Indijanski pristup
Još od prvih izlazaka na vodu stariji su me učili da na obali ne treba praviti nikakvu buku, da ne bacam kamenje ili grumenje zemlje u vodu dok drugi pored mene pecaju, da ne šljapkam po plićaku... Tako sam shvatio da su ribe veoma plašljiva stvorenja koje se boje i vlastite senke. “Indijanski” pristup ribolovu negovao sam godinama, pa i kada sam se sa slatkovodnog pecanja preorijentisao na morsko, zatim i obratno.
Dovijao sam se na različite načine kako bih doakao ribama, ali sam uvek poštovao pravilo da to činim što tiše. Tačnije, tako je bilo u početku, jer sam kasnije donekle preskočio jedan od segmenata takvog pristupa ribolovu. Praksa, što vlastita a što drugih ribolovaca, naučila me da na obali treba biti što neprimetniji, ali da jedna vrsta buke pri ribolovu ne da nije poželjna nego upravo - suprotno!
U najvećem broju slučajeva radilo se o bućkanju prilikom hranjenja. Kao mlađan nevešt ribolovac na moru često sam nemoćan, iz besa, kamenom gađao neverovatno lukave ciple ili ćudljive ušate. Jato bi se u deliću sekunde raspršilo na sve strane, da bi se već u sledećem trenutku ribe sjurile ka mestu gde je kamen bućno u vodu. Bila je to demonstracije podvojene “ličnosti” instinkta za samoodržanjem - pljusak je u prvom momentu signal za opasnost, a potom poziv na moguću trpezu. Do kolike mere “znatiželja zna da ubije mačku” uverio sam se bezbroj puta loveći ribe i bez udice, podvodnom puškom. Riba koja neverovatnom brzinom strugne ispred smrtonosnog harpuna, obavezno se okrene i napravi krug oko ispaljene strele koja jadno visi na konopcu, izlažući čak u nekoliko navrata ranjiv bok ribolovcu. Na isti način se ponašala čak i riba koju bi harpun ili osti samo malo okrznuli i sljuštili sa nje tek po koju krljušt. Ipak, u ovom slučaju će pre biti da je reč o nečemu drugom a ne o vraćanju nesuđene lovine na mesto gde je možda pala hrana. Po sredi je i svojevrsno učenje ribe, sticanje takozvanog “negativnog iskustva”, kako bi ubuduće znala od čega joj preti opasnost. Kako se tokom kasnijeg školovanja nisam opredelio za biologiju tj ihtiologiju, zadovoljio sam se pomenutim iskustvima kao novim saznanjem koje će mi ribolov učiniti manje misterioznim. Namerno sam “glasno” bacao hranu u vodu kako bi izazvao znatiželju riba, a takođe i mamac.
Vrativši se posle studija na slatke vode, u okolini Novog Sada, ponovo sam počeo da učim da pecam na vodama koje sam nekada kao klinac posećivao sa ocem. Savlađivao sam sve nijanse slatkovodnog ribolova prizivajući dečačka iskustva i slušajući savete lokalnih pecaroša. Neverovatno je kako sam u početku sve to mistifikovao, valjda zaveden neprozirnom vodom i odsustvom vizuelnog kontakta sa ribom, na koji sam do tada bio navikao. Ponekad bi mi mozak prosto zablokirao, i u banalnim situacijama.
Sećam se jednog pecanja na Šlajzu u Kovilju. Dobro je radila krupna špicerka, riba gotovo omražena na trpezi, ali interesantna za aktivno pecanje. Povremeno bi se na udici zakoprcala i po koja krupatica. Riba je odlično radila sve dok sam imao hrane, a u to vreme sam na vodu nosio skromnu količinu iste. Ribolovac koji je lovio u proseku krupnije komade, dvadesetak metara ulevo od mene, hranio je u intervalima i nogom bukvalno nabijao ribu u čuvarku koja samo što nije pukla koliko je bila krcata. Kada je zurenje u moj plovak postalo jalova rabota, spakovao sam se i predao posmatranju pecaroške seanse komšije... Ubrzo sam shvatio da je i on, ko zna kada, ostao bez hrane, ali da nastavlja pecanje povremeno bacajući u vodu po šaku-dve u grudvu formiranog vlažnog peska sa obale! Bilo me je blam de ponovo raspremim pribor i uradim isto - produžio sam kući, otkrivši još jednu caku upornih ribolovaca.
Kasnije, kada mi je ribolov postao znatno više od razbibrige, bezbroj puta sam se uverio kakvu magičnu, ili bolje reći “magnetnu” moć za ribe ima pljusak hrane o vodenu površinu.
Uostalom, zar i svako takmičenje plovkaroša ne počinje neverovatnom baražnom vatrom kugli hrane?
BELOSVETSKA PRIČA
Kada bi ribolov bio jednostavna stvar priči bi ovde mogao biti kraj, ali...
Dok ispisujem ove redove već mi u ušima bruje glasovi ribolovaca koji mi zanovetaju: “Ne bi se ti napecao ribe na mojoj vodi!”. Da je fenomen buke koja se stvara hranjenjem ribe, i uz to još i potencira, daleko složeniji, posvedočiće mnogi ribolovci koji pecaju na bistrim i relativno plitkim rekama opreznu ribu, poput klena, na primer. Interesantno je, takođe, da dva potpuno različita pristupa ovom elementu pecaroške veštine nose i nešto globalnije predznake nego što je to slučaj na vodama naše zemlje.
Naime, ne tako davno, time se pozabavio i jedan od vrhunskih ribolovaca sa Britanskog ostrva analizirajući iskustva sa svog i sa francuskog podneblja. Tako je opisao jedan pecaroški izlet na jednoj od reka u Francuskoj, u kojoj su, pored domaćina, učestvovala i dvojica ribolovaca iz Engleske. Bilo je to na reci u proseku dubokoj oko 3 metra i širokoj 40-50, prepunoj krupnih deverika. Francuz se nije baš domaćinski poneo, pa je nakantao goste sa ostrva, koji su takođe bili vrhunski ribolovci. Tajna galskog uspeha bila je u dvostruko većoj količini prihrane koju je, shodno tome, i dva puta češće baco u vodu. Tačnije, dok su Englezi lovili samo stavljajući hranu u hranilice, njihov domaćin je posle svakog zabaca mesto gde je pala hranilica dohranio sa po jednom kuglom hrane pride. U početku su i gosti dobro lovili, ali kako je vreme odmicalo riba se sve više i više okupljala oko hranilica Francuza. Kako je pecao nizvodno od dvojice Engleza, kada je počeo da puni svoju čuvarku, to je u prvi mah pripisano privlačenjem ribe koja je dolazila do njega “penjući” se uzvodno, po tragu mirisnih čestica hrane. Međutim, kada je riba prestala da radi kod Engleza, koji su pecali još uzvodnije, bilo je jasno da je samo buka mogla da privuče pažnju ribe i da se stoga spustila niz tok, do domaćeg ribolovca. Dakle, svi ribolovci su pecali dubinskim načinom, koristeći pri tom hranilice, svi su pravili istu vrstu buke pri njihovom zabacivanju, ali Francuz je redovno dohranjujući, delom zahvaljujući većoj količini hrane, a delom dodatnim pljuskanjem u zoni pecanja, privukao znatno više ribe. Elem, ribolovci sa Britanskog ostrva se vratiše kući bogatiji za još jedno iskustvo, nalik onom koje sam i ja onomad pokupio na koviljskom Šlajzu.
ANALIZA
Prisećajući se opisanog doživljaja iz Francuske naš engleski kolega se malo ozbiljnije pozabavio ovom temom. Sam pljusak kugle prihrane o vodenu površinu bio mu je tek vodeća nit u analiziranju šta se zapravo desilo, ili tačnije, šta se to dešava u vodi tom prilikom? Podsetio se između ostalog i činjenice da ribe ne “čuju” zvuk u vodi onako kako ga mi čujemo. Brzina rasprostiranja zvuka kroz vodenu sredinu i kroz vazduh bitno se razlikuje, a voda kao filter upija i određene frekfencije, ako zvuk u vodi osluškujemo našim čulima. Ribe se pri slušanju ili “slušanju” više oslanjaju na detektovanje vibracija, koje do njih dopiru sa svih strana. Ono što mi, u spoljašnjoj sredini doživljavamo kao pljusak, ribe doživljavaju kao skup jakih vibracija koje do njih dopiru sa tog mesta.
Kao različite varalice kod varaličarenja tako i različite vrste hrane kod pecanja na plovak proizvode različite vibracije koje plaše, ili privlače, ribu. Pravilan odabir izvora vibracija najčešće je odlučujući za punu čuvarku. U slučaju pecanja bele ribe na plovak ta razlika može bitu u zvuku tj. u vibraciji koju pri padu u vodu pravi zrnevlje, ili kompaktna kugla, hrane. U drugom slučaju to može biti razlika u tome da li sve to ribolovac čuje kao “buć” (kada se baca kompaktna kugla dubinske hrane) ili kao “pljas” kada se hranjenjem nastoji formirati oblak primamljujućih čestica u gornjem sloju vode.
JEDNO ISKUSTVO
Nedavno sam na jednom više druženju nego takmičenju održanom na ribnjaku u Ruskom Krsturu zapazio ovo: ribolovac sa moje leve strane i ja smo prihranjivali na gotovo identičan način, i obojica smo ulovili veće primerke, dok su s naše leve i desne strane pecali ribolovci sa manje uspeha. Nas dvojica smo u toku takmičenja hranili pretežno zrnastom hranom koja je poput kiše padala po površini vode, dok su naše kolege hranile pretežno kompaktnijom hranom mada je i u njoj bilo zrnevlja. Tipovao sam na činjenicu da pecam u ribnjaku gde se riba često hrani baš zrnastom hranom, starim kukuruzom, šećercom preostalim posle prerade, isto takvim graškom i sl. Takva hrana proizvodi zvuk tj. vibracije sasvim različite od gotovo praškaste hrane za mlađ koja se baca lopatom. Kako su se bodovale ribe duže od 35 cm tj. teške preko 1400 grama, računao sam da je starija riba naviknutija na karakterističan zvuk prihranjivanja zrnastom hranom. Uz to sam, sasvim suprotno od situacija kada bi se pecalo na takođe plitkoj ali takozvanoj divljoj vodi, pecao sa za nijansu težim vagler plovkom, sa ugrađenim otežanjem. Njegovim pljuskom o vodu hteo sam da zaintrigiram ribu naviklu na intenzivno hranjenje.
Perfekcionisti Englezi, za pecanje na vodama gde se riba intenzivnije hrani, koriste naročito pravljene vaglere, sa “bucmastijim” donjim delom kako bi što glasnije bućnuli. Svojevrsna bućka za šaranske vrste.
S druge strane, sasvim je izvesno da će nekontrolisano pljuskanje neprimereno izabranom prihranom ribu učiniti još opreznijom ili je čak oterati. Recimo kao kada bi se pokušalo odobrovoljiti klena sa kuglama kompaktne tonuće hrane koje se bacaju ispod grana duda, koji se naherio nad vodu, a plodovi sa njega malo-malo pa bućnu u vodu. Na takvim mestima diskretan zvuk pada plodova na površinu vode, koji se ponavlja u nepravilnim razmacima, jeste ono što treba imitirati pokušavajući da se plasira mamac. To je vrsta vibracije koja ribu asocira na hranu i otupljuje joj podozrivost.
Vibracija nije univerzalni atraktor ili atraktant, treba znati izabrati i prilagoditi vrstu i način prihranjivanja, vodeći računa i o zvucima koji se pri tome stvaraju, a ne samo o boji i kvalitetu smeše kojom primamljujemo.
PRO ET CONTRA
Ne zanemarujući činjenicu da bacajući hranu u vodu bacamo i hranljive sastojke koje riba uzima, ne sme se smesti s uma da prihrana ne sme ribu zasititi. Posne hrane u sebi sadrže veliki procenat različitih vrsta gline, ili zemlje, pogotovo smeše za pecanje u hladno doba godine. Upravo pljuskanjem, ili vibracijom, koju stvaraju pri padu i propadanju kroz vodu kompenzuju manjak prave hrane.
Dakle, pljuskanje je često mnogo značajniji faktor uspešnog ribolova nego što to mnogi ribolovci pretpostavljaju, ali to nije i pravilo! Mnogo je situacija na vodi kada je bolje mesto nahraniti na početku i kasnije ničim ne uznemiravati ribu koja se polako okuplja. Najčešće je to slučaj kod pecanja u plićacima, nedaleko od obale, i u prozirnoj vodi. Insistiranje na učestalom prihranjivanju u takvim situacijama će samo rasplašiti ribu, uostalom da li bi vi voleli da vam neko na glavu saspe sadržaj švedskog stola?
Evo i razmišljanja vrhunskog engleskog takmičara Stiva Gardinera na tu temu. On veruje da tokom dužih takmičenja, koja kao u Engleskoj traju po 5 sati, riba bolje reaguje na početno obilno prihranjivanje iliti bombardovanje nego na učestalo dohranjivanje. Stivova teorija je da su krupne ribe opreznije i da, u prvi mah, izbegavaju mesto sa previše buke, ali da ih radoznalost kasnije privlači da ispitaju ta mesta. Ukoliko dohranjivanjem neprestano remetimo mir, krupnija riba će se duže ustručavati da priđe, jer će je od toga odvraćati upravo ta dodatna buka. Sitna riba je manje oprezna, prva se okupi na hranjenom mestu. Dohranjivanjem takvu ribu samo zadržavamo na hrani a krupnija riba je se kloni. Rešenje je u tome da se dohranjivanje obavi sa što manje buke, pa će se, možda, i krupnija riba osmeliti da priđe zoni pecanja. Kod takmičarskog ribolova štekom to se lako postiže pomoću top setova sa posudicama na kraju iz kojih se prevrtanjem sadržaj saspe u vodu.
Razmišljajući i o ovoj teoriji nije na odmet podsetiti se da različite vrste riba različito reaguju na buku! Bez ikakve sumnje se na nju najlakše navikavaju deverika i šaran. Podvlačim reč navikavaju! Na učestalo prihranjivanje se dobro privikava i babuška, kao i mnoge druge vrste sitne bele ribe. Bodorka i crvenperka, navodno, bolje reaguju na obilno početno hranjenje i umereno dohranjivanje. Riba koja definitivno ne voli bilo kakvu buku je klen! Pozitivno će reagovati eventualno na vrlo umereno dohranjivanje sitnim zrnevljem, poput konopljinog semena i sl.
Bućkanje prilikom dohranjivanja treba dozirati, kao i količinu hrane uopšte, i prema količini ribe u vodi na kojoj pecate.
Hmmm, ne znam zašto sam Vam sve ovo ispričao, ali u svakom slučaju ne može da škodi.
A ako ne škodi znači da koristi...
Mirko Kanjuh
www.trofej.info
