Zuji, a ne bode!

(Veliko čudo u malom pakovanju)

Bloodworm, ver de vase, hironomide...Da nam je pre tridesetak godina neko nabrajao ta imena, verovatno bismo povisili ton i pitali ga: “kome mater”?! U međuvremenu pridružili smo se sekti nadripsovača, kumovali smo stvoru drečavocrvene boje, i nazvali ga “krvni crv”.

Mada nije crv, veoma blizu istinje da je “kvrni”. Dokazano je da respiratorni pigment, koji ispunjava telo tih bića, sadrži hemoglobin - sličan onom u krvi kičmenjaka. Zanimljiva sličnost, imajući u vidu činjenicu da su kičmenjaci mnogo razvijeniji organizmi od “krvnih crva”, koji su u stvari larve insekata.

Čega su to larve? Pojednostavljeno: tip zglavkara, red dvokrilaca, porodica hironomida... tako nekako. Krajnje pojednostavljeno: to su larve komaraca koji ne ujedaju! U pokušaju bližeg objašnjenja debelo bismo zabrazdili u entomologiju, jer te insekte – Chironomidae i Tendipedidae đuture – čini nekih 10.000 vrsta - sto puta više vrsta nego što ima ribljih, u našem okruženju.

Usled velikog broja vrsta, a naročito zbog ogromne prilagodljivosti familije, larve nalazimo kako u hladnim vodama brzih planinskih potoka, tako i u smrdljivim vodotocima zagađenih kanalizacija. Prisutna je, naravno, i u svim vodama između ovih krajnosti.

Mada se radi o hiljadama vrsta, ribolovački žargon poznaje samo dva “krvna crva” – malog i velikog. Istog su oblika, ali “mali” raste najviše do15 mm dužine i 1 mm debljine, dok “veliki” može da bude dužine 30 a debljine 3 milimetra.

Ribolovačka terminologija razliku između “vrsta” rešava krompirološki: “mali su sitni, a veliki krupni”. Takmičari više i ne pomišljaju da na takmičenja pođu bez larvi, kako sitnih za prihranu, tako i krupnih za na udicu.

Paralelno s porastom popularnosti larvi, rasla su i nagađanja u vezi sa poreklom krupnih larvi. Jedni su pretpostavljali da su “komadine” veličine “pola šibice” identični sitnima, ali da su narasli usled tretmana čudotvornim sredstvom, dok su drugi zastupali stav da je to larva podvrste (ili druge vrste) komarca koja živi po obodu Karpatske kotline. Tu negde oko nas, ali ne i kod nas.

U šaranskim ribnjacima gde sastavi količinu hrane prilagođavaju prirodnim hranidbenim resursima, krajnje ozbiljno pristupaju praćenju brojnosti larvi po jedinici površine. Njihova velika koncentracija omogućava značajne uštede, jer nema potrebe da se u hranu dodaju skupi izvori proteina. Neretko larve čine i više od 70% mikrofaune određenog tipa jezera. Ustanovljeno je da prisustvo “hironomida” u ishrani riba ima višestruko dejstvo.

Osim boje, koja prilikom ribolova nije zanemarljiva, i značajnog izvora visokokvalitetnih belančevina, u larvama je i visok sadržaj mravlje kiseline. Ova supstanca u velikoj meri pospešuje varenje i značajno povećava apetit riba.

Toliko koristi od larvi onih zujavih stvorova, koji se roje oko nas, sisaju nam krv, teraju da se češkamo... I jeste, i nije. Neki od komaraca nam stvarno zagorčavaju život, ali komarac o čijoj larvi je reč (Chironomus plumosus) ne spada u njih. Sisaljka mu je kratka, zakržljala, sasvim nepodesna ne samo za “ujedanje”, nego i za bilo kakvo uzimanje hrane. Razvijene jedinke žive kratko. Roje se iznad vode, velika jata sastavljena su isključivo od mužjaka koji posebnim glasanjem prizivaju ženke. U jato dospela ženka vrlo brzo nalazi partnera i biva oplođena. Ubrzo, najviše tri sata nakon parenja, mužjaci umiru. Ženke žive nešto duže, ali najviše dva dana nakon polaganja jaja. Iz jaja položenih u vodu larve se izležu nakon 2,5 do 6 dana.

Hrane se uglavnom detritusom, razlagajućim organskim materijama.

Larva se razvija u mulju i po više meseci. U našem klimatskom pojasu obično su prisutne 2 do 4 generacije.

Bogatih nalazišta larvi nema baš mnogo. Uglavnom su to plitke, tople, zamuljene baruštine (bez riba i drugih potrošača), bogate organskim materijama, i bez hemijskog otpada. Najviše larvi nalazi se u bazenima na farmama gusaka i pataka, na pojilištima rogate stoke - u dobro nađubrenoim vodama.

Sakupljanje larvi nije lagan posao, ali je zato veoma prljav. Tehnika se zasniva na skidanju gornjeg sloja rastresitog i mekog mulja, do najviše desetak centimetara dubine. Za ovu operaciju najpodesnija je lopata-cediljka, napravljena od žičane mreže s okcima 1-2 mm. Zahvaćeni talog propira se na površini sve dok na situ ne ostanu samo larve i organski otpad, i sve đuture trpa se u kantu. Kako je neželjenog smeća uvek mnogo više nego larvi, potrebno je dodatno prečišćavanje. Sakupljena mešavina prostire se preko sita identičnih okaca kao na lopati - cediljki, ravnomerno se raspoređuje u sloj debljine 3 - 4 cm, a zatim se cela skalamerija spušta u korito napunjeno vodom. Uranja se na dubinu od 2 cm i prekriva krpom. Iz mraka larve polako “migriraju” u čistu vodu – taj proces traje satima, ponekad i dan-dva, zatim se cede filtriraju kroz najlon čarapu.

Dobro prečišćene larve valja čuvati mokre, pokrivene lanenom krpom, ili upijajućim papirom, naravno u frižideru. Idealna temperatura iznosi +4 Celzijusovih stepeni. Čak i na taj način mogu se očuvati najviše nedelju dana.

Pre nego što se pristupa iskopavanju larvi, treba da se proceni vredi li uopšte počinjati. Prema iskustvu sakupljača larvi, posao je vredan truda ako se u šaci izvađenog mulja za probu nalazi najmanje dvadesetak larvi.

Tokom akvarijumskih eksperimenata ustanovljeno je da riba (šaran, srebrni karaš, linjak...) nikada nije toliko sita da bi larvama rekla “ne”. Dok ostale zalogaje – bez obzira da li su prirodni, kućno spravljeni ili industrijski – riba uzima oprezno, ili nikako, zarad larvi napušta skrovište. Kada je jatu riba davano malo larvi došlo je do besučnog otimanja oko zalogaja i kompletna populacija bila je aktivna sve dok je u akvarijumu bilo larvi.

Za nabavku ovih stvorenja vredi se pomučiti – kažu oni koji su probali. I pošteno priznaju: svinja koja se valja u kaljugi, u odnosu na “larvokopača”, otmena je pojava.