Šije-mi-ga-Đura! Ne tako davno, kada bismo poželeli novo odelo, sami smo birali štof. Što je štof bio kvalitetniji tim je bio i skuplji. Naravno, takav štof nismo nosili kod bilo kojeg krojača, nego kod poznatog starog majstora, iskusnog šnajdera, da bi nam on lično sašio elegantno odelo koje nam stoji ko saliveno, a ne da nam lister upropasti neki priučeni kalfa - diletant.
Fabrike tipa Daiwa, Shimano, Sportex, Hardy & Greys... treba posmatrati kao ugledne luksuzne krojačke salone. Sašiju vam odelo cakum-pakum, ali oni ne prave štof. Njega tka neka druga fabrika. Vi od njih kupite gotov proizvod i baš vas briga čiji je štof. Bitno je da imate fino skrojeno, moderno, sašiveno da vam stoji ko saliveno, odelo od listera.
Ali naravno, oni vam za to šivenje "pošteno uzmu meru". Mnogo više nego što lister košta. Jer koristite usluge Salona Armani. Ali ni štof za Armanijevo odelo nije Armani lično tkao. On je samo “dizajnirao”, tj. krojio – a možda i šio. Ali je svoje ime debelo naplatio!
No ne mogu svi da imaju odela od listera - nisu svi političari. Zato vam odelo od čoje skroje u nekom šnajderaju (istina, opet vam uzmu meru), koje lepo izgleda, modernog je kroja, ali košta mnogo manje. Potom na takvo odelo pršiju našivku "Salon lepote Amani”, ali ne napišu adresu šnajderaja, nema onog čuvenog “Made in…” – samo "Designed by Armani”. Iz dva razloga:
1. Da poverujete kako vam je lično Armani i krojio i šio.
2. Da ne ukapirate da krojač ima kose oči, pa odete direktno u njegov šnajderaj umesto u Armanijev salon.
Tako su svi zadovoljni: vi što ste manje platili a imate moderno odelo, a oni što su prilično zaradili preprodavši vam samo svoje ime. Najmanje je zadovoljan kosooki šnajder, on je sve sašio, najmanje zaradio - a najviše radio. Ali ko mu je kriv kad nema svoj salon, nego običan šnajderaj.
A nekada, ne tako davno, šnajder Armani je lično i šio i krojio, sedeći pogrbljen za “singericom” koju je nogama pokretao. Potom, kasnije, Armani Junior, samo je singerica bila na struju. Ali je i dalje on krojio i šio… sve dok nije ogrbavio.
Pre su plašt ručno krojili i sekli skalpelom, a sada neki mladi japi grbavi za kompjuterom i izdaje komande robotu kroji kroji plašt. Ali princip je isti - skrojeni plašt se mora namotati na mandrelu, ali tada štap ima kičmu. A tu samo iskusan majstor zna gde treba da postavi karike. Može, možda, i robot, ali roboti su tek za velike serije isplativi. A serije štapova Made in USA, England, Germany, Japan... su zanemarljivo male. Stoga roboti ne motaju karike. To rade u Kini - tamo je milion “robota” koji rade, od više milijardi koji ne rade. U Kini je čovek-robot, najjeftinija “roba”, a roba ko svaka roba – što je ima više tim je jeftinija. “Inflacija ljudi”, kako to surovo zvuči.
Inflacija ljudi – devalvacija kvaliteta! Zato zapamtite:
Ukoliko vam lično Armani skroji odelo od čoje – ono neće biti ekskluzivno.
Ali neće biti elegantno ni ako je od prvoklasnog listera - a sašio ga “Anani”.
U ribolovu je suština priroda i riba, a ne alat. Ako su štap i mašinica za ribolov srž pecanja, onda je to slikaru četkica i platno - a ne slika. A ja ne poznajem ni jednog slikara koji se slikarstvom bavi zbog kistova. No, razumem ribolovce koji rasklapaju i sklapaju mašinice - sve je to život. Ili beg od života...
Stoga pokušavam da pojasnim neke tehnološke pojmove spuštaju priču na nivo salona i šnajderaja, jer smatram da za pecanje nije apsolutno bitno znati Hukov zakon i koliki je modul elastičnosti blanka ribolovačkog štapa, a kolika tvrdoća SiC karika po Vikersu, niti kako se nazivaju karbonska vlakna a kako smole i lepkovi. Pecanje nije nauka, pecanje nije umetnost, jer ribolovac nije ni naučnik ni umetnik, nego većinom begunac od života. Naravno, manjini je jedan od hobija, ali većini (nažalost) jedino utočište.
Najtužnije od svega je što nam danas, nama koji u pecanju tražimo utočište, uvaljuju falš štapove, loše skrojene, aljkavo sašivene, od lošeg štofa – ali na njih lepe nalepnice “Arnani”. Tako se najviše zaradi, a najmanje radi.
Stoga preporučujem da budete strpljivi i štedljivi, pa da nekako skrpite sredstva za štap koji se savija ali ne puca – iako je prilično skup. Košta od 350-400 evra, pa i više – ali vredi. Košta, jer je od kvalitetnog štofa, a vrhunski skrojen i sašiven u ekskluzivnom salonu. Iako bih ja više voleo da nije baš elitni model Armani, jer...
1. Nisam snob!
2. Da ne piše Armani (Fireblood) bio bi bar 100 evra jeftiniji!
Pogledajte video Fireblood čiji sam link ovde postavio, i biće vam sve jasno.
Ali ako nemate novca za Armani ne tugujte, često odelo od listera krije veću seljačinu od nekog gegule u čoji.
Zapamtite, dobar ribolovac nije onaj koji ima Fireblood, nego onaj koji ume da upeca!
Dragan Jovanov Glod
P.S. Danas više skoro da i nema starih dobrih šnajdera, jer danas "Janezi Janše" kupuju gotova odela, a većina (nas) nosi trenerke.
I, gle čuda, u tranziciji je sve više gospode u trenerkama koji nisu glasali za "gospon Listera" iz skupštinske klupe. Izgleda da i Slovenci čitaju šta pišemo na http://www.trofej.info/
