Po sokacima miriše sveže pokošena trava, a sve drveće u selu okrečeno svečano, u belo. Školski prozori okićeni cvećem i zastavama, naravno i Njegovom slikom. Okićena i pošta, Dom kulture, omladinske prostorije... Zastave se vijore, iz razglasa grmi svečana muzika, uglavnom koračnice! "Buđenje ranog proleća, a pesma da se maršira..."

Dan uoči 1. maja, predveče, đaci u školu donesu držalje od metle i praznu konzervu. Konzerva se zakuca na odsečenu metlu i naspe neka smeša. Pa krene povorka sokacima, sa upaljenim bakljama. Prođemo selom pa u centar, ispred Doma. Gori logorska vatra, lovci pucaju u vazduh, razglas trešti... svi veseli!

Tada, pre 50 godina, 1. maj su slavili svi radnici. Ali ne i seljaci – oni su oduvek radili.

Prvog ujutru, u školskom dvorištu narod se tiska – ulaze u kamione i penju na traktorske prikolice koje ih besplatno odvoze „u šumu“. Tada nije bilo automobila, pa ni „piknika“ i „hamburgera“ sa „barbikjua“, ma ni „hot doga“sa „grila“. U šumu se išlo da se prošeta, zbog druženja, i popije koje pivo ili kabeza, kupi licidersko srce... pa se vratimo. Jer je počinjao turnir u malom fudbalu...

Ekipa mnogo, publike više nego danas na našim prvoligaškim utakmicama. Žestoke bitke se vode, nagrade su visoke – pobnička ekipa osvaja gajbu piva po igraču. Pivo, naravno, posle popiju svi zajedno, i mnogi gledaoci. Dvorište OŠ „Žarko Zrenjanin“ krcato ko stadion.

Još ukoliko 1. maj pada u nedelju, pa i FK „Polet“ igra na domaćem terenu, publike ko na derbiju. Više gledalaca na tribinama tada nego stanovnika stada.

Uveče u velikoj bioskopskoj sali svečana priredba. Prigodan recital, pesme, čak i neki dramski komad, a završi se gimnastičkim sletom na bini. Tada „stejdževi“ nisu postojali ni u gradu, a kamoli na selu.

Posle priredbe munjevitom brzinom se posklanjaju stolice da se oslobodi prostor za igru. Na scenu izlaze VIS „Lutalice“ i započinju galopom „Nebeskog jahača“ od Tremelosa. Igranka bez prestanka, red roka pa red kola... I seljaci mogu biti rokeri, ali kolce je kolce.

Jedino ukoliko je bila vojna parada u Beogradu nismi išli na uranak, tada bismo posedali ispred ono malo televizora i zadivljeno gledali - Armija bre!

--------------------------------------------------------

Vremenom je televizora bivalo sve više a parade sve ređe. Valjda što je i vojske bilo sve manje. Ali je automobila bilo mnogo.

Sada je mogao svako za sebe, sam sa svojima, da pobegne u prirodu i da se preždere, standard bre. Koliko je standard bio visok najbolje pokazuju livade prepune bačene ambalaže – smeće procveta kao cveće.

I mi sa sela se pogospodili! Iako svako ima svoju ličnu prirodu, dvorište i baštu, počeli i mi da idemo čak na Vršačkom bregu na uranku. Tamo se nažderemo i ožderemo, pa se vratimo... čim šofer malkice dođe k sebi. Naravno, ambalažu ne pokupimo, previše smo se prežderali da bi se saginjali...

Na uranak smo išli mi, seljački sinovi, koji smo „lade“ imali. Seljaci, naši očevi, i dalje 1. maj nisu slavili – oni su na crvene „fergusone“ i tog neradnog dana sedali, jer su radili...

Sada, 50 godina, kasnije, navijam da 1. maja pada kiša – da bi se bar priroda od nas sačuvala. Srećom, i automobila, kao da je manje. Ili je to benzin zdravo skup. A ni klopa nije baš jeftina. Prascima se ispunjava želja da postanu svinje.

A i nema nas nešto...

Seljaka sve manje, sela pusta, a po gradovima seljačina sve više. Ali radnika nigde. Nema ih više. Ili su na pruzi - štrajkuju.

Pa ko to onda danas slavi Praznik rada?

Nezaposleni! Po meni su nezaposleni i (preko)brojni stranački zaposleni.

Oni jedini imaju vremena, jer zaposleni radnici rade i 1. maja.

Pada kiša, ostaje nam jedino tv. Bar je televizora ko nikad pre – ali na njima... ništa!

Nekad vojna parada – JNA sila, a sada neka turska „Sila“.

Srećan Vam Praznik rada drugovi i gospodo!

Dragan Jovanov Glod

P.S. Paradu 2011 pozajmio sam od Dušana Petričića iz „Politike“