Dunav i Tisa nisu uvek bili okovani nasipima - plavili su zemlju koliko su vode imali praveći za šarančiće kolevku, danas nezamislivih razmera. A najbolju podlogu za mrest čine baš te poplavljene zatravnjene površine. U nedostatku takvih može da posluži drezga, potonulo granje, algama obraslo kamenje, korenje... ali, od svega toga mnogo hleba nema.
TEMPERAMENTNI LJUBAVNIK
A ono mu dolazi kada voda otopli i bude oko 17-20 stepeni, kad je u nadolasku, a usput poplavi nešto ritova.
Šaran ima liberalna shvatanja ljubavi. Rado se mresti u jatima, mada krupni primerci to ponekad obavljaju u paru, a vida se i poveća ženka u pratnji grupe (sitnijih) mužjaka. Neki bi rekli da je sklon egzibicionizmu, jer se ne sakriva. Za mrest bira toplije plićake iz kojih mu vire nakostrešena leđna peraja, a kako je temperamentne naravi, u tim situacijama voda pršti na sve strane.
Radi onih koji su zbog pecanja bežali sa časova matematike: jedna ženka petokilašica položi milion jajašaca. Ikru mužjak posipa spermom, a nakon toga napušta mesto mresta. Šaran nije brižan roditelj - nakon mresta o podmlatku ne vodi računa.
SVE ŠTO RASTE I TREBA DA RASTE
Brzina rasta malih šarana u velikoj meri zavisi od temperature vode, kao i dužine leta i jeseni.
U prvoj godini dostiže dužinu od 6-16, krajem druge je dugačak dvadesetak, u trećoj dostiže dužinu od tridesetak, a u četvrtoj godini dugačak je oko 40 centimetara. U prirodnim uslovima težinu od 1 kg dostižu u četvrtoj ili petoj godini života. Mužjaci dostižu polnu zrelost u četvrtoj, a ženke u petoj godini života.
Bačeno na papir sve izgleda jasno i razumljivo, samo što rast šarana nije matematička kategorija. Stoga posvetimo malo pažnje brojkama koje se odnose na veličinu šarana u prvoj godini života. Iskustva kažu: od 6 do 16 centimetara. Pokušajmo zamisliti jedno šaranče od šest i jedno od šesnaest centimetara. Njihova telesna masa pri toj veličini iznosi 10, odnosno 150 grama. Znači li to da šarančić u prvoj godini života može da bude petnaest puta teži od svog vršnjaka? Računski gledano da, ali...
Brzina rasta ribljeg podmlatka rezultat je mnogih faktora. Nije svejedno da li se mrest odigrao krajem aprila ili krajem jula, da li je jesen topla ili hladna, koliko je hrane stajalo na raspolaganju ribicama...
BARSKI SEPARATIZAM
Osamdesetih godina u poplavljenim zonama u okolini Novog Sada grupa sportskih ribolovaca je nedeljama spasavala mlađ šarana iz mnogobrojnih lokvi, u šumi između Šodroša i Kamenjara. Veličina šarančića bila je između 5 i 12 centimetara. Nije bilo dileme oko njihovog uzrasta - svi su bili “onogodišnji”, i bili su manje-više iste veličine u pojedinim lokvama. Ali, od bare do bare dužina šarančića je jako varirala. Svaka voda imala je svoju “internu” meru, čak i onda kada su jedna od druge bile udaljene svega dvadesetak koraka. Jasno je da su mnoge barice, pre opadanja vode, činile celinu, ali su posle povlačenja Dunava u korito, počele voditi separatnu politiku. Neke bare su se nalazile na zatravljenim površinama, druge su imale muljevito dno, treće su bile osunčane, neke su bile u debelom hladu, a bilo je udubljenja prepunih granja i panjeva, a neke vode pokrivala je sočivica. Nije moguće nabrojati sve one činioce koji su, na relativno malom prostoru, uzrokovali toliko različitih pojava i kao posledicu imali toliko drastičnu razliku u rastu šaranske populacije. Naravno, sve su to posledice različite mikroklime koja je dominirala na pojedinim delovima mrestilišta.
Istine (ali i nostalgije) radi, valja pomenuti još jedan doživljaj iz bogatog spasilačkog iskustva Kamenjaraca, iz ne tako davnih šezdesetih. Tada je dvadesetak zanesenjaka, za jedno popodne iz Rakovačkog rita u Dunav prenelo oko dve tone šaranske mlađi, veličine palca. Mali zlatni bili su kao štancovani, razlike u veličini naoko nije bilo.
U oba slučaja samo je jedna pojava bila identična: komaraca nije bilo.
NEPROBIRLJIVI PROBIRAČ
Šaran jede sve. U praskozorje života počinje planktonom. Krajem drugog meseca života u jelovnik ubacuje larve insekata (komaraca) a kako raste, tako se povećavaju i dimenzije njegovih zalogaja. Slede gliste, puževi, školjke, vodeni insekti... ali gricne i nešto vegeterijansko u vidu vodenih biljaka. Pod stare dane sklon je pokojem zalogaju koncentrovanije energije u obliku male ribice što, naravno, ne treba tumačiti da se transformisao u grabljivicu.
U slučaju šarana važi da se retko lovi na ono što jede, jer na udicu trpamo ono čega u vodi obično nema. Na dnu reka kuvani kukuruz i nokle ne rastu.
Prirodna hrana koju rado uzima teško se natiče na “udicu-šaranku”. Izuzetak čine neke gliste, tiski cvet, neke školjke, puževi, rovac...
Da bi se tačno odredilo čime se hrani, šta je pojeo, odgovor može da vam da analiza sadržaj želuca i creva ulovljene ribe. To nije nimalo lak zadatak, jer zalogaje šaran ne guta cele - “samelje” ih ždrelnim zubima. Pokušajmo zamisliti nožice, krakove i ostale deliće nekog račića, koji je mali i kad je ceo. Lakše je utvrditi da su se na jelovniku ove ribe našli puževi i školjke zahvaljujući tvrdim ostacima. A od školjki prioritet uživa Dreissena polvmorpha. To je ona sitna koja se u ogromnim količinama gomila na kamenju, panjevima, granju i koju toliko obožavaju proizvođači najlona i varalica - jer lako preseca strunu. Ovu školjku je teško otkinuti sa kamena ili panja, a u onoj koja je sama otpala - nema šta da se jede! Do njih šaran dolazi samo ako ih otkida zajedno sa podlogom na kojoj se nalaze. Zato se često dešava da u želucu nalazimo ostatke kore drveta, izmešane sa komadićima školjki.
Analize sadržaja ribljih creva ne uživa kod nas dugu tradiciju, niti je učestala pojava. Prvi put mi je na nju nenamerno ukazala majka mog druga, koja ribu nije lovila. Ali je čistila!
PRIVREMENO ZAPOSEDNUTA TERITORIJA
Bilo je to 1965. kada je Dunav postavio svoj lični rekord (kod Novog Sada +778 cm) i poplavio sve što smo mu dozvolili (a i dobar deo koji nismo). U šumi, na privremeno zaposednutoj teritoriji, pod debelim slojem dunavske vode, lepo je grizla bela riba (karaš je tada bio sporadična pojava, ni nagoveštaj potonjoj katastrofalnoj masovnosti) a povremeno i poneki šaran golać, kog je “lepi plavi” bez pardona “evakuisao” iz mnogih ribnjaka, kako naših, tako i iz bližeg i daljeg severnog komšiluka.
Prilikom čišćenja jednog od “severnih dođoša”, podozriva gospoda reklamirala je kod nekih ribolovaca u kampu “čudnu, čvornovatu pojavu” u crevima ribe. Nakon preciznog hirurškog zahvata, iz njih se prosulo dvadesetak delimično izlomljenih, aljkavo sažvakanih puževa, koje smo svaki dan imali prilike gledati, jer su rastinje, mladice topole, stari panjevi u poplavljenoj šumi bili prekriveni njima. Sutradan su svi ribolovci kampa, umesto “umesi i skuvaj”, na udicu stavljali usput skupljene mekušce. Rezultat toga je bio... da više nikada ne propustim da pogledam šta je šaran jeo!
Gliste se najčešće nađu na jelovniku pri visokom vodostaju. Kada voda poplavi ritove, natopi tlo, gliste ostanu bez vazduha i izlaze iz zemlje. Nikad šarana sa ašovom ili motikom nisam video.
Mnogi se pitaju otkuda i rovac na jelovniku riba, jer taj insekt živi u đubretu. Uglavnom da, ali nije uvek bilo tako. Rovac je “nešto stariji” od pojave nagomilanog stajnjaka - i pre toga je negde živeo. Pasionirani somaroši, kopači zelenih glista i durboka, naravno, znaju da je i rovac normalna i česta pojava na obalama bara gde postoje natrule trska i šaš, koje su nagomilali vetar i talasi. Nestrpljive ribolovce često dovodi do očaja ta šarolikost, a kao posledica toga, prividna “probirljivost” šarana.
Međutim, strpljivost i “čekanje” šarana su neodvojivi. Kad čujem “nestrpljivi šarandžija” pomislim na leš - pun života!
ŠARAN JE, ŠARAN JE - ŠARAN!
Šaran je jedina(!) naša riba koja ima “divlju” i “pitomu” varijantu, tačnije - dve divlje i četiri pitome! I ponešto kombinacija svih njih...
Većina ribolovaca zna za običnog, vretenastog i tovljenog. Običnog nije potrebno opisivati, a o vretenastom je dovoljno reći da je jedan od oblika šarana. Ihtilogija ga tretira kao mađarskog šarana (Ciprinus carpio morpha hungaricus) i to ne bez razloga. Mađarski ihtiolozi su posvetili mnogo vremena izučavanju svih oblika ove ribe, jedan od njih je (Elek Vojnarovič) 1960. izradio metodu veštačkog razmnožavanja šarana.
Ribnjačkih šarana nije bilo oduvek. Oni su (nažalost) rezultat viševekovnog uzgajanja, a poznate su četiri nasledne linije. Jednog od njih karakterišu nizovi krljušti razne veličine, raspoređene na leđnom delu, uz repno peraje, u korenu parnih i analnog peraja. Drugi ima krupne krljušti nepravilnog oblika, mestimično i po bočnoj liniji. Treći tip ima samo po koju krljušt ispod leđnog peraja, a često je čak i bez njih. Četvrti je u potpunosti “popločan” krljuštima. Naravno, postoji i priličan broj kombinacija svih nabrojanih. Bila bi zato greška upuštati se u detaljisanja na temu “pravi - krivi”. Istina je uvek jednostavnija. U slučaju šarana glasi: šaran je samo jedan! Šaran je i “pravi”, šaranje i “oklagijaš“, šarani su i oni koji su umesto krljušti puštali “bačke grudi” (kod ljudi: ona brežuljkasta izraslina oko pupka - i šire).
Razlike medu njima, ipak, ima. Ribnjački rastu brže (u trećoj godini života dostižu težinu od 1-1,5 kg i narastu veći, a to nije rezultat samo obilja hrane i komfornih voda. Napravljen je da raste brzo i da da puno sirovina - za u kotlić}.
NEODGOVORNI ODGOVORNI
To bi bio početak i kraj priče o njemu. Problemi se, međutim, javljaju sredinom priče. Radi se o petljanju ljudi u unutrašnje poslove šaranske populacije, preciznije rečeno: u njegov porodični život. Da bi se od što manjeg broja matica (kod riba i tate su - mame!) dobio što veći broj potomaka, pribegavalo se tempiranju sazrevanja ikre, muži ikre, inkubatorskim varijantama, “dubokom oranju vode” i svemu što je davalo ekonomski pozitivne efekte. Rezultat toga je brzorastuć i, dežmekasti, truntavi gotovan zanemarljivih seksualnih ambicija. Kad mu nadođe - nema s kim; kad ima s kim - nema gde; kad ima i s kim i gde - ne zna kada. A potrefi li mu se sve - ne zna kako?! (I zbog toga se uopšte ne jedi.)
Jednostavno rečeno: ribnjački šaran ima nerešive seksualne probleme. Znamo već odavno da se u vodama poribljenim njime, retko kad, i samo u veoma maloj meri, pojavljuje njegov podmladak. Poribljavanje ribnjačkim šaranom nije ništa drugo do izgovor odgovornih da se ispoštovalo dogovoreno. Mlađ golaća u prirodnim uslovima se obično pojavljuje 5-6 godina nakon poribljavanja. Kod njih je uočljiv veći broj krljušti nego što ih inače imaju, a i vitkiji su(što može biti posledica “intervencije” nekog “divljaka” ili „divljakuše”, koji nisu zaboravili kako, kada i gde - ako imaju s kim). To znači da se šaran, vremenom, nakon nekoliko generacija, sigurno vraća na ono šta je bio pre nego što su ga pokvarili. Jer, šaran je samo šaran, i nema ga dva... a o šest da i ne govorimo.
Da je ribnjački šaran ikom bio potreban, prvo bi ga Bog stvorio. A nije. Zato kada kažemo šaran, mislimo na pravog. Na jedinog!
KUVANJE NA DNU
Šaran neodoljivo potseća na nabildovanog boksera super-teške kategorije. Snažnog tela, ogromnih peraja, sitnih opuštenih brkova, podozrivog pogleda i blentave face koja ne zrači pameću. Ko mu poveruje, biva (pecaroški rečeno) - “nokautiran”. Šaran junački prima udarce, a žestoko uzvraća. I nema pobede na poene.
Da je šarana lako savladati, da postoje bolji borci od šarana, može da kaže samo onaj ko pravog dunavskotiskosavskog nije imao na udici. Jer da je imao - ne bi govorio. Ova riba ima urođenu sklonost da, zakačivši se na udicu, uvek tutnji u suprotnom smeru od onog u kojem bi mi želeli. Nikad u stranu, nikad popreko, ka nama još ređe. I nema podvodne prepreke panja, grane, kamena, šporeta, renoa 4... kojeg usput neće pronaći. Pri tome nema brzih tokova, žestoke matice i virova, “kuvanja na površini” i drugih “puškica”, u igri je samo “malo” znanja. “Samo” mu ne treba dati da se zakači, i treba ga odići na silu od dna - a da mu udica i struna (tanka, jer deblju ignoriše!) ne proseče usta! I nipošto mu ne dozvoliti da nešto “skuva” na dnu, na nekom šporetu!
Samo toliko - ostalo je lako...
A da bi se došlo do okršaja, treba znanja i s ove strane štapa. Prvo i najveće znanje čine u paketu: tišina i strpljenje (može i obrnutim redosledom) - šaran je riba koja se rađa oprezna, izvatati ga na brzinu ne možeš. Upravo zato je jedan od neophodnih rekvizita pri lovu šarana - udobno sedalo. Šaran se ne lovi. On se čeka (naglasak na veliko, tvrdo “Č”).
I ČEKANJE JE PECANJE
Naoružani strpljenjem i okruženi tišinom, imamo dobre izglede. Štap treba da je jak a savitljiv, pa ko kakav voli. Najlon što tanji i što jači, bez obzira šta podrazumevali pod “tanko a jako”. Udica da je... izeš šarandžiju koji nema svoju omiljenu.
Što se mamca tiče: dvojica mojih drugara, obojica dobre šarandžije (ne samo na osnovu mog ličnog ubeđenja) imaju suprotno mišljenje po pitanju upotrebe matorog kuvanog kukuruza; jedan ništa sem njega ne nudi šaranu, drugi ga nikada ne stavlja na udicu! Godinama su pecali jedan blizu drugog i obojica su imali lepe rezultate - jedan samo na kukuruz, drugi nikad na njega.
Najbolji mamac “protiv” šarana je onaj koji imamo na udici. Neki se kunu u jedno, drugi u treće, peti kuvaju šesto... a istina je: ono što nemaš na udici šaran ne može da uzme u usta.
Nov pristup čekanju šarana čine savremena hraniva, mamci, njihov način stavljanja na i pored udice, posebni štapovi i čekrci za “kilometerske” zabačaje, signalizatori... Sve te čudesne i stvarno efikasne inovacije daju izvanredne rezultate. Naravno, uz obavezno čekanje...
Najzanimljiviji deo priče su savremena sredstva za prihranjivanje šarana. Za razliku od verovanja prema kojem dobra šaranska hrana treba da sadrži puno belančevina, savremena se uglavnom bazira na ugljenim hidratima (bogata je proteinima i služi za tov). I, naravno, na mnogim zanimljivim, tajanstvenim aditivima čiji sastav proizvođači (nije im uzeti za zlo) ne obelodanjuju. Oni imaju fantastičnu osobinu da su po šaranskom ukusu, da ih, ako jednom proba, uvek pamti. ,,Al’ se nekad dobro jelo... baš!”
Ravnica, spore vode, lenjo vreme, šaran, kotlić, ljudi koji nigde ne žure... “čekaju Godoa.”
Godoa je poneko i dočekao. Kapitalnog divljaka - mnogi - nikada!
foto: Olivier Portrat
