U periodu od 1980. do 1990. godine imao sam, očigledno, previše vremena i premalo problema. Da nije bilo tako, sasvim sigurno ne bih mogao da toliko gledam oko sebe, uočavam i pamtim svakakve gluposti. A od svih njih, ubedljivo najviše me je uvek radovalo jedno slovo, sasvim obično, ni po čemu specifično, koje sam, što sam ga češće viđao, sve više uklapao u paralelnu sliku zemlje u kojoj živim, stanja duha i kulture, a na kraju i bratstva i jedinstva… Našao sam u tom slovu, doduše samo na jednom mestu i elemente prikrivenog političkog stava.
Ne znam, naravno, kad sam ga prvi put video. Verovatno u prvom razredu osnovne. Mada, opet, nisam sasvim siguran da li se “ćiriličarima” dešava da napišu to slovo naopako, pre nego što im u život uđe, i mnoge od njih zauvek zbuni latinično “N”. Sećam se, međutim, sasvim tačno, i momenta i mesta prvog svesnog susreta sa slovom, koji me je nasmejao toliko da me kočničar zamal’ nije izbacio iz tramvaja.

Bilo je to u blizini beogradske železničke stanice, kod ugla Karađorđeve i Milovana Milovanovića.
Odnosno, tu sam video slova “n”, a počeo sam da se smejem baš ispred onog ulaza na železničku stanicu iz pravca Nemanjine. Tad sam bio pismen, pa mi nije bilo baš lako da sve što pročitam shvatim iz prve. Na tom uglu, do pre neki dan bio je fast food restoran sa kineskom hranom, a tad, mislim da je bila 1981. godina, leblebdžinica — tojest kiosk — prodavnica raznih pečenih semenki u rinfuzi. Na staklenom izlogu žutim slovima, isečenim od samolepljivog žutog “muflona” pisalo je:
SEMENKE – SUSAM – ORASNICE – KNKNРNKN
Pisalo je baš tako kako ste sad pročitali i zato mi je i trebalo 50 metara da počnem da se smejem. Majstor je veći deo svoje ponude ispisao latinicom, a onda se, kad je verovatno već bio sasvim utanjio sa “muflonom”, setio da bi bilo poslovno a možda i moralno politički korektno (tad se za “korektno” upotrebljavala ona reč na slovo “p”) da u glavnom gradu Jugoslavije i Srbije nešto napiše i ćirilicom. Izbor je pao na kikiriki, a kako se ćirilicom malo pisalo, onda se i pogrešilo, ruka krenula sa leve crte odozgo umesto odozdo i eto greške. Ako je neko majstoru i ukazao na omašku, verovatno posle više nije mogao da nađe “muflon” u istoj boji, a mrzelo ga je da sve odlepljuje i lepi ponovo, pa su par godina, dok kiša, sneg i smog nisu učinili svoje, Beograđani i putnici namernici, a naročito gledaoci erotskih filmova u obližnjem bioskopu Partizan, tu kupovali knknpnkn.

Od tog momenta počeo sam da obraćam pažnju na obrnuto ćirilično “i”. Zanimljivo, najviše puta sam ga našao na bnfeima, na kojima je trajno stajalo, jer su imali zastakljene table sa imenom objekta i opisom delatnosti ili trajno ispisane firme. Jedan od bifea koji je najduže bio bnfe je Mala Madera u Bulevaru revolucije, u neposrednoj blizini Glavne pošte i Skupštine (savezne). Verujem da je za bar pola obrnutih slova ćiriličnih “i” u Beogradu kriv fnrmopnsac iz ulice Svetog Save kod Kalenić pijace na opštini Vračar, u samom srcu beogradske pismenosti, kulture i građanskog društva. Toliko mi se natpis na njegovoj fnrmi svndeo da sam par godnna prolazio tuda n kad baš nnsam morao. Normalno, bno sam suvnše lenj da to nkad fotografnšem. Lokal je u međuvremenu promenio namenu.
Ubedljivo najdraži natpis u kom su upotrebljena slova “i” registrovao sam u jednoj maloj ulici, opet na Vračaru. Tu sam živeo, tuda sam se najviše šetao, pa sam valjda zato tu najviše slova i nalazio. Grafit je bio star bar koliko i ja (1962.), a verovatno i stariji, ispisan farbom i četkom. Glasio je “Žnveo drug Tnto”. Kao napaljeni klinac, ubeđivao sam sebe i druge da je to sasvim sigurno diverzija, delo nekog ogorčenog i ciničnog demokrate, koji nije mogao da se pomiri sa novim režimom, kulturom i obrazovanjem njegovih čelnika. Čak sam jedno deset minuta potrošio na razmišljanje kako da čoveka nađem, da zajedno nastavimo sa tom gerilskom borbom. Posle sam revidirao. Danas ne verujem čak ni u to da je dugo opstajanje tog grafita, koji je bledeo sve dok kuća na kojoj je bio ispisan nije srušena, posledica političkog stava onih koji ga nisu brisali. Možda je neko u nekom napadu vrednoće na trenutak i poželeo da to obriše, pa je odustao da ne bi morao da objašnjava kako nema ništa protiv Tita, ali i to je teza na klimavim nogama. Ljudi su naprosto bili i ostali lenji. Mada sam siguran da su se bar još dva starija čoveka redovno smejala drugu Tntu. Video sam ih.
U vreme nestašica i hiper-inflacije, početkom 1990-ih godina, poslednji put sam se lepo zabavljao sa slovom. Da poštedim roditelje tumaranja, jednom nedeljno sam išao u potragu za radnjama na čijem izlogu stoji “NMAMO ЗEJTNН” ili “NMAMO ШEЋEР”. U vreme pisanja ovih redova, opet ima istih natpisa, jer još uvek ima ljudi koji misle da će penzioneri i sirotinja glasati za one koji obezbede jeftin zejtin iz domaćih rezervi ili interventnog uvoza. Ali se brzo rasproda. Ili sam ja sporiji nego nekad. Kad danas razmišljam o obrnutom slovu ćiriličnom “i”, sve sam sigurniji da je ona država morala da propadne. Zato što nikad i nigde nisam video obrnuto latinično slovo “N”. A nije da ga nisam tražio.
(Napisao nekad davno za časopis XZ. Kasnije objavljeno i u knjizi "Leksikon YU mitologije".)

Vladimir Stakić

Fotografiju table našao sam na internetu, verujem da je to samo duhovota fotošop šala, mada... ali "jagacn" su sigurno orngnnal - op- ur.