepodne a Novosađani ne propuštaju nedeljni ručak, da se supa ne o’ladi. Polako su se pakovali i prodavci ribolovačkog pribora, čije su improvizovane tezge stajale ispred ulaza na „Najlon“, tačno naspram kamiona sa raznom robom i kućnim ljubimcima, većinom kučićima.

I ja sam, naravno, radoznalo gledao Marinca – ali na odstojanju. Pogled tog psa kao da je govorio: „ne prilazi mi“! Bio je to stravičan pas, krupan, mišićav i glavat pit sa kupiranim ušima, tačnije: skoro bez njih (ostali su samo patrljci), posledica brojnih borbi, tako da je ogromna glava još monstruoznije izgledala, pa je privlačio pažnju čak i prolaznika koje psi, inače, ne interesuju. No, moja znatiželja je postepeno postala jača od opreza. Razgovarao sam sa prodavcem štenaca i uspeo Marinca da pomazim.

Oduvek sam voleo pse, sve bez razlike, i rasne i mešance, i razmežene kućne ljubimce i napuštene lutalice. A i dosadno je bilo te nedelje, trgovina je išla loše. Ipak, na jedvite jade nekako sam uspeo da utopim jednog DAM-ovog „kvika 2002“ za 120 maraka, iako sam rešio da ga ne dam ispod 150. No, ’93. je i „samo“ 120 maraka bila je lova do krova. Kad, eto ti moje supruge.

„Daj 100 maraka“ - reče tonom koji nije trpeo prigovor, uze pare i ode...

Nisam ni sanjao da će kupiti musavo kuče. I to ne za nas, nego na poklon prijateljima koji su se nedavno uselili u kuću. Zaista, ima li lepšeg poklona za onoga ko ima veliko dvorište a nema psa.

Kuća bez dvorišta nije kuća, a dvorište bez psa nije dvorište.

Popodne smo četvoronožni poklon odneli prijateljima.

Čitave noći je zavijao, tužan što je ostao bez majke i sestara (kasnije sam otkrio da je imao i brata), iako je spavao sa gazdom u krevetu. Nijedan te noći nije trenuo, pa su nas ujutru prijatelji obavestili da, nažalost, ne mogu da ga zadrže. Imali su punu kuću mačaka koje su maltretirale kuče, a i nisu mogli da izdrže njegovo kevtanje, zavijanje, zapomaganje i tugovanje. Otišli smo po kuče i doneli ga, rešeni da prespava kod nas dok ne vidimo gde da ga udomimo, kome da ga poklonimo. Od kutije za cipele napravio sam mu ležaj i smestio ispod televizora, da nam bude pred očima. Zaspao je. Zaspali smo.

Prespavao je privremeno jednu noć a ostao kod nas do kraja života. I duže...

Već sutradan ujutru shvatio sam da će taj psić biti naš, a siguran sam da je moja Mira to znala čim ga je kupila, iako je uvek tvrdila da nije, da je stvarno bio poklon, a da je sudbina, kao, sve izrežirala. Nekako je previše tužna bila dok je štene na poklon nosila.

I eto, sudbina je odredila da to kuče postane naš kućni ljubimac, da mažen, pažen i razmažen proživi život dostojan čoveka u vremenu kada su ljudi živeli kao psi.

Sudbina je režirala da ne završi u nekoj areni, jer su borbe pasa tada bile u modi u Srbiji. Sudbina je, valjda, odredila da ni ja ne okončam, iako su i borbe ljudi tih godina bile popularne u bivšoj Jugoslaviji.

E, sada je trebalo naprasno čitav život promeniti. Prinova nas je poštedela strarih navika da živimo bezbrižno, bez obaveza. Nije više bilo dileme „da li ustati, ili odustati“, jer je devedeset treću u Srbiji najpametnije bilo prespavati. Te godine se normalan čovek, svakog jutra kad se mamuran probudi, dok se ne usudi da oči otvori, u sebi pitao: „da li da se umijem, ili ubijem“. Međutim, sada se moralo rano ustajati, hraniti ga i lečiti, izvoditi i šetati, čitavog dana paziti i vaspitavati, jer je živeo s nama u stanu, na prvom spratu, u Novom Sadu. Ali pre svega trebalo mu je dati ime.

Naravno, Bak! Po kome verujem da znate, čim knjige o psima čitate. Ali ne jedino zbog Džeka Londona nego i zbog kratkog, jasnog i odsečnog: Bak!

Bak, sedi!

Bak, dođi!

Bak, FUJ!

Bak, pusti!

E, to poslednje nikad nije naučio. Tačnije: znao je, ali nije hteo! No, o tome ćemo detaljnije kasnije. Prvo je trebalo kučence hraniti i odhraniti.

Bak je rastao kao iz vode, a jeo ko mećava. A kako i ne bi, kad nije jeo hranu za pse, nego za ljude. I to ne bilo šta nego junetinu! Čistu junetinu, od buta, bez trunke masti. Za to je bila zadužena Mira. Iako smo odmah pokupovali brojne knjige iz kinologije, a bukvalno sve o starfordima i pitovima, Mira nikad nije pristala da Bak jede ono što i ostali psi. Ona ga nikada nije smatrala za psa, nego uvek za ravnopravnog člana, iako je Bak često bio „ravnopravniji“ od nas.

Stoga je Bak dobijao doručak, ručak i posebno obilnu večeru, a „užinao je“ kada mu kradom dobacim nešto - da ne vidi ona, ili ona - da ne vidim ja. Da vas podsetim, to je bilo 1993. godine u Srbiji, godine pod sankcijama i godina hiperinflacije, kada su penzioneri stajali u redovima za hleb i(li) mleko, nije se imalo za jedno i drugo. Kada je penzija bila dve marke Bak je jeo junetinu!

Mira je imala svoje proverene mesare. Obično bi kupila čisto meso od junećeg buta, desetak kilograma, pa tražila od mesara da joj samelje. Mleli su bez pogovora jer su je poznavali – a i znali su za koga je – iako ne vole da melju čisto meso, nego ostatke i otpatke.

Jednom je u smeni bio neki novi mladi mesar koji je nije poznavao. Odbio je da melje čistu junetinu od buta, bez ijedne žilice ili mrvice masti, greota je. No, Mira nije popuštala:

„To nije za mene, nego za mog psa“ – pravdala se.

Penzioneri koji su strpljivo čekali u redu koske za supu pogledali su je pogledom „a la Marinac“. Zategnutu situaciju razrešio je poslovođa mesare koji je Miru znao i posebno cenio takvu mušteriju, naredivši mesaru da samelje. Nije potrebno reći da smo mi te godine najčešće večerali... pofezne.

Nastaviće se...

Dragan Jovanov Glod