Kad sam kupio Sticky Fingers bio sam go ko pištolj. Dinara u džepu nemam, žicam se na „Tomboli“ za dinar od srećnih dobitnika. Pratim ko viče: mešaaaaj, daj 28, ili daaaaj 69... pa se ko puvanjak kroz pocepane ganje ušunjam za njihov sto. Foliram da, kao, pratim – a ni hemijsku nemam pa buškam izgorelom šibicom stari nevažeći tiket. Ponekad utrefim dobitnički astal...

A nepisano pravilo među kockarima beše: časti kolege!

I tako ja, dinar ovde, dinar onde... za 57 nakupim. Ali ne i za piće u „Snek baru“ u Pančevu, u kišnu jesen 1971. A pije mi se... neizdrživo! Kad nismo imali dovoljno, umeli smo trojica da naručimo kriglu piva i 3 slamčice, pa zna znak "sad". Ali sad nema nikoga. Stojim ispred „Trubača“, cupkam, i pušim 57 sa kontra-filterom.

Pančevo, naravno, bazdi na pišaćku, na amonijak iz Azotare!

Kad, eto ti Monstruma! Kišica rominja, on nabio kapuljaču od „tankerice“ preko glave... ali me ipak video: „Krako, vidi šta sam nabavio“! Onda nisam bio Glod nego Kraka (zbog čega taj nadimak... zini da ti kažem!) Pa ispod zelene jakne izvadi LP. Original sa rajsferšlusom.

Ja... da umrem!

- Koliko?

- 500 – kaže.

A plaćao sam tada stan i hranu (ručak – ali i večeru sam dobijao, jer su tada i gazdarice imale dušu!) 350 dinara mesečno! Kutija 57 beše 2,5-3 dinara, ne sećam se tačno! Auuu bre! Mnogo kume.

Nikola Karaklajić nam je tada, ponedeljkom uveče, od 20-22h, mast vadio na „Veče uz radio“. A posebno „Grom lista“! Ne možete ni da zamislite čega je tu bilo. A ja znam za album, znam Brown Sugar, ali ne i ostale pesme. Ma, moram da imam taj LP pa makar crko!

Ništa, put pod noge pa kod zemljaka, znatno starijeg drugara. Mobilni ne postoji, ma ni fiksni, kola nemamo, na slepo krenemo kod drugara, pešice, na drugi kraj grada, po kiši, noću. Lupam... „Sezam se otvorio“... A ja LP otkupio!

Posle sam roditeljima slagao (oduvek sam lagao!) da su mi, kao, ukrali pare iz plave đačke bluze za gazdaricu spremljene, dok sam igrao basket - skinuo sam je pa ostavio pored koša. Otac, komunista je započeo standarnu pridiku: „u tvojim godinama ja sam već...“ Mati je znala da lažem, ali je opet pripomogla: „Pusti ga Živo, pa znaš koliko dete voli košarku“. Tek, vratio sam drugaru pare (moj Izbištanin, pravnik, stariji desetak godina, tada je sudu u Pančevu radio).

Ali gramofona u mojoj podstanarskoj sobici nije bilo...

Imao sam ga kod kuće – mono! Preko „Teslinog“ radija spojenog...

Čitavog vikenda sam The Rolling Stones (najbolji album roka!) slušao – ali sam ga u ponedeljak opet poneo. Kod Raše (moje 1953. godište) iz Sakula smo u Pančevu žurku spremali – on je tada kod babe stanovao, isto u tehničku išao, ali bar klasični podstanar nije bio.

Tek, ulazim, muzika trešti, Plant nešto zavija... svetla prigušena, dim, a meni pod miškom - Album! Uh...

Kasnije, tokom noći neko mi je pijan slučajno (ili zloban namerno !) cigaretom LP probušio – ili je samo ugasio. Nikad nisam saznao ko. Ali je njegova sreća što ne znam ko to uradio! Jer tada sam imao 80 kila, 191cm, i 18 godina. A karate sam trenirao još od 1968. u „Dinamu“ – kod Alje i Vave (Ilija i Vladimir Jorga).

Decenijama i decenijama kasnije, i dalje imam Sticky Fingers – ali licencu Suzi.

A ima ga i na YouTube.

Samo to nije to...

Ili ja nisam više Kraka...

Dragan Jovanov Glod