Drugo vaspitno sredstvo bio je isprašiti ga povocem po guzici. Švićnem ga par puta, nekoliko puta i po desetak – ali uvek na vreme. Naknadna kazna ne pomaže, ne može da razume zbog čega tada. Ali i te kako shvati kada zna da je kriv i stoički prihvati zasluženu kaznu – u momentu krivice. No, daleko najefikasnije vaspitno sredstvo bila je ljubomora!

Ne kaže se bez razloga „ljubomoran kao pas“. E, to sam često primenjivao, bezobrazno sam izazivao ljubomoru kod bića koje je u stanju da umre od ljubavi. Bezobrazno, ali ne i bezobzirno – ljubomora se mora precizno, kao lek, dozirati. U maloj količini leči, u velikoj ubija.

Naime, kada pretera u igri, ode gde se ne sme ili ne odazove na „Bak, dođi“, nije bilo druge nego da se poigram sa tuđim psom. Bacim recimo granu Isaku, rotvajler je donese, otimamo se i nadvlačimo... a uvek dođe i Bak. Uhvati granu zajedno s Isakom, a ja uhvatim Baka. Potom ga izlupam povocem, vežem za drvo, i odem da se igram s drugim psima – ali da me može videti. Uh, zavija od tuge, kida se od ljubomore. Toliko da morate imati tvrdo srce da ga odmah ne odvežete. Ali bolje da on zavija nego ja – za njim! Kada ga oslobodim, bude dobar ko bubica, sluša i izvršava sve komande bez pogovora -. dok mu ne dosadi...

Tada sam prelazio na „šargarepu“. „Šargarepa“ je bila kockica džigerice. U kesici sam nosio ono što je najviše voleo, kockice džigerice (kasnije žutog sira). Zaigra se, zaigraju se, viknem: „Bak, dođi“ – Bak dođe. „Bak, sedi“ – Bak sedne. Onda ga nagradim kockicom džigerice. Međutim...

I ostali psi su „znali za jadac“. Čim čuju „Bak, dođi“ dođu svi, i sednu ispred mene. Svi! Buldog, rotvajleri, kokeršpanijeli... Ko u vojsci postrojeni, sede i gledaju me: Bak, Vule, Cile, Buli, Ras, Brik, Zero, Red, Pici, Isak, Rambo, Astor... Nema druge nego da svakome dam po kockicu. Zbog toga sam i prešao na tvrdi sir – ko bi svaki dan seckao na kockice toliku džigericu. To je ponekad ljutilo vlasnike ostalih pasa, jer su ih učili da ne uzimaju hranu od drugih ljudi, ali kako sam mogao da odolim i da ih sve ne nagradim, kad su svi komandu izvršili.

Ali dešavalo se i da dođu svi – osim Baka! Samo me iz daljine pogleda, konstatuje da sam tu... pa nastavi s Vuletom da njuška oko žbunja, gde đaci bacaju ostatke užine. Tada nema druge nego izazivanje ljubomore.

Eventualno, sakrijem se iza drveta pa ga pozovem. Čim vidi da me nema – dođe. I sav srećan, kad me nanjuši i iza drveta pronađe, laje i od sreće skače. Zavučem ruku u džep po nagradnu kockicu... eto i njih. Uvek gladni buldog Buli pre svih. Tako je Bak naučio da dođe, sedne, donese... ali ne i da pusti!

A i sedenje je bilo ko na iglama. Istina, sedne on... ali već kroz nekoliko sekundi ustane. Bak, sedi! Sedne.. pa ustane. Jednostavno, nije mogao da miruje dok smo napolju. Ali da nešto pusti, to nikako!

Interesantno je da smo mogli da mu uzmemo zalogaj iz usta, da mu sklonimo porciju ispred nosa, nikad nije zarežao ni na mene ni na Miru. Iako kažu da psa ne treba dirati kada jede sa Bakom nije bilo nikakvih problema. Ali čik mu uzmite granu iz usta, ili – gumu!

Mira ga je obično izvodila u varednju šetnju negde oko podneva – išao je s njom do prodavnice. Ostavi ga ispred samousluge, on je sačeka, i vrate se. Međutim, jednoga dana nema ih, pa ih nema. Već sam se bio zabrinuo, a tada nije bilo mobilnih telefona. Kad, u neko doba, eto ti njih. Ulazi Mira, u jednoj ruci kesa sa namirnicama a u drugoj neka stara spoljašnja guma od bicikla. Na drugom kraju gume – Bak! Drži gumu i ne pušta. Tek kad sam mu pod nos stavio porciju hrane pustio je gumu. Mira mi sva zadihana priča:

„Vučem ga još od samousluge. Neki dečak se igrao gumom, a Bak je dograbio i ne pušta. Dečak plače, šta ću, otkupim gumu od njega, i do stana se s njim nadvlačim“.

Slično je bilo i sa granom ili štapom, ali je to ipak nevoljno puštao – znao je da ću ponovo da mu bacim, a on da donese. Bacim štap, ne stignem ni da izustim „Bak, donesi“, a on već leti. Ali ni za živu glavu nije hteo da pusti – kišobran!

Jednom smo tako bacali svojim ljubimcima štapove. Nema psa koji takvu igru ne voli. Kad, zaputio se preko igrališta broj 2 (rezervnog igrališta), parkića iza željezničke stanice, neki prolaznik. Prolazi čovek i drži sklopljen kišobran. Zamislite kako izgleda kad prema vama juri čitav čopor pasa svih rasa!

Ne bojte se, oni žele jedino da se igraju, od kišobrana misle da je štap – viknem, ali uzalud. Čovek podiže kišobran, oni počeše da skaču. A Bak, prokletnik, naučio da se kada dignem toliko visoko štap da ni skokom ne može da ga dohvati pripomogne tako što mi se odbije od grudi u vis – poslužim mu ko odskočna daska. A čovek upravo visoko podigao kišobran. Vidim u magnovenju da Bak već uzima zalet da mu se odbije od grudi i dohvati „štap“. U poslednjem trenutku kriknem: bacite kišobran!!!

Uplašen čovek baci kišobran, svi psi poletošte, Bak prvi zgrabio „plen“ i ne pušta. Beži sa kišobranom u ustima, ostali psi ga jure, on ih eskivira... a čovek bled ko krpa unezvereno gleda, ne shvata šta ga je snašlo. Još ne može da dođe sebi, ruke mu se tresu. Priđem mu, izvinim se, objašnjavam i... zavučem ruku džep – pare da izvadim, kišobran da platim. Joooj, greška! Psi protumačiše da to vadim kockice džigerice i opet čitav čopor leti prema nama. Nahranim ih, oteram... a čovek otera mene! Kakve pare, ništa mu ne treba. Sumnjam da je ikad više poneo kišobran.

Dok se Bak igrao, često sam vreme prekraćivao tako što sam se s Isakom nadvlačio. To je bio krupan, već odrastao rotvajler, kojeg je vlasnik uvek držao po strani – Isak se nije mešao sa kučićima. Uzmem podebelu granu i zovnem ga. Isak doleti, zgrabi granu i tako se nadvlačimo. Moram da popustim. Isak ponosno drži plen u zubima i leži. Utom čujem lavež, skičanje, i vidim Baka kako beži a jure ga Red i Zero. Pametni moj Bakonja pobegne i legne pored Isaka! Isak drži granu, reži, ali Bak mirno leži. Vučjak Zero i doberman Red dalje ne smeju – Isak je tada bio glavni badža na igralištu.

Ako nije bilo zaštitnika Isaka ili buldoga Bulija, a juri ga mladi ali od Baka stariji rotvajler Cile, Bak skoči na žbun. Za njim skoči i Cile, ali kako je bio veći i teži grane se saviju i kroz žbun propadne. Cile besno laje, ali Bak ne haje.

Zima 1993. a na igralištu pun sastav. Vlasnici cupkaju na mrazu, ali se psi moraju izvesti u obaveznu rekreaciju. Najednom – mrak! Mrkli mrak, restrikcija struje. Čitav kvart isključen. Kako ih sad pohvatati?

Devojka koja je dovodila spavalicu Rasa, rotvajlera koji je više dremao nego što se s ostalima igrao, sva uspaničena kuka: „gde mi je Ras“? Čujem i Cicu kako se ponosno hvali da je svog rotvajlera dozvala, uhvatila i stavila mu povodac.

- A da nije to Ras? Mislim da je Bak na žbunu, a da ga Cile juri – čuješ li da laje!

Vrati vlasnica Cileta devojci njenog Rasa, ali šta ćemo mi, gde su naši psi?

- Hvatajte svako po jednog psa, vodite kući, pa ćemo ih sutra po danu razmeniti, predložim u šali.

Nastade opšti smeh, ali nekako smo razrešili i taj metež. Hvatali smo pse koji nam pod ruku dođu, i nekako uspevali da ih razvrstamo i razmenimo. Stoga sam počeo da nosim baterijsku lampu – devedesete behu, sankcije i redovne rekstrikcije.

Interesantno je da se mi, vlasnici, skoro pa i nismo međusobno poznavali. Znali smo se, uglavnom, po imenima svojih ljubimaca. Tako sam proleća 1994. u Budimpešti, na stanici „Keleti“, sreo vlasnika buldoga Bulija.

- Zdravo Buli, javim mu se.

- Zdravo Bak, otpozdravi mi Bane.

Tek smo se u vozu bolje upoznali i saznali imena jedan drugome. Vremenom smo naučili i ko se kako zove, ali danas uglavnom pamtim samo kako se čiji pas zvao, ali više ne i ime vlasnika, davno beše. Irski seter je bio Astor, koker-španijel Rambo, buldog Buli, rotvajleri Isak, Cile i Ras, doberman Red, nemački ovčar Zero, foksterijer Pici, alaški malamut Vule, rundava ženka mađarskog pulina Mala i još nekoliko pasa koji nisu bili toliko redovni koliko nabrojani.

Vreme leti, a pseće 7 puta brže. I tako kako su u pubertet ulazili i postajali odrasli tako su jedan po jedan sa igrališta odlazili, prvenstveno mužjaci. Vremenom je bivalo sve manje igre, a sve više kavge...

Nastaviće se...

Dragan Jovanov Glod