Ali i pored pofezni i čaja ipak je bilo preskupo hraniti ga mesom iz mesare. Zato su tog leta 93. Mira i Maćika (drugar iz Bečeja) kupili popola čitavo june. Maćika je sve sredio, a nama, tj. Baku, pripala je - čevrtina. Drugo četvrtinu od naše polovine rasprodali smo po komšiluku, da bi meso za Baka ispalo jeftinije. Za nas ništa nije preostalo, čak ni koske – i one su bile Baku namenjene.

Ko toliko jede logično je i da obilato ... Uh, a još ga nismo puštali napolje, dok ne primi sve vakcine i revakcine. Stoga smo bili ko sakupljači loptica na teniskim mečevima Novaka Đokovića. Bili smo u pripravnosti da startujemo, i čim bi primetili da počne da se vrti, panično okreće oko sebe... podmetali smo pripremljeno parče kartona ili papira. Podmetali... ukoliko stignemo na vreme. A često nismo.

Kada jesmo, on obavi na karton, a mi mu izmaknemo. Okrene se i – zapanjeno, uspaničeno – počinje da njuška, traži gde je. Nema ga?! Ko u „Radovanu III“ – nigde „minulog rada“. Panika ga uhvati, a mi pucamo od smeha.

E, to nije voleo. Nikako! Do kraja života nije voleo da mu se bilo ko smeje. Razumeo je, shvatao je da to činimo iz milošte baš stoga što ga toliko volimo, ali se ljutio. Naravno, nikada na nas nije zarežao niti iskezio zube, ali se primećivalo da negoduje kada mu se smejemo. Izbegavali smo da mu se smejemo, ali je nemoguće bilo uvek se uzdržati.

Kako da mu se ne smejem kada je, recimo, u „pubertetu“, jednom stao pored drveta, njuškao, njuškao... i prvi put digao nogu, ali desnu – a drvo je bilo levo. Ili kada toliko visoko digne nogu da se preturi na leđa. Izgubi ravnotežu, jer pokuša da nadvisi nekog mužjaka doge, koji je obeležio drvo na nedostižnoj visini. Ma, toliko je žudeo za dominacijom da maltene što nije obeležavao iz skoka.

No, to je bilo kasnije, kada je „postao muško“. Pre toga je bio nežan ko curica. Već sam se bio uplašio da nije možda... Nije! Problem je bio u tome što je bio mnogo veći i snažniji, neuporedivo napredniji, i od svoje generacije i od rase. Bak je sa 8 meseci već bio ko staford ili pit sa godinu dana. Jedino još nije imao snagu i čelični karakter zrelog psa, ali veličinu jeste. Bio je ko neki naglo izđikali momčić, ali još uvek sa pitomom dušom deteta.

Recimo, jednom smo ga odveli da vidi svog rođenog brata. Naime, neke sestre iz legla su nekako bile prodate a druge poklonjene, ali je vlasnik Lole, Bakove lepe majke, sebi ostavio (to sam tek naknadno otkrio), kao, najboljeg mužjaka iz legla. Baka je prodao a „boljeg“ sebi ostavio, nadam se ne za borbe pasa. Iako, ko ženku pita pari sa Marincem...

Braća su imala tada oko 4 meseca. Bak je bio skoro duplo teži i veći od svog brata Toma. Igrali su se, ali je vlasnik „boljeg“ štenca setno gledao Baka. Mislim da bi platio i 500 maraka da bi ga otkupio nazad. Ali ’93. beše a Bak već tada nije imao cenu!

Cenu sam plaćao ja, dugim šetnjama! Međutim, šetnja podrazumeva nogu pred nogu, polagano... a sa Bakom, dok je bio mlad, posebno kada se predveče uputimo na igralište, „šetnja“ je bila borba da sa ostane na nogama - on ih je imao četiri, ja samo dve. Spasavala me je jedino moja težina, ukoliko nije bila poledica!

Ne znam koliko hiljada puta sam ga cimnuo povocem i viknuo „Bak, polako“ – sve dok nije odrastao šetnja je bila „mali pakao“. I to dva puta na dan (često i tri), obavezno jutarnja i poslepodnevna, koja se pretvarala u večernju, jer se satima igrao i jurcao sa drugim psima. Tu nije bilo pardona! Bilo leto ili zima, sneg, poledica, kiša ili orkanska košava, restrikcije struje... ili bombardovanje (!), kada dođe vreme za veliku šetnju Bak je bio kao sat. Prvo se nervozno vrti i lovi mi pogled, a ako se pravim da ga ne vidim gurne mi glavurdu u krilo. Ne reagujem li ni tada donese mi cipelu i stavi pored mene. Na kraju mi cipelu metne u krilo. Više se nije imalo kud. Ustanem, uzmem povodac, a on počinje da luduje. Od sreće se odbija od zidova, skače, glavom grune u vrata da sve tutnji, laje... jedva mu stavim povodac. Tada se naprasno smiri i sedne ispred vrata.. Otvorim ih, krenemo, vuče ko lokomotiva – jedva uspem da za nama zatvorim vrata. Skoro me sruši sa stepenica. Bak, polako; Bak, stani! Nije vredelo, vuče pa vuče... a još je bio kuče. Srećom, ja sam tada merio dobrih 100 kila pa sam nekako uspevao da ga kontrolišem. Ukoliko nije bila poledica...

Kupio sam mu dugačak kožni povodac od nekoliko metara, da bude slobodniji dok šetamo. To jest, dok me šeta. Mnogi vlasnici pasa greše kada veruju da oni izvode pse. Prisetite se da li ste ikada morali da pozovete psa, da mu kažete kako je vreme za šetnju, ili je on uvek prvi vas pozivao. Da li ste morali da ga budite kada dođe vreme za šetnju, ili je on budio vas.

Dođemo do igrališta, tačnije: budem dovučen na igralište. Bio je to lep travnjak pored mašinske škole, sa svih strana ograđen. Otkačim povodac i pustim ga. Ko metak uleti među ostale pse, mlađe i starije. Kako je uvek voleo veće i zrelije, pravac na Cileta rotvajlera ili Bulija buldoga, na Zera vučjaka ili Reda dobermana. Buli ga je tolerisao, trpeo i štitio, Cile učio i vaspitavao, ali Zero i Red su ga maltretirali. Iako je Bak pred njima padao ko pokošen, potčinjavao im se, oni su ga malo-malo pa, onako uzgred, u igri, ujedali. Sav je bio u krasticama. Kada preteraju, pobegne u zaštitu kod Bulija. Tada nastaje krkljanac, prgavi buldog nije podnosio rotvajlere pa ukoliko priđe Cile, ili ogromni Isak, bude svašta.

Ipak, najoštriji je bio foksterijer Pici. Iako je Bak već bio duplo veći i teži od Picija, čim ga vidi legne na leđa i preda se. Pici malo stoji iznad Baka, reži, kezi zube, pokaže da je on glavni dasa (kod nas se kaže i za čoveka koji se eksponira da se „keri“) i ode. Pametan je bio Pici – lukavo je izbegavao veće mužjake, ali je na manjima redovno (samo)potvrđivao svoju dominaciju. Tek tada, kada Piciju oda dužno (straho)poštovanje, Bak krene od jednog do drugog tražeći partnera za igru. A patnera je bilo bar dvadesetak. Najčešće Bakov vršnjak, lepi koker španijel Rambo, ili nestašni drugar Vule, alaški malamut.

Bak i Vule su voleli sve što se ne sme. Viknemo: „Bak Fuj“, ili „Vule dođi“, ali vraga – samo nas pogledaju i nastave. Tada nastupi vaspitač Cile – pametni rotvajler odjuri do njih i vrati ih, kaznivši ih primereno težini učinjene greške.

Kada se zaigra, Bak odluta predaleko, čak u drugo dvorište i ukrade klincima školsku torbu ili jaknu - „stative za male goliće“. Oni ga jure, padaju, on se s njima valja. Cika i vriska – ne zna se ko je razdraganiji, on ili oni. Decu je obožavao, a i oni njega. Kako je bio dundast, sav nabijen, glavat i sa viškom kože oko vrata kao nekom grivom, deca su me pitala: „čiko, je ’l to pas ili mali lav“.

Posebno je voleo zimu, sneg i sankanje. Naučio sam ga da vuče dečije sanke. Baku za kopču ogrlice uvežem konopac a on vuče ko lokomotiva. Često u krivini izruči decu u sneg. Vukao je i po dvoje, kasnije i troje sanki. Ukoliko ne može da ih pokrene, ko njegov legendarni imenjak Džeka Londona, vrati se malo unazad, zaleti – i grune! Kad sanke krenu nema više stajanja... do prevrtanja. Opet cika i vriska, valjanje po snegu i smeh.

No, to je bilo tek kad je odrastao, kada ga više nisam smeo puštati ni sa povoca ni među druge pse – posebno ne mužjake. No, dotle je trebalo još vremena da protekne, i da se još jedno june pojede...

Gvožđe se kuje dok je vruće, a dete vaspitava dok je malo. Međutim, vaspitanje tvrdoglavog Baka nije bio lak zadatak. Jeste izuzetno brzo učio, ali iako nije naučeno nikad zaboravljao nije voleo da radi ono što želim ja – već on. Srećom, pošto sam „tvrdoglava dominanta škorpija“ uspešno sam se izborio da ja postanem „vođa čopora“. Za to sam koristio klasičan princip: štap i šargarepu. Mira je opet imala skuplji pedagoški metod, ali efikasniji: junetinu i podmićivanje. Tek sada, toliko godina posle, shvatam da je „vođa čopora“, u stvari, oduvek bila ona.

Ne spadam u one pedagoške čistunce koji smatraju da roditelji decu nikad ne treba da istuku, da se sve efikasnije postiže lepim i strpljenjem, jer bez batina i štapa ne bi bilo ni Baka. Moj školski drugar Mile jednom je pošteno izlupao svog sina koji se zaigrao i za loptom ulicu pretrčavao, ne gledajući automobile. Bi mi žao dečaka, kritikujem drugara i pitam zar je morao baš toliko da ga izmlati, a Mile mi reče:

„Bolje da on plače sada, nego ja posle – za njim“.

Kako sam vrlo rano shvatio u kakvu zver će Bak izrasti, želeo sam da ga što bolje kontrolišem, ali nisam hteo da mu ubijem karakter, niti neki kompleks nabijem. Nisam želeo ni monstruma sa kojim je rizično izaći među ljude, ali ni nekog glavatog mlakonju. Stoga sam ga od početka navikavao na ljude, a posebno na decu. Želeo sam da imam psa zaštitnika i čuvara (proklete devedesete su bile!) ali pre svega psa drugara. Stoga je „pedagogija“ morala biti primerena takvoj rasi.

Vaspitna politika u stanu bila je „Politika“. Novine urolane u tubu pa zalepljene lepljivom trakom. Ta „vaspitna palica“ prevashodno je delovala zvukom – više pukne nego što zaboli. Ali na Bakovu dušu to je delovalno bolno – PLJAS! Toliko je mrzeo „pendrek“ da sam morao da ga sakrivam. Ukoliko ga nanjuši i pronađe, izgrize ga, iskida u paramparčard. Svetio se pendreku, a ne meni – iako je razumeo da ga udaram ja a ne novina.

Da li se Bak mene plašio?

Kinološki stručnjaci bi, verovatno, potvrdili da je on mene respektovao jer me se bojao, da sam mu na vreme utuvio u glavu da sam gazda, da sam ja dominantni „vođa čopora“ i da je to zauvek shvatio i zapamtio. Moguće, ali sam takođe ubeđen da me je neverovatno voleo. Siguran sam da nikoga nije voleo kao mene, pa čak ni Miru koja ga je svakodnevno hranila i neprestano mazila. Ona je znala, videla je Bakovu enormnu ljubav prema meni, kao što sam ja video njenu prema njemu. Ja ne znam da li je iko više voleo svog psa nego ja moga, ali znam da je Mira volela Baka više nego ja. Više i od mene – koji sam ga voleo najviše. Ali bez obzira koliko smo ga oboje voleli, on je nas voleo još više. Na utakmici u ljubavi pas uvek pobeđuje čoveka. Čovek je amater, diletant u ljubavi. Stoga verujem da je odnose u našoj vezi regulisala (i) ljubav, a ne samo hijerarhija čopora – „zakon batine i zuba“ kako je to nazvao Džek London u „Zovu divljine“.

Nastaviće se...

Dragan Jovanov Glod