Možda u potragu za odgovorom na pitanje “koliko je štapova je zaista potrebno za pecanje na plovak?” Naravno da odgovor na to pitanje prvenstveno zavisi od toga šta ribolovac zapravo od ribolova traži.

Moj prvi pecaroški štap bio je od bambusa, a najveći krivac što sam, četrdesetak godina kasnije, postao veliki zaljubljenik upravo u pecanje na plovak jeste četvorometarski “Silstarov” karbonac, petljaš. Bilo je to još posle studija, dok sam se dvoumio gde da se nasučem, na morskom žalu ili na obale Dunava, kada mi je tokom jednog izlaska na vodu kolega s posla tutnuo u ruke takav štap i na Begečkoj jami mi otkrio zadovoljstvo pecanja direktašem. Iza mene je tada bio popriličan pecaroški staž - ali morski, gde sam uglavnom pecao iz ruke i karikašima. Praktično, bio je to moj prvi susret sa savremenim petljašem i tako jednostavnim načinom pecanja.

Uskoro je počeo da se formira moj pecaroški arsenal, jer nije prošlo mnogo kada sam uvideo da samo jedan petljaš nije dovoljan za pecanje na različitim terenima i u različitim uslovima. Najčešće se dešavalo da su bolje od mene lovili ribolovci koji bi zabacili metar-dva dalje, ili bi mi krupnija riba pokidala sistem jer sam imao ograničene mogućnosti za njeno zamaranje. A sportski ribolov postajao je svakim danom i za mene nešto mnogo više od puke razbibrige...

Trebalo se uhvatiti u koštac sa velikom istinom da ne postoji univerzalni pecaroški štap, bez obzira za koju vrstu pecanja se neko opredelio, za plovkarenje, varaličarenje, pecanje na dubinku... Daleko od toga da među ribolovcima ne postoji i preterivanje u pogledu količine i vrste pribora, ali to često nije samo posledica njihove megalomanije, već i potrebe da se usavršavaju u bavljenju sportskim ribolovom. Tu su i izazovi tehnoloških iskoraka u proizvodnji štapova za pecanje. Potreba pecaroše tera da nabave novo i bolje, a sentimentalnost im ne da da se trajno liše starog.

Elem, posmatrajući naramak svojih štapova za pecanje na plovak stadoh razmišljati da li mi je zaista sve to potrebno, pogotovo u hroničnoj nestašici vremena za izlaske na vodu.

A šta čini moj plovkaroški arsenal? Rekao bih ništa suvišno, i ništa što bi se moglo smatrati luksuzom, a opet taj komplet sačinjava najmanje 5-6 štapova, koje naravno, ne nosim sve kada idem na pecanje. Da li je to malo ili previše?

Takozvani petljaš je svakako osnovni pribor koji bi svaki plovkaroš morao da ima. Jednostavnost i brzina pecanja koju omogućava čine ga danas svakako najomiljenijim pecaroškim pomagalom. Čak i kada izrađen od najsavremenijih materijala, on podrazumeva jednu od najstarijih tehnika pecanja uopšte. Spoj starog i novog.

Primena savremenih materijala u njihovoj izradi, pre svega karbonskih vlakana, išla je postepeno, pa su se tako i ribolovci tome prilagođavali dozvoljavajući sebi luksuz da kupuju svaki put dužu pecaljku stigavši danas do sve popularnijih štekova koji dosežu i do 16 m. To je i razlog što u svojoj kolekciji imam 2-3 štapa od 4 m, zatim jednu peticu i jednu sedmicu. Sve je to posledica želje da se peca sve dalje i dalje od obale, ali uz sve pogodnosti i čari koje nudi “direktan” kontakt s ribom kada se peca petljašem. Osvajanje dužine na ovakav način podseća na onu teoriju da je nesretnom kučetu bolje iz više puta odsecati po malo od repa da ga manje boli. Naime, koncept šteka, dugačkog štapa koji se rastavlja i sastavlja, skraćuje i produžava po potrebi i u toku samog pecanja, nije novijeg datuma (datira iz prošlog milenijuma!) ali su prvobitni štekovi bili basnoslovno skupi da bi bili dostupni najširem krugu ribolovaca. U nemogućnosti da se kupi štek, ribolovac rekreativac se zadovoljavao da, s vremena na vreme, dozvoli sebi luksuz i kupi sve duži i duži petljaš, jer je svako novo ulaganje bilo prihvatljivije od velike investicije (odjednom) u štek. I sam sam prevalio isti put nemogavši da nabavim idealno rešenje, što zbog visoke cene, a još više zbog ograničene ponude najsavremenijih štapova tog tipa na našem tržištu. A radilo se o jednoj Silstar sedmici iz poznate serije Diaflex. Bio je to štap koji bi mi i danas savršeno odgovarao kao univerzalni petljaš iako to po svojoj “vokaciji” to nije. To je bio u stvari kratki štek, iliti “margin pol”, što bi rekli Englezi - vrsta štapa koja i danas i te kako fali na našem tržištu. U nedostatku kratkog šteka od 8 m, prinuđen sam da za različite situacije na vodi moram da imam bar 2-3 petljaša. Može se i bez njih, karikašem ali... Zbog specifične konstrukcije, štek štapovi manjih dužina nisu tako elegantni kao petljaši, niti su toliko lagani, ali to se u rekreativnom ribolovu i da istrpeti zarad njihove fleksibilnosti i univerzalnosti. Zar nije bolje nositi na pecanje samo jedan “podešavajući” štap umesto 2-3 klasična petljaša? Jedina nevolja je u tome što takvih štapova, kratkih univerzalnih štekova od 8-9 m praktično da i nema u ponudi naših prodavnica, mada im je na evropskom tržištu cena sve prihvatljivija, jer su sve popularniji.

Dakle, za uživanje u prednostima rekreativnog pecanja direktašima, a u različitim uslovima, mogao bi da posluži i samo jedan (ali vredan) štap!

Ma koliko bio vredan direktaš ili petljaš jeste štap sa ograničenim dometom, svedenim na dužinu blanka i nešto kraćim delom najlona vezanim za njegov vrh. Za pecanje na većoj udaljenosti od obale tehniku lova ribe na reci, takozvanim “puštanjem plovka”, neophodni su karikaši, barem jedan. Bolonjez, telemeč ili meč? Nije velika mudrost zaključiti da je od ove trojke telemeč najprihvatljiviji kompromis. Krasi ga, kao i bolonjez, praktičnost za transport, kao lakoća i brzina kojom rasklapa. Zahvaljujući sve boljim materijalima blankovi telemečeva se rolaju na sve tanjim mandrelama što ih čini vitkijim, a sa ubačenim klizećim karikama, postaju sve više nalik meč štapovima, koji su inače poznati po posebnom “filingu” tokom pecanja. Ponuda telemeč štapova danas je čak i kod nas sasvim pristojna i nije teško odabrati pravi.

Moj izbor je (svojevremeno) bio Shimano Stradic GTTR 470H, dužine 4,7 m. To je štap nešto jače konstrukcije, predviđen za pecanje pastrmke na savremenim komercijalnim ribnjacima te mu je težina bacanja 20-50 g i shodno tome nosi vidljivu oznaku HA (heawy aktion). Ovaj štap se više ne proizvodi, a nije lako pretpostaviti koji mu je današnji Shimanov model direktan naslednik, pošto se u međuvremenu (štap sam kupio pre 6-7 godina) pojavila široka gama vrlo kvalitetnih telemečeva, ali u okviru sve brojnijih serija novog imena (kao što je to slučaj i kod drugih proizvođača). Lep je i za oko, s neobičnom neoprenskom navlakom na kraju klasičnog bolonjeze rukohvata, na kojem se izdvaja karakteristični držač mašinice, koji je kao zaliven u blank. Ovu verziju ne smatram primerom univerzalnog plovkaroškog telemeč štapa! Prava varijanta bi, za moj ukus, morala ipak imati manju težinu bacanja, a Shimano toga u svojoj ponudi ima na pretek! Razlog što u svojoj kolekciji imam upravo ovu varijantu (GTTR) jeste to što sam planirao da njime pecam plotice, skobalje i mrene na Drini, odnosno krapove na Skadarskom jezeru.

Veoma dobro mi služi i za zimsko pecanje bele ribe na Dunavu, sa keja u Novom Sadu. Tu sam ga stavljao i na najveća iskušenja, što svojom, što tuđom voljom, ili tačnije rečeno nepažnjom. Naime, uzdajući se u njegovu snagu bez ikakve sam bojazni zabacivao 20 gramsko olovo sa ogromnim štučjim pampurom, kako bih pecao na karakterističan novosadski način, više puta već pominjan u “Trofeju”. Lupao sam njime krvničke kontre dok nisam bolje ovladao tehnikom pomenutog načina ribolova, a kada je to nalagala situacija, očas bih ga stavio i u ulogu feeder štapa, jer je njegov miksovan tanušan vrh kao stvoren za indikaciju trzaja. Jednom prilikom je, upravo od nepažljivog pecaroša u gužvi na keju, baš po tom tanušnom vrhu i dobio. Bio je to jedini peh koji mi se s njim desio. Na sreću, bez većih poteškoća sam nabavio tanki grafitni vrh za takmičarske štapove i ponovo mu umiksovao vršni nastavak. Ipak, posle udarca koji je pretrpeo, izvesno vreme sam strepeo kod izvlačenja krupnih krupatica i deverika, pogotovo kada ih je trebalo bez meredova izvlačiti sa gornje bankine uređene obale. Ali izdržao je i takva iskušenja i sada njime pecam samouvereno kao i pre.

Zamerku imam samo kod pecanja na vrlo niskim temperaturama, jer se na njegove gornje karike malog prečnika lako nahvata led.

Mada na prvi pogled deluje pomalo kruto, što je logična posledica težine bacanja 50 g, kod ulova opterećenje ne prima samo vrhom, što je bilo odlučujuće kad sam se onomad svojevremeno morao opredeliti između tog štapa i jednog takođe vrlo kvalitetnog telemeča – daiwinog Tornada. Odlučilo je ipak “ono malo duše” što je čak i pored oznaka “GT TR” i “H” Stradic imao u sebi. Doduše, nije se pokajao i drugar i kolega koji je kupio Tornado, štap koji kičmu ne savija ni pod najvećim opterećenjem kao tipičan predstavnik rasnih “akcijaša” klase A. Razlog što je Stradic GTTR savitljiviji treba svakako potražiti i u velikoj dužini njegovih segmenata, tj. u manjem broju ukrućenja blanka na spojevima segmenata. Mada su teleskopski štapovi veće transportne dužine manje praktični, opredeljujem se uglavnom za njih, jer se u razvučenom stanju njihov blank prirodnije ponaša, tačnije sa manje nastavaka sve je bliži idealnom blanku iz jednog komada.

Elem, u telemeču od oko 5 m plovkaroš dobija još jedan “univerzalan” štap za pecanje na većoj daljini, kojim će bez nekih problema savladati i veoma krupne ribe, jer mašinicom na kojoj je dobro podešen takozvani “dril” zamaranje može da potraje koliko je to potrebno.

Kada je reč o rekreativcima plovkarošima tu bi priča o njihovom opremanju štapovima mogla i da se završi, da nije situacije kada se mora zabacivati i ispod - grana.

Tako stigosmo i do štapova čiju je pojavu pratila velika skepsa takozvanih običnih ribolovaca. Meč štapovi toliko osporavani među pomenutim ribolovcima, danas su se i u rekreativnom ribolovu izborili za respekt Nevernih Toma koji su, koliko do juče, isticali kako je reč o nekakvoj takmičarskoj pomodnosti i da takve igračke nemaju nikakvih šansi u slobodnom ribolovu gde se love “prave” ribe. Naravno da je, po našem starom dobrom običaju, prvobitnu skepsu posle izvesnog vremena zamenila euforija usled koje bi se moglo pomisliti kako su upravo ti trodelni (ponekad čak i četvorodelni!) štapovi savršena plovkaroška pomagala, mada nije da u njima ribolovci nisu dobili ubitačno oružje za lov po kiši i vetru, dalekometnu artiljeriju za lansiranje vegler plovaka na, do tada, neslućene daljine.

Njihova upotreba jeste značajno promenila navike našeg prosečnog ribolovca koji je sve više počeo da posvećuje pažnju kvalitetu tankih monofila, da se konačno odriče stare dobre Kornjače, koja mu je od dede ostala...

Tanki monofili usmereni i od blanka odvojeni velikim brojem karika malog prečnika sprečavaju neprijatno lepljenje strune za mokar blank, što najčešći razlog da se kod pecanja po kiši znatno smanjuje domet klasičnih štapova, ai pogotovo dugačkih bolonjeza. Svojom specifičnom konstrukcijom ali i uz poštovanje preporuke da se koriste tanki monofili i mašinice sa plitkom, takozvanom “meč špulnom”, štapovi ponikli na Britanskom ostrvu nadomeštaju uslovno rečeno nedostatak dužine. Njihov blank podnosi izuzetno snažne zamahe pri zabacivanju, a dužine od 3,6-4,2 m koje su nekakav standard omogućavaju njihovo korišćenje i kod pecanja sa obala nad kojima su nadkriljene krošnje drveća.

Takvi uslovi za pecanje jesu osnovni razlog da, kao sastavni deo plovkaroške opreme, imam i meč štap dužine 3,9 m. To je Daiwa Vulkan-X, sa oznakom “M130W”. Postoji i varijanta “M130P” kod koje je izraženija vršna akcija, predviđena za dalje zabacivanje. Varijanta sa oznakom “W” je više po mom ukusu - ni prekruta ni previše mekana.

Štap sam dobio na poklon odavno i u međuvremenu je taj model pretrpeo neke dorade, ali to je i dalje vrlo pouzdan štap za rekreativan ribolov prihvatljive cene, a renomiranog proizvođača. Kako bi što bolje ležao u ruci blank mu je izrađen pod većim konusom, tako da mu se, za razliku od donja dva segmenta, srednji i vršni deo spajaju “put in” načinom, baš kao što se kod savremenih feeder i multipicker štapova umeću elastični vršni delovi koji su i indikatori trzaja. Mada taj štap nije potekao iz čuvenih pogona Daiwe u Škotskoj, završna obrada mu je odlična i godinama mi služi bez ikakvih zamerki, pružajući mi pri pecanju ne samo sigurnost već i veliko zadovoljstvo, jer je meč ribolov pecanje i za merak.

Nekada sam isključivo koristio štapove vršne ili “A” akcije, bez obzira na njihovu težinu bacanja, ali vremenom sam se priklonio njihovoj manje uštogljenoj sabraći. I tu sada dolazimo do priče o tome zašto tri ili četiri štapa za plovak a ne samo dva (kratki štek i telemeč od 4,7-5 m). Zbog filinga! U tom smislu bi meč pecanje mogli čak nazvati i nadgradnjom tradicionalnog načina pecanja. To je momenat kad se zarad efikasnosti ali i posebnog pecaroškog doživljaja asortiman neophodne opreme proširuje nečim bez čega se savim izvesno može, ali sa čime je, ipak, sve mnogo lepše.

Meč štapovi nisu jedini virus koji se raširio među našim plovkarošima, tu je i italijanski odgovor na englesku školu pecanja – bolonjez.

Zarazivši se plovkarenjem bele ribe “na šetnju”, nije mi bilo potrebno mnogo pa da shvatim, da je (iako je većina mojih prijatelja u tu svrhu koristila meč i telemeč varijante) za pravo uživanje u takvoj vrsti ribolova neophodan bolonjez od minimum 6 m. Duža varijanta (od 7 m) je idealna, ali kupovina kvalitetnog, laganog i savršeno izbalansiranog štapa od 7 m bio je preveliki (preskupi) zalogaj. Štedeti kod kupovine takvih štapova znači stavljati kičmu na velika iskušenja.

Dakle, moj broj je definitivno bio – šestica. Upravo sam tu i najviše lutao. Nikada ostvaren san bio mi je a Shimanov Aernos koji je bio nestvarno lagan i britak, ali i - preskup. Zadovoljio sam se prvo vrlo solidnim, takođe Shimanovim, Aero bolonjezom, a zatim i Stradicom, ali u varijanti 5 (najjačoj u gami). U oba slučaja radilo se o pouzdanim štapovima za rekreativni ribolov, snažnim, ali nešto mi kod njih, ipak, nije odgovaralo...

Kada mi se pružila prilika da po prvi put nabavim jedan italijanski bolonjez, a bio je to jedan Colmic, shvatio sam o čemu se radilo – o balansu! Vremenom sam se navadio na italijanske modele i posle čitave serije famoznih pecaroških “menjaža”, danas pecam Tubertinijevim Expertom (pro prestige), bolonjezom koji sam kupio na preporuku dvojice ribolovaca koje izuzetno cenim (Saše Zekavičića i Vlade Danilovića). Bilo je to prvi put da sam se kod kupovine štapa uzdao više u savet prodavaca (Sale i Vlado su te godine radili na Tubertinijevom štandu na Loristu) nego u vlastiti sud! Expert je bio još jedan iskorak u svet štapova koje sam još do pre neku godinu smatrao “glindžavim” i koje u drugim prilikama ne bih zagledao sa većom pažnjom. Odlučujuće je bilo kada je Saša, prepoznavši nevericu u mojim očima dok sam slušao kakve je sve skobalje iz Drine izvlačio tim štapićem, uzeo bolonjez i njime nekoliko puta tako snažno “zabacio” da sam pomislio da nema teorije da ne pukne. Trebalo mi je najmanje desetak izlazaka na vodu pa da i sam steknem poverenje u štap koji se poprilično savije i kod ulova ribe od oko pola kilograma (ovakvo ponašanje duguje veoma dugim segmentima i blanku relativno malog prečnika). Međutim, kod teže ribe, tj. većeg opterećenja, dolazi do izražaja njegova skrivena rezerva snage, kada blank primi opterećenje s više od 2/3 svoje dužine. Takav mekan štap sigurnije (mada nešto sporije) dovodi ribu pod ruku ribolovca, jer dobro amortizuje njene begove, pogotovo u najkritičnijoj fazi, kada mu je vrh visoko podignut iznad ribolovčeve glave. Štap klasične “A” akcije bi svakako znatno bolje kontrolisao ulov kada bi se pecalo na vodi s puno prepreka u i na vodi, ali tereni na Dunavu gde pecam “na šetnju” nisu takvi.

Ipak, morao sam malo poraditi na svojoj tehnici pecanja, jer mi se u početku, nenaviklom na takvu vrstu štapa, često dešavalo da mi se pri brzom namotavanju najlona previše zaljulja vršni deo i usled toga dođe do prebacivanja najlona preko gornje karike. Jedini spas bio je da se to rukom odpetlja, jer je dodatno drmusanje samo pogoršavalo stvar.

I tako se priča o “optimalnom” broju štapova za plovkaroše, u mom slučaju, svodi na najmanje 3-4, kako bi se moglo pecati bliže i dalje od obale, po kiši i vetru, na stajaćoj i tekućoj vodi, na čistoj obali i pod krošnjama drveća. Kako bi se pecalo efikasno ali i radi meraka.

Naravno da je za trenutke opuštanja kraj vode dovoljan i samo jedan štap, ali kada pecanje postane nešto više od igre sa pomenutim arsenalom razočaranja i nevolje su svedene na najmanju meru.

Industrija savremenog ribolovačkog pribora ne miruje, marketing još manje, pa nije lako povući granicu, obuzdati želje, pogledati sebi u oči i zapitati se: “Koliko i ovo što imam često koristim?” Ali, zar vreme kada se isplativost ulaganja u pribor merila isključivo količinom ulova ne ostaje polako iza nas. Ribolov sve više postaje i aktivnost u koju se ulaže radi zadovoljstva, a ne da bi se uloženo obavezno i vratilo! Fudbal može da se igra i bosonog, da se šutira krpenjača po džombama seoske utrine, ali kožna lopta, kopačke i tepih od tek pokošene trave je nešto sasvim drugo. Sve je više i naših ribolovaca rekreativaca sa opremom i priborom koji su do juče još posprdno nazivali “šminkom”, dok im stari bambusi po terasama ili šupama skupljaju prašinu.

Ipak, i sa savremenim plovkaroškim štapovima mnogi koriste monofile debljine 0,20 do 0,25 mm, što na velika iskušenja dovodi upravo tanke, savitljive ali ne i neuništive blankove. Kod velikog broja naših rekreativaca još nije prisutno saznanje da pri upotrebi ne tako jeftinih štapova savremene konstrukcije, bilo da je reč o bolonjeze, telemeč ili meč varijanti, monofil mora odigrati ulogu osigurača u električnoj instalaciji – kad dođe do prevelikog naprezanja, bolje da pukne najlon nego štap, zar ne?

U želji da savladaju što krupniju ribu, da je što pre izglisiraju na obalu, mnogi ribolovci postaju isključivi krivci za nepopravljivo oštećivanje štapova kojima zatim neopravdano prišivaju kojekakve etikete, živeći i dalje u zabludi da je skupoceni štap obavezno i “najjači”.

U priči o štapovima za pecanje na plovak treba jasno napraviti razliku između ribolova u kojem je akcenat, pre svega, na vrhunskom doživljaju i ribolova čija je jedina svrha meso na stolu, pa ko šta voli...