Mnogo puta je pisano o jezeru o rumunskom jezeru Sarulešti, ili Raduta Lake kako to jezero iz snova nazivaju zapadnjaci, jednoj od najpoznatijih ribolovačkih destinacija Evrope, pa ću ovoga puta pokušati da ga prikažem iz sasvim drugog ugla, da biste što bolje upoznali ovaj ribolovački biser. Tako će mnoge šarandžije koje s nama kreću na ekspediciju Sarulešti 2014 (klikni na plavi link levo pa vidi!) biti bar teorijski pripremljini za sve ono što ih tamo čeka. Jer to nije mala voda, nije ribnjak, nije mačiji kašalj tamo (se na)pecati… Dobro de, svako tamo može upecati, ali napeca se samo uporan, istrajan i strpljiv.

Prvo malo istorije…

Ko svi komunistički diktatori tako je i drug Nikolae imao fiks ideja. Jedna je bila da plovnim(?!) putem spoji Bukurešt sa Dunavom. Čaušeskuova se ne poriče, pa je rečica Mostišta ispregrađivana brojnim branama. Ali kada su shvatili da treba potopiti polak Rumunuje, odustalo se... I tako je pored nekoliko manjih i većih jezera na reci nastala i akumulacija Sarulešti. Kada prvi put tamo odete zapitate se čemu to jezero služi, jer akumulacija niti daje struju niti se voda koristi za navodnjavanje?! Zapravo, služi za pecanje!

Druga, verovatnija verzija, je da je jezero stvoreno da bi se višemilionski Bukurešt, udaljen 40-ak kilometara snabdevao kvalitetnom i svežom ribom.

Bilo kako bilo, tek to je iskoristio Robert Raduta, pa je posle “oktobarskih promena” u toj zemlji zakupio Sarulešti na 99 godina - za lov?! Da, baš za lov. Zbog toga je na obali podigao prelepu lovačku vilu koju nazivamo “hotel Raduta”. U njoj je lovački salon sa kaminom i mnogo preparirane divljači. Prvi gosti bili su evropski lovci i rumunska elita. No, na sreću Robert je i ribolovac, i to dobar! Pecajući tako za svoju dušu, upecao je i velikog šarana-golaća, od tridesetak kila, i poslao ga u Nemačku da ga oni tamo lepo prepariraju. Kad su Nemci videli šarana i saznali odakle je počeli su da dolaze...

Potom je Austrijanac Baldemajer upecao (ni kriv ni dužan) tadašnji svetski rekord po IGFA pravilima (37,25 kg) i tako je sve počelo – jezero Sarulešti je bukvalno preko noći postalo šarandžijska Meka i potusnulo tek u drugi plan Sen Kasijen i druga evropska jezera.

Jezero je oduvek bilo bogato izuzetno brojnom populacijom smuđa pa su počeli da dolaze i varaličari. Tada je proradio Radutin smisao za biznis - sva svetska šarandžijska i varaličarska elita se sjatila na Radutin poziv. Samo ću pomenuti neke Robertove prijatelje koji su tamo bili gosti, pecali i - pisali: Tim Pejsli, Sajmon Krou, (sada nažalost pokojni) Grabmajer, Beker, Mantovani, Brigs, Barabino, Vorvik, Hugendijk... Znači, ugledni autori tekstova, urednici i fotografi. Od poznatih varaličara dolazili su mnogi, pomenuću samo nekolicinu: Uli Bejer, Albert Drašković, Olivier Portrat, Bertus Rozemajer... I naravno - Džej!

…zatim nešto geografije

Jezero je površine od 480 do 500 hektara, zavisno od vodostaja. Obala je razuđena, dužine je čak 40 kilometara. Početak Saruleštija je desno od hotela, na maloj zemljanoj brani u selu Sandulica, a završava se velikom betonskom u selu Gurbanešti. Na obalama je čak 5 sela: Sandulica, Sarulešti, Gurbanešti, Preasna i Magureni.

E, tolika sela su bila velika muka Robertova: kako sprečiti krivolov, kad su decenijama navikli da je “sve naše” u socijalizmu? Srećom Robert Raduta je pragmatičan tip: “tucili smo polak sela”, pričao mi je o mučnom početku turizma i biznisa. Bezbol palice nisu bezbolne - ali su efikasne. Tako je dok trepneš izlečen socijalistički recidiv, pa sad tamo pastiri dok čuvaju goveda i ovce čuvaju i jezero, svi odreda imaju dvoglede i motorole, pa javljaju o svakom sumnjivom vrzmanju oko vode. Dobro je i njima jer zarade koji lej pride, a dobro i Raduti. A dobro i nama ribolovcima - ribe ima ko nigde. Nesreća je jedino to što Sarulešti nije pored Temišvara...

Konfiguracija dna je neverovatna - negde je na sredini pola metra duboko, a negde pod obalom 6, pa i 8 metara. To je idealno za ribolov, ali je i problem - nasukavanja i prevrtanja čamcem nisu retkost. Stoga, oprez! Suprotna obala je nepristupačnija, visoka je i strma, no ipak se može kolima do svih mesta za pecanje, jer postoje napravljeni putevi, ali se mnogo kilometara prođe prašnjavim atarima do nekih mesta.

No, sa ove strane jezera (gde je smešten hotel) mnogo je bolje. Mesta su pristupačna, idealna za kampere, a na nekima ima i hladovine (uglavnom oko hotela i levo, nekih 2 kilometra).

Dno je tvrdo, glinovito. Dosta je u vodi prepreka: granja i raznog potopljenog krša nastalog potapanjem puteva i čitavih delova sela. Pre nekoliko godina je oboren nivo jezera tako da se moglo pristupiti sanaciji dna. Neka izuzetno teška mesta, ko potopljeni temelji kuća recimo, sad su odlična, jer su temelji poravnati. No, još ima potopljenih šljivika i vinograda, a svuda su ogromne kolonije školjki!

Zbog njih šarani tamo imaju mesnata, razvijena, tvrda usta. Relativno su retki debelokožni golaći, većinom su šarani s krljuštima. Prilično je onih dugačkih “torpeda” - divljaka sa Delte Dunava - koji su ubacivani u jezero.

Raduta je vlasnik susednog manjeg jezera - Polčešti - koje je veličine kao trećina Saruleštija, a nalazi se uzvodno rekom Mostišta (od brane u istoimenom selu, do brane u Sandulici). U to jezero se prebacuju manji šarani iz Saruleštija - da rastu. Kad narastu, zna se - nazad u Sarulešti!

I malo više o pecanju

Pored šarana, izuzetno su i brojni i veliki amuri! Tolstolobici su ogromni! Iako ih Raduta vadi, vadi... iz jezera, još uvek ih ima. A vadi i deveriku, ali ne vredi - ima je ko pleve. I to krupne! Stoga, koristite veeeelike boile, od 24 milimetara pa naviše, inače se napasti zvana “platika” (deverika) nećete lako ratosiljati. Prihranjujete li kukuruzom upecaćete 100 kila dnevno - deverika!

Šaran se uglovnom lovi na platoima, podvodnim ostrvima. Negde su te “trpezarije” na domet vaših parabolika (uglavnom 70-100 metara) s obale, a negde (češće) na 150-200 metara, pa je potrebno razvlačiti čamcem, ili još bolje - el. brodićem za hranjenje. To je “pravilo”, ali kao i svako pravilo - ima izuzetaka. Negde se šaran ulovi baš u dubini, recimo u samom koritu rečice Mostište, drugi put u plitkoj vodi kod obale, itd. Sarulešti je veliko jezero, a izgledna mesta, pa i neka “izvikana”, daju ribu zavisno od pravca vetra. Vetar je jedan od presudnih faktora za lov na tom jezeru!

Obala je svuda tvrda, glinovita, pa nije problem zabosti ubadaljke, tako da ne treba nositi kabaste rod.podove. No, ko voli nek izvoli.

Takođe, veoma su efikasni i praktični manji i srednji čamci na duvanje, sa pogonom na vesla ili tihim elektro-motorom. Benzinske “pente” stvaraju buku, a šaran voli tišinu. No, zboh smužaroša koji špartaju jezerom šarani su se i na motorne čamce navikli, tako da im ni zvuk penti ne smeta. “Gumenjaci” imaju plitak gaz, pa ih je lako navući na obalu, a i lako se u njih uskače - po potrebi. Akumulatori se mogu puniti u prostoriji pored hotela, za to predviđenoj, a kamperi-ribolovci istuširati u, takođe, napravljenoj prostoriji.

Na Saruleštiju nema drveća i granja (osim pod vodom!), tako da treba poneti ćumur za roštilj i butan-bocu za “talandaru”. Ponesite i suncobrane ili tende, jer hlada retko gde ima.

U selima postoje prodavnice, gde možete kupiti hladnu mineralnu vodu (gaziranu ili negaziranu), sokove, pivo, votku i viski, slatkiše i suhomesnate proizvode (preporučujem prodavnicu u Sandulici pored asfalta, odmah na ulazu u selo, s desne strane iz pravca Sarulešti, ali imate prodavnice i u ostalim selima). Takođe, u hotelu možete kupiti i hleb, mineralnu, pivo... pa čak i boile i kukuruz. Benzin natankujte u selima pre Saruleštija (u Fundulei), na jezeru nema pumpe.

Nema zmija, nema komaraca! Za kampovanje je idealno. Samo ako ne duva. Ali kad duva - baš duva! Posebno u jesen. Dobro učvrstite šatore! Ili iznajmite, Raduta ima odlične šatore i krevete.

Ponesite dosta baterija, ako pecate i noću. Izlaz iz šatora okrenite prema štapovima. Kad čamcem odete na vodu noću, neka u kampu gori svetlo, da vidite gde da se vratite. No, i da “zalutate” nije strašno, bilo gde da izađete na neke ribolovce ćete naići. Ponesite mobilne za svaki slučaj - signalom je, uglavnom, pokriveno celo jezero. Baš nije svako mesto, ali ako se pomerite desno ili levo pedest-sto metara dobićete signal mobilne telefonije.

Šaran (leti) najviše radi noću. I po danu se javlja, ali veći obično noću! A vi umorni, pa ne čujete biiiiiiiii... Zato je najbolje pecati u grupama po tri, pa i četiri-pet, ribolovca. Jedan uvek može biti pored štapova, drugi spavati, treći ići kolima u nabavku, itd.    

Mesta na obali ima za mnogo štapova, nije problem zabaciti 8, 12, pa i 16 ako baš želite. Samo brzo ćete biti umorni, ako za svakoga ribolovca zabacite po četiri. Već drugog dana će vam po kampu svuda biti razbacanih predveza i pokidanih najlona.

Otpatke bacajte u kese i džakove i držite dalje od kampa, a najbolje okačite za drvo (ako ga ima). Svakodnevno Radutini radnici odnose smeće.

Taktika

Ne hranite previše! Kada izvadite šarana bacite na to mesto samo šaku boila. Dobro su se pokazale pva kese i mreže. Pored boila (krupnih) probajte i tigrov orah, ali ne i kukuruz i razno zrnevlje - osim ako ne želite da pecate deveriku i sitnog šarana na plovak ili meč, tj. feeder štapom. Ako to želite, napravite spot negde bliže i uživajte.

Gde su najveći šarani ne zna niko! Na raznim kuptakmičenjima lovljeni su po celom jezeru, a najveći je upecan blizu hotela, u zalivu koji se sada zove “Zaliv rekorda”. U slobodnom ribolovu se upeca više nego na takmičenjima jer nema previše tenzije, hranjenja i buke, a i može se do udaljenih spotova čamcem.

Ne žurite. Prvo lepo sredite kamp, pa odredite spot(ove). Tada nahranite.

Obično se prve noći ulove po koji amur i manji šaran. Pravi šaran kao po pravili krene druge noći, pa nadalje...

A najveći obično kada ste umorni, ili spavate, kada se ne nadate, ali za to nije kriv Raduta - nego Marfi! Stoga, ne budite lenji da prevežete neki malo oštećen predvez i slično. Bolje je manje zabačenih sistema - ali ispravnih - nego čitave baterije štapova. Jer, opet po Marfiju: najveći šaran uvek dolazi na najlošiji sistem!

Ako ste navikli da lovite šarane na našim poznatim “Mekama”, ova voda će vam zadati dosta muke, nije mala a ni jednostavna za pecanje. Nema ovde mesta tipa “broj 6” ili “11” koja skoro uvek pobeđuju, nema 100 ili 200 kila na dan jer na Saruleštiju šaran ne čeka da vi dođete i da ga nahranite - ima on u tom jezeru dosta prirodne hrane. Da nema, ne bi ga toliko imalo...

Takođe, ne podcenjujte Sarulešti - naročito drugu obalu! Visoko, strmo i - duboko! Pažljivo vozite, a naročito ako je pala kiša pa je glineni put klizav! Ako ste neplivač, ne ulazite u čamac - i sa obale se može pecati. Ali i ako ste dobar plivač, ne plivajte noću, a naročito budite oprezni ako ste malo popili. Jer, ko se čuva i Bog ga čuva, ili: hrabrost počinje tamo gde prestaje razum. Stoga, pred samu noć zabacite ili razvucite sve sisteme (koje ste pre toga proverili), nahranite i čekajte...

Kad nekog upecate noću, nemojte i taj štap da razvlačite, samo ćete poplašiti ostale šarane. Ostavite taj štap do jutra, dovoljno je ostalih. Noć nije jednostavna za razvlačenje, a tišina je jedan od preduslova da upecate nekog za naslovnu stranu. Ako imate svetleće bove zabacite ako spot nije daleko, ali ako morate da razvlačite ostavite to za jutro.

            Najčešće greške kada se prvi put tamo peca su sledeće:

            - Previše hranjenja

            - Premale boile

            - Predaleko razvlačenje (preko 250 metara i više)

            - Predebele strune

            - Premale udice

O hranjenju i veličini boile već je pisano, pa neću ponovo obrazlagati, a zašto je predaleko razvlačenje neefikasno valjda je jasno. Treba vam vrlo teško olovo da zadži sistem na spotu, jer monofil (naročito deblji) ima tzv. “efekat opruge” zbog memorije strune pa se udica vremenom udalji sa spota gde ste nahranili. Ovo naročito ako je počeo da duva vetar. No, najgore je to što treba šarana dovući s tolike daljine a olovo (pre)teško. Čak i da otpadne - otpadne i šaran negde usput, na toliko daljine nađe on neku prepreku. Čak da uspete na vreme da uskočite u čamac, dok stignete on je već negde zapeo. A Sarulešti je takve konfiguracije da je nemoguće povaditi sve prepreke.

Stoga, ne razvlačite (pre)daleko - ako je spot suviše daleko, promenite mesto - nađite neko gde je spot bliže. Mesta ima više nego dovoljno. Nije što se kaže “o glavu” da se baš tu peca, jer nije takmičenje, nego uživanje. Veliki obično udari noću, dok spavate. Tada je skoro nemoguće brzo reagovati bez obzira da li ste na vreme čuli pištanje signalizatora - dok prihvatite štap već je šaran negde “odmaglio”, a kada je spot daleko šanse su minimalne da na vreme stignete do spota. A dovući ga sa obale, pa još po mraku, sa velike daljine, a da se nigde ne zakači, ravno je šansama da baš vi ubodete najnižu jedinstvenu ponudu i dobijete Punto.

Što se monofila tiče, ne treba preterivati sa debljinom (0,33 do maksimalno 0,40mm) naravno pod uslovom da je monofil kvalitetan. Što se udica tiče, male bolje kače ali mogu i da iseku usne šaranu. Koristite za nijansu deblje i za broj veće nego na našim vodama. No, sigurno svi imate različite udice pa je najbolje da sami odaberete, to jest da veličinu prilagodite boili. A boilu prilagodite veličini šarana. Međutim, ni mali ne zaziru ne od velike boile - ali ni deverike. Stoga bi se moglo reći da “što veća tim bolja”!

No, to sve zavisi od vaših prohteva, želite li da upecate mnogo ribe, sa boilama od 16 ili 20 milimetara ćete ih razbiti. Međutim, ako ste se nameračili na veće, jedini način da eliminišete one manje je veličinom boile. I to nije uvek moguće, ali ipak ćete bitnije smanjiti udarce šarančića ili pipkanje deverike, koja boilu gricka, gricka... sve do mere kada je može usisati.

Stoga, kad već ima toliko deverike, greh je ne pecati i nju. Ponesute neki fider ili šta već, namamite je negde bliže (sme se koristiti i praškasta hrana, gliste, ma sve – nije takmičenje nego rekretaivno pecanje za sećanje!) i tucite deveriku do iznemoglosti. A na talandari je delikates! Niko vam neće braniti da je pržite.

Mamci i novci

I kao što niko ne zna gde se kriju oni najveći, tako niko ne zna koje su najbolje boile, koje arome, itd. Bilo je na početku, kada je Sarulešti ulazilo u legendu, raznih priča i zloupotreba, da bi se ugrabila što bolja reklama. To su nekada bile svesne manipalucije trgovaca, a nekada iskrene (i nenamerne) greške, jer niko nije znao šta je tačno - ta voda je bila velika zagonetka, a još je sve to pratila velika fama i marketinška kampanja.

Često sam i sam pod uticaj “znalaca” potpadao, čak i kada sam kupovao silikonce za lov smuđa, a kamoli za boile. Međutim, sad znam da Cocahoa uopšte nije najbolji šed, a znam i da “tajne” boile uopšte bitnije ne utiču na uspešnost ribolova. Možda samo ukoliko verujete onome ko vam ih je (“specijalno”) spremio, pa time, nesvesno, postajete samopouzdaniji. A to nije mala stvar kad verujtet sebi!

Znači, ne treba da dajete silne pare na “frankfurtske kobasice”, “belu čokoladu”, “tigrove orahe”, “bakine kolaće” i “orlova muda”. Koliko sam skontao, tamo je šaran ko i svaki drugi šaran - kad je gladan jede, a kad nije nema te mirođije koju sit neće da ignoriše. Naravno, to ne podrazumeva da nije bitan kvalitet mamca, valjda je jasno da najbolje univerzalne boile ne postoji, ali da - i te kako - postoje loše.

Znam šta pišem - bio sam preko 30 puta (ne znam više tačno da li 34 ili 35) na Saruleštiju! I isprato sam sve najveće internacionalne kupove, a i brojne manje. Takođe, godinama bar jednom u sezoni idem tamo s drugarima šarandžijama na slobodna rekreativna pecanja. Ali, posle svega, jedino što decidirano mogu da zaključim je da se veliki šaran ne može nikako namerno upecati. Za najvećeg je potrebna najveća sreća, jer nije Sarulešti neki ribnjak od dva hektara u Engleskoj, gde se čeka na red i plaća unapred, da bi se ulovio rekordni šaran. Uostalom, zar iko može da poveruje da je Baldemajer najbolji šarandžija koji je pecao na Saruleštiju? Na našim ekspedicijama uvek najvećeg upeca drugi ribolovac, i uvek na drugom mestu. Na takmičenjima takođe. Prema tome, pravila nema. Osim jednog jedinog: Ko ima sreće upeca najveće.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Na mojim fotografijama su šarandžije Beograđani - na Saruleštiju sam ih ovekovečio, jer je to pecanje za sećanje, a kvalitetne fotografije su najvednije uspomene.