Upredene strune ili pletenice od više desetina, ponekada čak i stotinu, mikrovlakana prvenstveno su našle primenu u varaličarskom i modernom šaranskom ribolovu, ali sve češće se koriste i u lovu bele ribe, takozvanom dubinkom. Kako se uz korišćenje pletenica podrazumeva upotreba pribora koji može odgovoriti zahtevnom pecanju (veliko naprezanje blanka štapa i karike u koje se neće usecati tanka struna) ovde je reč o savremenom ribolovu hranilicom ili dubinkom, tzv. fider (feeder) štapovima.
To su štapovi od vrhunskog materijala sa setom od najčešće 2-3 promenljiva, vrlo savitljiva, vrha (indikatora trzaja). Raspored karika na njima podseća na meč štap jer su duž blanka relativno gusto raspoređeni sprovodnici malog prečnika, izrađeni od vrlo tvrdih materijala. Ovakvih štapova je sve više i na našem tržištu, ali što zbog visoke cene u odnosu na kupovnu moć prosečnog ribolovca, što zbog ignorisanja od strane najširih pecaroških krugova, ne viđaju se često na vodi. Uz to, šira primena “feeder” štapova u zemljama koje važe za perjanice sportskog i takmičarskog ribolova razumljiva je kada se zna da je kod njih i ribolov na hranilicu takmičarska disciplina. Na mnogim vodama Evrope dozvoljena je upotreba samo jednog štapa pa sportski ribolovci traže najefikasnije sisteme i tehnike ribolova kako bi kompenzovali nedostatak “artiljerije” kojom se često okružuju dubinkaši na našim vodama.
Za razliku od modernog šaranskog ribolova gde je primena najrazličitijih vrsta pletenica kao predveza načinila pravu revoluciju, upredena struna kod dubinke se nije vinula u te visine, ali se pokazala kao nezamenljiva kod pecanja na vrlo velike udaljenosti. Izuzetno velika nosivost tanke osnovne struna znači i znatno dalje zabačaje. Kao i njihove kolege varaličari i šarandžije, i ljubitelji lova ribe na dubinku kod upredenih i isprepletanih mikrovlakana najviše cene njihovu netegljivost. Ovoj karakteristici pletenica treba zahvaliti za izuzetno brze, a po ribu fatalne - kontre! Ništa manje nije bitna ni osobina upredenih struna da nepogrešivo do vrha štapa prenose i najsitnije kontakte ribe i mamca, i to opet zbog njihove netegljivosti. U prvi mah bi se moglo zaključiti kako je ova vrsta struna gotovo smrtonosno oružije u rukama pecaroša. Da li je baš tako?
Iskustva vrhunskih ribolovaca takmičara, pre svega onih sa Britanskog ostrva, nedvosmisleno govore u prilog takvim strunama, jer statistika je neumoljiva i dokazuje kako su njihovi rezultati znatno poboljšani korišćenjem pletenica. Ali u ovom slučaju se ne radi o poimanju statistike kao “pogrešnog zaključka na osnovu mora ispravnih podataka”! Korišćenje pletenica kod pecanja sistemima sa hranilicama je bitno unapredilo ovu tehniku ribolova u situacijama kada je riba daleko od obale, ali čak i u tim slučajevima podrazumeva se i novi pristup pecanju na dubinku.
PREKO PREČE
I sam sam doživeo veliko razočaranje kada sam brzopleto zamenio monofil netegljivom pletenicom misleći da će sama odraditi najveći deo posla. Vraga - tekst sa detaljnijim objašnjenjem načina pecanja sistemima sa hranilicom uz korišćenje pletenica, sa naglašavanjem prednosti, ali što je još bitnije - i mana ovakvog pecanja, kasno mi je dopao do ruke! Čitajući ga posle vlastitog eksperimenta u toj oblasti, samo sam gorko komentarisao: ”Ti će mi kažeš”! Ipak, ne žalim, jer jedan loš dan na vodi nije ništa u poređenju sa stečenim dragocenim saznanjima, novim iskustvom i poukama.
Najviše me je izbezumljivalo upravo ono što sam mislio da će mi najviše olakšati pecanje i učiniti ga efikasnijim. Radi se o detekciji kontakata ribe sa mamcem i kontrama...
Na prvi pogled sve je “štimalo”: trzaji ribe su se vrlo jasno uočavali na blago povijenom elastičnom vrhu štapa, ali kontre su uvek bile - u prazno! Dok je ribolovac pored mene polako ali sigurno punio čuvarku melezima većim od šake, ja ni da se upišem. Sva sreća da je taj kolega pecao u mojoj blizini, jer bih u suprotnom pomislio da mi mamac pipka sića ili rak. Ovako, znajući da riba radi, i to ne sitna, morao sam da razlog za svoj neuspeh potražim na drugoj strani, tj. - u sebi.
Naviknut na pecanje monofilom, reagovao sam prebrzo. Netegljiva pletenica je znatno bolje prenosila titraje na vrh štapa i nisam mogao da se uzdržim a da ne kontriram. Nije bilo lako navići se na ovo, suzdržavati se očekujući da posle gotovo izbezumljujućeg sitnog titranja vrh štapa bude savijen kao napeti luk kod odapinjanja strele. Lažnu sliku o velikoj aktivnosti ribe, koja ko da se grabila o mamac i hranilicu, davali su i takozvani lajnersi (liners). To je engleski naziv za “lažnjake” - kada riba plivajući u blizini mamca ili hranilice telom i perajama dodirne strunu. Kako je pletenica netegljiva, ona se gotovo u pravoj liniji pruža tj. izdiže sa dna - od hranilice do vrha štapa. Monofil, usled istezanja poleže jednim delom po dnu i to upravo onim u blizini hranilice, te ribe koje se tu muvaju nemaju šta da dotaknu! Kod monofila su lažnjaci ređi i jedva primetni, dok su kod pletenica češći i podsećaju na trzaj ribe kod pecanja najlonom. Lajnersi su izraženiji ako se peca na manjoj udaljenosti od obale, jer kod lova na velikoj udaljenosti čak i struna dobije stomačić koji ne ublažava indikaciju trzaja, a ni kontre, ali učini da struna malo polegne po dnu u blizini mamca.
LJULJAJ ME NEŽNO
Drugi problem je bio u određivanju prave mere za silinu i brzinu kontriranja. Posle prvih 5-6 neuspelih kontri, u prvi mah sam pomislio da imam ozbiljan problem sa refleksima. Trudio sam se da u svakoj narednoj prilici što brže reagujem, a to u slučaju kada prorade i živci obično ide i sa nešto snažnijim kontrama. Gubitak dveju riba posle povlačenja u dužini od samo nekoliko metara prizvao me pameti - kontre ne da su bile prespore, već su bile prejake! Zanemarivši činjenicu da kod pletenice nema famoznog stomaka i istezanja, kontrirao sam neprimereno jako (kao da pecam monofilom), i ribama prosecao usnu. Uz to, pecao sam štapom prilično velike težine bacanja, koji je imao vršnu akciju i kao takav bio pretvrd za ovakvo pecanje.
Blago meni! Konačno, posle dobrih četrdesetak minuta slagalica zvana “savremeno dubinkarenje” počela je da se popunjava nagoveštavajući pravu sliku. Ukapirao sam zašto ova tehnika leži baš Englezima: ´ladni su k’o špricer, pa kontriraju kao da ih - mrzi! Ukratko, vatreno krštenje u ovom stilu pecanja me nije ostavilo bez daha - čak me je i razočaralo - ali crv je nastavio da radi dalje! Iskoristio sam prvu priliku da kupim pravi “feeder” štap, ali je prošlo je prilično vremena od kako sam pletenicu vratio na špulnu mašinice koju koristim za lako varaličarenje, kad mi je pažnju skrenuo tekst u jednom engleskom časopisu. U njemu je svoja iskustva u pecanju sistemima sa hranilicom i pletenicom izneo višestruki svetski šampion Alan Skotorn (Alan Scotthorne), kod nas poznat kao plovkaroš, ali Alan voli i dubinku, jer je u Engleskoj i to takmičarska disciplina, koja se na mnogim takmičenjima tretira ravnopravno kao i plovak, pa ko se za šta odluči.
Uecao sam se već posle prvih nekoliko redaka teksta, u kojima je Alan priznao da je i sam bio dugo rezervisan prema primeni pletenica u toj vrsti pecanja. Tu smo!
UČITI, UČITI I SAMO UČITI
Najveći deo saveta koje je u tom tekstu dao, za mene je došao prekasno, ali ostatak je bio dovoljan da mi vrati veru u korišćenje pletenice i ponovo probudi želju za eksperimentisanjem. Kao zaštitu od posledica prejakih kontri Alan savetuje podešavanje drila mašinice tako da kod snažnijih, odsečnih kontri, lako proklizi. Ovo podrazumeva korišćenje mašinica sa takozvanom borbenom kočnicom, ali su dobre i mašinice sa zadnjom kočnicom sa numerisanim podeocima. Takvo rešenje će nam olakšati da kočnicu posle eventualnog dotezanja kod zamaranja krupnijeg ulova ponovo vratimo na staru meru. Primenjivao sam ovo tokom nekoliko narednih izlazaka na vodu, ali se u praksi pokazalo dovoljno i umereno kontriranje. Alan je takmičar i koristi izuzetno tanke predveze, za čime nema potrebe u rekreativnom ribolovu, gde nije ni neka tragedija kao poneka riba i otpadne. Kasnije sam imao priliku da u jednoj prodavnici vidim elastični gumeni šok predvez za hranilice koji mi se učinio vrlo dobrim rešenjem za pecanje strunama - naravno da niko nije znao za šta to služi! Danas se već i u ponekim našim prodavnicama mogu naći deblje gumice koje se primenjuju kod pecanja šarana štekom, a od njih se jednostavno može napraviti šok predvez u vlastitoj radinosti, jedino bi ih trebalo prefarbati crnim markerom. Gos´n Skotorn je takođe upozorio na činjenicu da treba “smanjiti doživljaj” kod zamaranja i izvlačenja ribe, jer nam se zbog korišćenja pletenice čini da je ona krupnija nego što jeste.
U trenucima zamaranja ulova prosto zažalite što ne pecate monofilom, koji svojim istezanjem bez problema amortizuje nagle trzaje ribe. Alan i za to ima kakvo-takvo rešenje: korišćenje savitljivijih, mekših štapova. Može mu se, jer je Šimanov maneken pa je pred njim široka gama “feeder” štapova različitih težina bacanja (laki, srednji i teški) i akcija.
ISTA META ISTO RASTOJANJE
Nije prošlo mnogo, a ja sam se ponovo obreo na vodi naoružan prethodnim iskustvom, novim saznanjima i - jednim jedinim “feeder” štapom! Vredelo je - uživanje je bilo vrhunsko! Tanka pletenica i vitak elastičan štap pretvorili su naizgled grubo pecanje hranilicom u “filigransku” aktivnost. Uživanje u ribolovu bilo je vrhunsko zbog direktnog kontakta s ribom, tokom zamaranja.
Pecao sam štapom srednje jačine, koji je mogao biti i za nijansu mekši (promenljivi vrhovi su bili izrađeni od karbona, a bolje bi bilo da su od takozvanog “fiberglasa”), jer mi je trebalo malo iskustva pre nego što je svaka ulovljena riba i završila u čuvarci. Upotreba meredova kod ovog načina pecanja je češća nego kad se koristi monofil, ne zato što su ribe krupnije, već što ih privukavši blizu obale ribolovac drži na kratkom rastojanju a na neelastičnoj osnovnoj struni poslednji očajnički pokušaj bega ribe rezultira ne samo prosecanjem njene usne već često i ispadanjem udice. Eto još jednog razloga za razmišljanje o korišćenju adekvatnog šok predveza.
Radi eliminisanja lažnjaka stavio sam olovno otežanje od 15 grama, na 60 cm iznad hranilice, kako bi na toj dužini pletenica bila što polegnutija uz dno. Sistem je delovao pomalo rogobatno, ali se nisam toliko štrecao na najsitnije titraje vrha štapa. Verovatno bi lažnjaka bilo još manje da sam koristio tonuću pletenicu koja se i izrađuje upravo za ovakav način ribolova, ali kod nas ih nije lako naći.
Pecanje ovakvim sistemom je vrhunski doživljaj i lov na velikoj daljini čini nezamislivo efikasnim, a bez rizika da ćete iščašiti rame ili raspaliti štapom preko lica kolegu koji vam je nesmotreno prišao iza leđa. Nažalost, sve ima svoju cenu pa i ova vrsta zadovoljstva, ali zašto ne probati da se primeni i sa sveprisutnim preelastičnim (idealnim!) “Germinama” - kada im se prethodno zamene karike, što i nije preterani izdatak? Uostalom naši ribolovci su poznati po domišljatosti i improvizacijama!
Mirko Kanjuh
