Pecanje meč štapovima sa vagler plovcima doživelo je ogromnu ekspanziju tokom poslednje decenije prošlog veka, a sve je popularnije i kod nas. Nekada preskupi egzotično vitki štapovi sa sijaset sitnih provodnika, kroz koje se poput puščanog taneta “ispaljuje” tanušan najlon, sada su već dostupni širem krugu ribolovaca, a pogotovu sasvim solidni modeli predviđeni prvenstveno za rekreativni ribolov.
Istine radi, naši ribolovci im čak radije nalaze drugačiju namenu tj. koriste ih u ribolovu sa na prvi pogled neprimerenim tipovima plovaka i kod pecanja na šetnju. Bilo kako bilo, tek sve je više ovakvih štapova i na našim vodama, jer se između ostalog, pokazala kao neopravdana bojazan od svrsishodnosti korišćenja naizgled krhkih štapića van takmičarskih pista.
Sve je više ribolovaca koji su počeli da prihvataju prednosti meč ribolova na plovak, shvatajući njegove prednosti, a pre svega sve više usvajajući i novu dimenziju pecanja, kad im ulov ribe teške dva ili više kilograma predstavlja vrhunski pecaroški doživljaj koji zasenjuje puko pretrpavanje čuvarki. Teško im je odoleti čak i kada se uzme u ozbir njihova nepraktičnost za transport. Ko se teško miriti sa tim problemom tu su sve kvalitetniji, sve raznovrsniji i među našim ribolovcima rekreativcima sve popularniji telemeč štapovi. Po svemu sudeći, na našim prostorima pred obe vrste je lepa budućnost jer su univerzalniji od štek štapova, koji su ih u pecaroški prestižnijim zemljama potisnuli kod pecanja na “kraćim prugama”.
NEPRESTANI IZAZOV
Kada se meč tehnikom savlada šaran ili mrena od 2-3 kg to je pravi praznik ribolova, koji spaja mogućnosti savremenog pribora i umešnost ribolovca u istu ravan. Ponovo ističem da je takvo pecanje nešto sasvim drugo od obezbeđivanje zaliha za zamrzivač. Pobeda u neizvesnoj borbi je najslađa! Ali, gde su “protivnici”?
Eto ih gde posle duge zime trljaju krmeljive oči, baš kao i ribolovci čiji su pecaroški zglobovi skoro “zarđali”. Do pre nekoliko godina bilo je nezamislivo naći neku vodu u rano i varljivo proleće na kojoj je iole aktivan šaran. Danas već i kod nas ima komercijalnih ribnjaka za sportski ribolov koji su idealna mesta za pecanje šarana, amura i neizbežnih srebrnih karaša u kontrolisanim uslovima: nema strujaroša, mrežaroša i dinamitaša; malo prepreka na i u vodi, koje bi zagorčavale pecanje izuzetno lakim priborom.
Šta je nevolja kod takvih voda kod nas? Pre svega činjenica da je većina uglavnom pravljene po meri modernih šarandžija pa su i primerci šarana u njima u proseku nesrazmerno veliki za klasično pecanje na engleski način. (Izuzetak je poznati “Crni Vir” koji je pun kapitalaca, ali i za plovkaroše ima i više nego dovoljno šarana - op. ur.)
Ali šta je - tu je. Upravo ti krupniji šarani znaju da zagorčaju život onima koji izdržljivost svog meč pribora stavljaju na pretežak ispit tražeći da se potvrdi u savladavanju sve krupnije i krupnije ribe. Jedna od osnovnih grešaka je preterevanje sa debljinom osnovnog najlona, pogotovo kada se radi o kvalitetnim proizvodima. Iskusni ribolovci znaju da je kod meč ribolova plovkom upravo najlon (monofil), taj koji mora da štiti “kičmu” znatno skupljeg štapa. Uostalom, normalno je da svaka riba ne mora uvek završiti u meredovu, i da je monofil potrošna stvar, a meč štap nešto što se ne kupuje svake sezone. Upravo zato kupujte tanke ali kvalitetne monofile!
JAKO, A SLABO
Međutim, početnike kod ovakvog pecanja osokole prvi neočekivano krupni ulovi, pa steknu preterano samopouzdanje u svoj pribor, a u svoje pecaroško znanje još i više! I tako se često novi oduševljeni pristalica pecanja na engleski način jednim praskom pretvori u vlasnika najdužeg sving tipa na svetu (fotografija dole).
A gotovo je neverovatno kakve se ribe mogu savladati osnovnim najlonom prečnika 0,16 mm i predvezom od 0,14 - koji bi trebalo shvatiti kao gornju granicu kod meč pecanja plovkom! Savremeni monofili ovih prečnika omogućavaju da se na Drini savladaju i mrene od 3-4 kg, a kamoli ne šarani u stajaćoj vodi bez krša na dnu! Možda nije zgoreg podsetiti na čestu grešku da se kombinuju nesrazmerno debeli osnovni najlon i pristojno tanak predvez, na pr. osnovni najlon od 0,20 mm sa predvezom 0,14 mm. Predvez će sasvim sigurno biti dovoljno slab da pukne kod pretećih naprezanja štapa, ali ne treba zaboraviti na ne tako redak slučaj kada se zbog popuštanja koncentracije nekad kod zamaha unazad uoči zabacivanja, oko neke grane, žičane ograde i slično uplete ne samo predvez već i deo osnovnog najlona. Ako je on predebeo eto nama radosti!
Kada se peca izuzetno lakim priborom treba sve elemente dobro uskladiti kako bi i David među štapovima mogao ponekad ukrotiti Golijata među ribama (mada mu to nije osnovna namena!). Posmatrano iz tog ugla, kombinacija 0,20-0,14 je “slabija” od varijante: osnovni najlon 0,16 mm sa predvezom 0,14 mm. Zašto? Mada je u oba slučaja predvez iste debljine, on kod debljeg osnovnog najlona lakše puca, jer kod manje razlike u debljini osnovnog najlona i predveza osnovni najlon je dovoljno elastičan da preuzme deo opterećenja sa predveza i tako ga malo rastereti. Sistem sa debljim osnovnim najlonom (veća razlika u debljinu predveza i osnovnog najlona) je previše krut i predvez je izložen većem naprezanju, a nema rezervu elastičnosti pošto je relativno kratak, i neminovno - puca! Idealne kombinacije su kada je osnovni najlon za broj veći od predveza: 0,18-0,16; 0,16-0,14 do takmičarski perverzne 0,12-0,10 mm.
UPORNOST I STRPLJENJE
Za razliku od pecanja na otvorenim vodama gde se znanje ogleda i u pronalaženju mesta gde se skriva ili okuplja riba, kod pecanja na komercijalnim vodama nema te glavobolje. Naravno da nije sve jedno na koju će se stranu zabacivati, pod koju obalu, koliko daleko, ali primereno prihranjivanje će ipak učiniti svoje. U relativno malim revirima namenjenih sportskom ribolovu dno je, kao po pravilu, ujednačeno, nema velikih rupa i “ajnzaca” (izuzetak je opet “Crni Vir” jer ima i plićih i dubljih delova). U ovom periodu godine, kada je voda još hladna, a metabolizam ribe se tek budi, ne treba joj uspavana čula izlagati preteranim nadražajima. Preterano prihranjivanje hranom jakog mirisa najčešće je kontraproduktivno! Znatno bitnije od toga je strpljenje, jer čak i ako pecate u ribnjaku niste zabacili u akvarijum - ma koliko da je takva voda gusto “nasađena” šaranima, neće oni ići protiv svoje - “biologije”! Voda je još prozirna, a ribe sumnjičave. Treba do maksimuma iskoristiti prednosti tankog najlona, relativno male udice (br. 12, ili br. 10) i što uverljivije plasirati mamac. Kako je riba najmanje podozriva prema mamcima koji, naizgled, padaju slobodno kao čestice hrane ili zrnevlje, koje povremeno u malim zonama bacamo kao prihranu, količinu olova na osnovnom najlonu treba svesti na minimum i ravnomerno ga rasporediti čitavom dužinom do plovka! Još je efikasnija bič montaža kod koje je svo olovo tj. otežanje sistema skoncentrisano u podnožju plovka, a ponekad tik iznad predveza smeštena sitna olovna sačmica. Strpljenje kod peca-nja u ovo doba godine ne podrazumeva isključivo čekanje već, pre svega, upornost. Upornost u čestom zabacivanju mamca. Naime, čekanje se često ne isplati jer mamac koji dugo miruje ne privlači pažnju ribe ali sasvim suprotno, zvuk mamca u propadanju, koji se učestalo ponavlja, podseća na propadanje čestica prihrane pa je i riba manje podozriva, a i takav mamac lakše detektuje svojim čulima.
Međutim, da se česta zabacivanja ne bi pretvorila u bućkanje koje će zaplašiti i oterati ribu iz zone hranjenja, poželjno je da koristite što lakši plovak. Takozvani strejt vagler koji podseća na ravan štapić je idealno rešenje. Sve dok plankton ne zamuti vodu bolje je koristiti providne plovke mada nije obavezno ukoliko je voda dublja od 1,5 m. Neophodno je ovladavanje mekanim plasiranjem ovakvih plovaka na vodu. Treba zabacivati tako da plovak i mamac lete u blagom luku nad vodom i trenutak pre nego što bi sistem pljusnuo o vodenu površinu, lagano zadržati dalje odmotavanje najlona sa špulne. Usled inercije predvez s delom osnovnog najlona, secnuti naglim zaustavljanjem “oticanja” najlona, naglo se opruže i celom dužinom padaju mekano na površinu.
Dakle, kada čekanje ne daje rezultate, treba pokušati sa što češćim zabacivanjem, pa će mamac, ma koliko bio lagan, a sistem jedva malo opterećen, brzo dospeti na relativno plitko dno i tu se umiriti. Stoga ovu radnju treba ponavljati kako bi se mamac što češće našao u propadanju. Iz ovog proizilazi da su česta i namotavanja najlona, a kada je to slučaj tanak predvez se lako ufrćka, jer se mamac kod namotavanja ponaša kao propeler koji uvrće najlonsku nit. Stigosmo tako i do još jednog neizbežnog dela sistema, a to je virbla. Njeno korišćenje podrazumeva vezivanje dva čvora, a čvorovi su, zna se, najkritičnija mesta montaže. Stoga je neophodno da se virbla veže što pouzdanijim čvorom. Potreba za njom je izraženija ukoliko se koriste savremene brze meč mašinice.
Mamci? Bez glista, crvića, kukuruza i najbitnije - svežeg hleba, ne treba izlaziti na vodu (čim nešto od toga zaboravite kod kuće, znajte da će baš na to toga dana riba najbolje raditi!). Ruža od sredine belog je jedan od najuniverzalnijih mamaca neopravdano zanemaren od mnogih ribolovaca! Izvanredan mamac je i tanki komadičak, poput ljuspice, one bele mekane pokorice sa obeju strana vekne.
SVETLI PRIMER - CRNI VIR
Šta reći na kraju? Možda samo s tugom konstatovati kako nam ne nedostaje ni znanja ni pribora za vrhinski ribolovački doživljaj samo kad bi imali gde da ga doživimo. Premalo je voda koje bi bile po meri meč pecanja šarana. Idealno bi bilo kada bi što veći broj pravih uzgojnih ribnjaka delove svoje obale, ili neka od jezera u svom sastavu komercijalizovala kroz sportski ribolov. Valjda će se uskoro otvoriti i privatni komercijalni ribnjaci za sportski ribolov, po meri zaljubljenika u meč pecanje. Za sada je “Crni Vir” jedini revir gde su se se održala takmičenja i u pecanju šarana meč tehnikom! Uostalom, takvu ribu je znatno lakše nabaviti i kasnije (pred Svetog Nikolu i Božić) prodati, pa nema razloga da vlasnici takvih voda ne dozvole da im šarane u međuvremenu hrane pecaroši!
Neko juri velike, neko opet male... a jedni i drugi ono što nemaju!
Mirko Kanjuh
