Novosadski ribolovci, verujem da je tako (ili da tako može biti) i u slučaju njihovih kolega iz drugih većih naselja i gradova na obalama Dunava i Save, imaju tu sreću da zimi svoje pauze za ručak mogu provesti u neuporedivo efikasnijem ribolovu. Uostalom, kad istrebimo svu ribu nadohvat ruke i mi ćemo se posvetiti kontemplaciji zurenja u nepomični plovak!

O fenomenu zimskog pecanja u zimovnicima neverovatno velikih jata bele ribe a gotovo u sred grada, već je pisano na stranicama ovog časopisa. Ipak, slika mnoštva ribolovaca u “streljačkom” stroju na uređenim obalama Dunava u mom gradu toliko je fascinantna da zimske patrole po najboljim pecaroškim terenima počinju sa ovim “jupol” pecanjem i sa njim se i završavaju. Tokom najhladnijeg perioda godine opisana pecaroška mesta vrve od ribolovaca, koji se tiskaju na tako malom rastojanju jedan od drugog da moraju stajati postrance okrenuti vodi! Najveći broj njih svoj ulov trpa u dvadesetpetkilogramske kante od boje, što fasadne što za enterijere, te otud i naziv “jupol” pecanje.

Masovno pecanje koje je predstavljalo kuriozitet upravo po tome što su klasične čuvarke zamenile prepoznatljive ovalne bele kante bilo je novembarsko takmičenje koje je na petrovaradinskom delu dunavskog keja organizovalo USR “Luna”. Ali čak ni vrsni takmičari, koje među ribolovcima bije glas da su, neka izvine, prave picajzle kad je u pitanju tananost njihovog pribora, nisu mogli a da tom prilikom ne ispoštuju onu narodnu da “konja treba vezati gde gazda kaže”, a koju, ruku na srce, često citiram kada drvim o sportskom ribolovu.

Elem, nije bio mali broj takmičara koji su bez femkanja pecanje započeli upravo sistemima koji su, usuđujem se reći, patent novosadskih ribolovaca. Po koji dugačak štek i nešto brojniji petljaši dužine oko 8 do 9 metara nisu imali nikakve šanse protiv karikaša i ogromnih plovaka koji su se do pre nekoliko godina isključivo koristili za lov štuke (“balerina” sistemom). Ovo takmičenje bilo je izvanredan uporedni test klasičnih takmičarskih tehnika i “novosadskog” stila na terenima sa velikom dubinom i vodom koja se u povratnom toku vrti ili pravi tišake iznad Dunavskih bezdana u samom centru grada. Plovci štukare su generalno potvrdili svoju ubitačnu efikasnost u takozvanim zimskim uslovima pecanja na opisanim terenima. U njihovom karakterističnom pocupkivanju svakako nema one prefinjenosti kao u laganom nestajanju tanke antene osetljivog plovka, ali su i kao takvi nepogrešiv indikator trzaja ribe, uz to omogućavaju korišćenje teškog olova, 10-15 grama, koje u kratkom vremenu mamce usidri na dubini ponekad većoj i od 10 m. Teško olovo, montirano na kraju predveza sa (u rekreativnom ribolovu), dve udice na bočnim predvezima) ima bar dvostruku funkciju: savršeno našpanuje dugački deo osnovnog najlona koji nategnut kao struna trenutno prenosi “informacije” do plovka; služi kao svojevrsni balast koji pomaže stabilnosti plovka u onemoćaloj kovrdži rečne matice.

Na ovaj sistem pecanja Novosađani su već toliko navikli da ih neretko zatekne čuđenje njihovih kolega iz drugih gradova ili okoline. I sam sam bio iznenađen kada me je prošle godine Brane Čordić upitao da li se u Novom Sadu bela riba zaista peca tako velikim plovcima, jer eto nekoliko njegovih prijatelja se sprema da se i sama u tome oproba pa ne bi baš da nasedne na eventualno pecaroško preterivanje (koje ne karakteriše samo priče o ulovima). Tokom našeg sledećeg susreta ispričao mi je kako su ti njegovi drugari ipak bili neverne Tome, pa nisu poneli plovke “za sprdnju”, ali su skoro sami postali predmet sprdnje, kada su u karakterističnoj pecaroškoj gužvi na delu Beogradskog keja u Novom Sadu iza nekadašnjeg Žeželjevog mosta, pokušali da pecaju na svoj način. Vrlo brzo su se manuli ćorava posla.

Jedno upozorenje znatiželjnicima: ne prilazite suviše blizu ribolovcima koji pecaju na opisan način, pogotovo gledajte da im budete podalje iza leđa jer su kontre kod ovog načina pecanja neverovatne. Treba u što kraćem vremenu sa vode pokupiti eventualni stomak od monofila i zakačiti ribu na ogromnoj dubini! Novosađani sve više pecaju savremenim bolonjeze i telemeč štapovima dužina 5 i 6 m ali stare navike kada su pecali sa trometrašima su ostale...

Iako se ovom tehnikom love velike količine bele ribe pecanje u senci novosadskih mostova pati od svih bolesti urbanog ribolova: buka i prljava voda razbijaju u paramparčad sliku ribolova kao “povratka prirodi”. I kao što to onomad konstatova Žak Kusto, Dunav jeste reka sa neverovatno velikom moći samoprečišćavanja, ali trebalo bi to ispoštovati i pomoći mu bar sprečavanjem direktnog sipanja otpadnih voda u njegovo korito, a upravo to jesu aktivnosti u kojoj se naši veliki gradovi “podunavci” prosto takmiče. Propade nam industrija pa je stanje, danas, Božžpomozi. Ipak, prljave fleke i plutajuće fekalije nisu ambijent u kojem bih potražio zimsku pecarošku utehu, pa makar ulovljena riba na takvim mestima i može da prođe sve kontrole o ispravnosti namirnica za ishranu. Stoga se radije priklanjam Petrovaradinskoj strani na koju Dunav ne nanosi toliku prljavštinu.

Čistoći vode na toj obali doprinosi i “most na baržama”. Ovaj surogat ljudskih tvorevina koje spajaju obale i ljude jeste jedna ružna i bučna skalamerija koja Novosađanima olakšava život, ali je i vrlo efikasan filter za površinsku prljavštinu. Gomila nasukanog granja, plastične ambalaže i drugih plivajućih otpadaka predstavlja svojevrsni čep i za ružnu površinsku skramu koju matica nanese i kraj desne obale Dunava na tom delu. Iza barži voda je nestvarno čista. S druge strane pokrov od otpada u kom dominiraju panjevi i grane, predstavlja pravu “šumu mangrova” u kojoj su stanište našle mnoge vrste bele ribe, ali i šarani, a tu su i smuđ, štuka i som. Neki ribolovci su se specijalizovali za pecanje u otvorima u tom kršu gde pecaju osetljivijim iliti klasičnim plovcima za belu ribu. Tu se natenane, na ružu od sredine belog, love u proseku vrlo krupni srebrni karaši, kojih nema u klasičnim zimovnicima bele ribe, ili možda tamo ne stižu do udice od ogromnog broja krupatice i deverike... a i sve češće šljivara ili nosare, koja je uzgred budi rečeno sve krupnija. Tik malo uzvodno od barži peca se krupan šaran, nizvodno znatno sitniji. Ipak, sa dodatnim zahlađenjem najveći broj ribolovaca se koncentriše uz “Petrovaradinsku dugu”, ispod Vojne bolnice, uzvodno i nizvodno od uliva njenih otpadnih voda (koje su u poređenju sa glavnom kanalizacionom gradskom cevkom beznačajni zaprljani potočić).

Pedesetak metara uzvodno od tog “ušća” sreo sam ribolovca koji je uspešno lovio krupatice mamčeći udice sa po par crvića i crvenkastim kuglicama stiropora.

“Ovo je pravo uživanje. Pribor mi je u kolima i sa posla dolazim pravo ovamo, pecam dva sata i onda kući”

“Ma to ti je prava zaraza”, dodaje njegov kolega, koji se već spakovao i iščuđavao kako to da njemu celo pre podne riba nije htela crviće već samo glistu, a sada na crviće ide ko luda!

“Pecao sam ovde i kada je bila ona oluja. Da me je neko terao da radim po tom vremenu za dobre pare rekao bih mu neću, pa da nikad ‘leba ne jeo, a ovde pec’o i mrzn’o se za džabe!”

“Ali i po onoj oluji ja sam ulovio 3 kile!” dobacio je prvi ribolovac za kojeg sam kasnije saznao da je iz Temerina. Objasnio mi je da je to njegovo mesto na kome leti peca dubinkom a zimi ovako, na pampure za štuku. Povremeno mu i pored velikog pecaroškog uzbuđenja kada riba radi zasmeta velika buka od saobraćaja koji se odvija preko mosta. Ali i ovo raspršivanje pecaroške idile predstavlja cenu urbanog pecanja. S druge strane, kaže, džaba ti i lepota i mir Jegričke, kada ribu iz nje ne može ustima da prinese zbog karakterističnog mirisa na mulj i vodeno rastinje. “A ova riba ulovljena na dvanaestak metara dubine je neverovatno ukusna.”

Japiji Tokija - svisnite od muke! Ima se može se!