Dakle, osim za sedenje, snalažljivi ribolovci su šamlicu ponekad koristili i kao pomoćno sredstvo, kad su pecali fiksnim plovkom a na dubini koja je znatno premašivala dužinu štapa. Kako? Popeli bi se, pre zabacivanja, na šamlicu i visoko podigli ruke kako se deo sa predvezom ne bi povlačio po tlu, a udica ne bi zakačila za travu, ili kakvu grančicu. Možete zamisliti na šta je takvo zabacivanje ličilo i do koje se daljine moglo zabaciti, ali nekada se pecalo i tako. Nekada, kada se nije ni sanjalo da će se jednog dana izrađivati štapovi dužine 16m! Nekada, kada je stakloplastika bila sinonim za Hi-Tech materijal - nesalomljiv - ali i pretežak za izradu dugačkih štapova koji bi nadmašili dobre stare bambuse.

Beše...

Danas su veoma velikom broju ribolovaca, čak i onima skromnih materijalnih mogućnosti, dostupni “takmičarci” ili “karikaši” dužine 6 i 7 m, pa i duži. I mada je odavno pecaroška šamlica izgubila svoju izvedenu funkciju, još postoje situacije kada su čak i najduži štapovi - prekratki, kad je neophodno posegnuti za tehnikom pecanja klizećim plovcima.

Na velikim rekama i mnogim veštačkim akumulacijama mnogo je mesta gde se već uz obalu dubina vode strmoglavljuje na 6-7, pa i više metara. Takva mesta su u određenom periodu godine prepuna ribe, pa će za pecanje odgovarati dugački petljaši - donekle ili bolonjeze štapovi - češće.

Međutim, ako se na takvim dubinama peca ali dalje od obale jedini izlaz je u prešaltavanju na pecanje klizećim plovcima. Brojnim ribolovcima ta tehnika svakako nije nepoznata, ali nije zgoreg podsetiti se kako ovu pecarošku tehniku opisuje jedan vrsni engleski ribolovac i vrhunski majstor za izradu plovaka Peter Drenan.

Zašto opet ti Englezi? Zato što su oni maheri upravo za ovaj način pecanja, jer, za razliku od Italijana, oni nerado mlataraju iznad vode predugačkim bolonjeze štapovima, mada su se opasno navadili na štekove - ali ni oni nisu svemogući.

Za pomenutu tehniku ribolova nije uvek obavezna kombinacija meč štapova dužine 3,9 do 5 metara i drugog zaštitnog znaka plovkaroša sa Britanskog ostrva - vegler plovka (u njegovoj klizećoj varijanti). Sasvim dobro će poslužiti svrsi bolonjeze i telemeč štapovi i poneka druga vrsta plovka, ali se mora voditi računa da se zadovolje neki od osnovnih preduslova.

To znači da se radi o plovcima veće nosivosti, u slučaju veglera reč je najčešće o modelima sa karakterističnim “buričastim” telom i obavezno sa ugrađenim otežanjem, što se preporučuje i za druge tipove. Peter Drenan ističe da je za pecanje ovom tehnikom neophodno koristiti plovke čija je nosivost najmanje 4 g. Osim što njihovo telo mora biti delimično otežano, alkica kroz koju se provlači najlon mora takođe biti vrlo malog prečnika, ili uska i veoma uglačana.

Četvrti vrlo bitan element jeste pomični čvor kojim se podešava dubina pecanja, a koji mora imati “brkove” ili “repove” dugačke oko 5-6 cm! Zašto toliko, videćete kasnije...

Jedan od zakona plovkaroških jeste da treba koristiti što je moguće osetljiviji sistem, odnosno što lakši plovak! Međutim, suviše lagani plovci jesu izuzetno osetljivi, ali su kao klizne varijante neupotrebljivi. Naime, kod pecanja na klizeći plovak otežanje sistema mora biti dovoljno veliko (teško) da sa sobom u dubinu, bez većeg otpora, što pre povuče nekoliko metara osnovne strune, savlađujući otpor vode i njen površinski napon, kao i otpor trenja strune pri prolazu kroz donju alkicu plovka. Plovci male nosivosti, u praksi se pokazalo da su to oni čija je nosivost ispod 4-5 g, ne nose dovoljno olova da bi klizeći sistem funkcionisao kako bi trebalo. Čak i kada se koriste najsavremeniji tanki monofili, pomenuta nosivost plovka ostaje kao donja granična vrednost.

Gornja granica nosivosti je vrlo promenljiva. Ako se peca na većoj daljini, i na većoj dubini, poseže se za plovcima veće nosivosti - i obratno. Ako želimo da što pre probijemo jata sitne ribe (pri površini i u srednjem sloju), takođe, a ako tipujemo na ulov ribe koja uzima mamac u propadanju opredelićemo se za umerenije otežanje koje će duže ravnomerno tonuti ka dnu. Minimalno otežanje od 4-5 g je dovoljno, osim da potrebnom brzinom povuče strunu ka dnu, i da dovoljnom silinom “zakuca” klizeći čvor o plovak, tako da se po njegovom karakterističnom odsečnom trzaju lako prepoznaje trenutak kada se ceo sistem na­španovao kako treba, što je vrlo bitno.

Drenan preporučuje da se klizećim plovcima nosivosti oko 5 g peca samo u uslovima vrlo mirne stajaće vode na dubini do 5 m. U takvim uslovima vrlo dobro su se pokazali klasični vegleri u obliku štapića, sa karakterističnim olovnom “bukagijom” iznad alke za provlačenje strune.

Za pecanje u dubljoj vodi i za lov krupnije ribe preporučuju se plovci nosivosti 8-12 g. Iako se vegleri u obliku štapića proizvode i u varijantama nosivosti desetak grama, za varijantu klizećih plovaka praktičnije je uzeti veglere sa telom, pogotovo ako se peca dalje od obale, jer se znatno lakše i preciznije zabacuju. Po pravilu za pecanje klizećim plovkom trebalo bi koristiti plovke sa otežanjem u donjem delu, koje je oko 1/3 njihove ukupne nosivosti.

Svakako da se postavlja pitanje oset­ljivosti ovako teških sistema. Njihova osetljivost teško da može biti istovetna kao kod sistema za fino pecanje štekom, gde se koriste plovci nosivosti do 1 g, ali veliki plovak ne mora biti i neosetljiv. Poenta je u otežanju celog sistema tako da, ma koliko veliki plovak bio, iz vode viri samo mali deo njegove antene! Dakle, neophodno je duž osnovnog najlona, na delu iznad predveza, staviti dovoljnu količinu olova, tek za nijansu manje od njegove ukupne nosivosti.

Peter Drenan objašnjava ono što je (imao sam prilike da se u to više puta i sam uverim) izvesnom broju plovkaroša još nejasno: “Plovak nosivosti od 10 grama, otežan sa 9,9 grama olova osetljiviji je od plovka nosivosti od 2 grama koji je otežan sa 1,5 gramom!” Količina olova svakao nije nebitna, ali ne toliko koliko je bitno do koje mere ćete potopiti vrh antene plovka, tj. koliko će on izvirivati iz vode. Vidljivost vrha i njegova osetljivost su obrnuto proporcionalni - što je veći deo antene iznad vode to je plovak manje osetljiv - i obrnuto. Naravno da u ribolovu nije sve idealno, pa su tako i u ovom slučaju ribolovci prinuđeni na mnoge kompromise, jer nemoguće je, na primer, videti tanušan vrh plovka ako se peca na velikoj daljini.

Zašto plovak mora biti “nakljukan” izvesnom količinom olovnog ili vrlo često mesinganog otežanja, da bi bio pogodan za klizeću montažu? Zato što bi u slučaju da je previše lagan kod zabacivanja bio uzrok zanošenja i nepreciznosti, a često i mršenja. Desilo bi se sledeće: otežani deo sistema (deo iznad predveza) poleteo bi napred povlačeći osnovnu strunu sa špulne, a otpor vazduha bi potiskivao lagani plovak unazad, prema pomičnom čvoru. Potpuni nesklad. Dakle, za precizno zabacivanje neophodno je da plovak bude fiksiran, ali kako zadovoljiti taj zahtev kada pecamo klizećom montažom?

Odgovor na to pitanje daje upravo otežanje ugrađeno u podnožje plovka, bilo da se ono može podešavati, bilo da je fiksno. Zadatak tog otežanja jeste da kod zabačaja za sobom povuče plovak, prenoseći mu svoju inerciju i prosto ga prikuca neposredno uz glavno otežanje na struni, što je preduslov i za daleko i za precizno zabacivanje. Praktično, plovak se u fazi leta kroz vazduh ponaša kao da je fiksiran.

Kao što je već istaknuto, za pecanje klizećim plovcima najbolje je ako otežanje samog plovka iznosi oko 25 procenata njegove ukupne nosivosti, jer za razliku od pecanja fiksnim plovkom, neophodna je dovoljna količina olova na osnovnoj struni kako bi sistem bez teškoća klizio kroz alkicu i bez teškoća potonuo na željenu dubinu. Dakle, nisu svi plovci sa ugrađenim otežanjem pogodni za prepravku na klizeći sistem. Stoga su, mada ne baš jeftini, najpogodniji plovci kod kojih se otežanje može podešavati.

Veoma bitan detalj kod klizećih plovaka jeste alkica (ili dve ako se ne koriste vegleri) kroz koju prolazi osnovna struna. Mada bi se “na prvu loptu” moglo zaključiti da će osnovni najlon lakše prolaziti kroz širu alku, Drenan naglašava upravo suprotno - alka treba da je što sitnija i najbolje da je od uglačanog metala i savršeno okrugla. Ovo je logično, ako se ima na umu da gospodin Drenan izgleda nije pristalica korišćenja perlica (između plovka i pomičnog čvora) a koje omogućavaju korišćenje plovaka i sa srazmerno većom alkom za stavljanje na osnovni najlon. U njegovom slučaju zaista je neophodno što sitnije okce, kako bi i pomični čvor bio što manji pa da lakše proleće kroz karike na štapu, ali da se ne provuče kroz alkicu plovka. Neki plovci su pogodni za korišćenje bez prepravki, dok se drugu lako pretvaraju u kluzeće varijante dodavanjem odgovarajućih adaptera ili karabinjera sa malom virblom čije će slobodno okce u većini slučajeva sasvim dobro poslužiti (a ponekad ga je dovoljno samo malo spljoštiti). Nije loše da se na takve kopče posle montaže navuče parče mekanog silikonskog bužira, kako bi sistem bio imuniji na mršenje.

Bez obzira za koje rešenje da se opredelite, treba imati na umu pravilan način vezivanja pomičnog čvora tako da mu se ostave krajevi dugački 5-6 cm. Takvi krajevi su vrlo elastični i lako se uvijaju prilikom prolaza čvora kroz brojne karike na štapu. Čvor s kratkim patrljcima je krući - zapinje o karike - pogotovo kada se sistem namotava tokom zamaranja ulova, kada je i osnovna struna najviše zategnuta, a njeno trenje o karike najveće. Usled toga i čvor može da se pomeri, tj. “razdesi” dubine na kojoj se peca. Ukoliko se krajevi čvora odseku suviše kratko rizikuje se njegovo odvezivanje već posle nekoliko pomeranja.

Ponekad se pomični čvorovi vezani na veoma tanke (takmičarske) monofile lako pomeraju, pa je neophodno vezati dva, jedan iza drugoga, ali rekreativci uglavnom nemaju te probleme. Krajevi mogu biti i za nijansu kraći, ako se koristi jaka ali mekana pamučna ili sintetička nit, ali su obavezni u punoj dužini ako klizni čvor vezujemo od tankog monofila.

Za ovakvim rešenjem ćemo često posegnuti kada improvizujemo na terenu. Kada se peca na veoma velikoj dubini relativno kratkim štapom podrazumeva se da će pomični čvor biti namešten visoko. To znači da će uoči zabačaja biti namotan na špulni mašinice, verovatno pokriven sa nekoliko namotaja, pogotovo ako je mašinica mala. Preko čvora sa dugačkim krajevima namotaji lako klize i kod zabačaja struna se odmotava bez zapinjanja. Naravno da će izuzetno težak sistem za pecanje i olovno otežanje veće od 10-15 grama cimnuti i “nepropisan” čvor sa špulne i proterati ga kroz karike većeg prečnika, ali kod osetljivih sistema i štapova sa velikim brojem karika manjeg prečnika treba očekivati probleme.

Podrazumeva se da se i kod pecanja klizećim plovcima kod zabačaja sistem lagano zadrži neposredno pre nego što dodirne vodu. To je već standardna procedura kada se peca takozvanom engleskom tehnikom. Tada se, usled kratkog trzaja, ceo sistem bukvalno opruži i padne na vodu bez mršenja. Veoma je važno da na površinu vode usklađeno padnu i osnovno otežanje sa predvezom i plovak i to uvek na isti način. To je osnovno za dobar ritam pecanja, nešto na čemu insistiraju takmičari, ali nije zgoreg da time ovladaju i rekreativci. Pravilan raspored otežanja i pravilno zabacivanje omogućavaju da već posle nekoliko zabačaja lako uočavamo pravilnost u ponašanju sistema (posle pada na vodu) i da za svako odstupanje posumnjamo da se radi o uzimanju mamca u propadanju. Takođe, vrlo je bitna tačna procena vremena potrebnog da mamac legne na dno uz zauzimanje pravilnog položaja vrha antene plovka. Svako odstupanje od toga takođe jeste znak za – kontru. Uzimanje mamca u propadanju najčešće se dešava u završnoj fazi tonjenja sistema, pa nije lako to uočiti ako sve ne ide kao po koncu.

Ponekad je zgodnije da plovak ne sklizne na osnovno otežanje pa se između njih stavlja ili gumeni stoper ili sačmica olova - kao donji graničnik. Menjanjem položaja tog graničnika praktično se povećava ili smanjuje luk koji opisuje sistema propadajući prema dnu što je zgodno kada riba uzima mamac u propadanju. S obzirom na to da se kod pecanja klizećim plovcima podrazumeva veće otežanje sistema, treba ga izvesti tako da izazove što manje podozrivosti kod ribe. U tom cilju se na osnovnu strunu ispod plovka grupiše najveći deo otežanja koje, zajedno sa otežanjem samog plovka, iznosi nekad i više od 90% nosivosti plovka. Ovo se izvodi stavljanjem težeg olova u obliku suze, ili grupisanjem najkrupnije olovne sačmice ili valjčića. Ispod toga stavljaju se sitnije sačmice sa ili bez male virble za spoj sa predvezom. Šemu razmaka diktira vrsta ribe koju lovimo, tj. njena opreznost, tako što po uzimanju mamca neće odmah osetiti otpor celog sistema, već samo njegovog manjeg dela.