Kad su čak i mašinica za pecanje bila zabranjene – KK režim i Glod “vukovac”

U celoj SFR Jugoslaviji bilo je tek nekoliko većih distributera (uvoznika) ribolovačke opreme, naravno isključivo društvenih (ko je uzimao proviziju malim privatnicima nećemo sada); a privatnika da uvoze na veliko ni svećom da tražiš. Danas ih više nema: ni “Lovotursa”, ni “Lorisa”, ni “Kombinata sport”, ni...

Ni Jugoslavije (istina, nema ni nemačkog DAM-a)! Ali ako nema velike Juge ima male Srbije. A u njoj na desetine “ekskluzivnih” uvoznika i distributera, koji uvoze “mesečno na kamione i avione”. Stoga nije nikakvo čudo što sam i ja hteo da još 1990. uvezem DAM – ali sam! Hteo da budem i ja Mister General Manager. Mnogo hteo (mnogo započeo…) a nisam umeo. Naime, nisam bio “drug član”, a hteo pre vremena (istrčao ko ždrebe pred rudu) da postanem gazda kapitalista! Ovako je to bilo…

Želeo sam da početkom 1991. uvezem DAM, kad – ne može bre – mašinice su na nekom K-K režimu?! Šta je tačno “ka-ka” režim nikad nisam ni saznao, ali sam ukapirao da mašinica za ribolov ne mere unić u Jugu ni pod razno, jer, kao, mi proizvodimo (i) to. Imali smo dve fabrike (Varaždin i Subotica) koje su, kao, pravile mašinice za pecanje, pa smo carinskim barijerama štitili domaće “brendove”?! Posle je taj “ka-ka” ukinulo, pa sam i da (i)legalno uvozim uspevao, ali me je taj prvi uvoz koštao ko Svetog Petra kajgana, jer je tada mito bio skuplji nego danas korupcija. Danas smo svi toliko osiromašili da je korupcija pojeftinila - nemamo više ni za mito. Još malo i postaćemo zemlja totalno bez korupcije.

Tek, pao je i taj režim, bilo je mnogo onih koji su pevali: “alaj volem ovaj režim - plata ide, a ja ležim”! Otpevali smo. Potom su se “dogodili narodi”. Sada nigde nema tog “k-k”, ma sada nema ni carina. Nema potreba da štitimo domaće, kad ništa ne prizvodimo! Sada samo uvozimo, Audije svi vozimo…

Plivo ja tako uzvodno sve do polovine ‘93. E, nećeš ga majci, više! Preselo mi da svakog dana menjam cene usred hiperinflacije. Otišao da pitam koliko treba da platim porez na promet, da sve što mi je u prodavnici privatno otkupim - od samoga sebe (kao kada bi došao kupac u “Trofej” i svu robu kupio po maloprodajnim cenama)?! Zinuo sam od čuda - računali mi osnovicu za porez na promet iz januara 1991. - a polovinom 1993. - u dinarima?! Pored inflacije od 1000% na dan i 2000% na noć, oni i dalje s dinarima baratali! Platio ja pošteno porez na svu robu (a bilo je baš dosta) od jedno, ne sećam se tačno koliko, 10-15 maraka (naravno u dinarima), a to je bilo tada na hiljade milijardi. Posle sam tu svu robu lagano krčmio, preživljavao godinama. I kao što vidite - preživeo!

Ovoliki uvod je trebalo da vam pokaže da sam bio PRVI PRIVATNIK iz SFRJ koji je počeo da se bavi trgovinom ribolovačkim priborom. U to doba tim poslom se zlopatio još samo i Joca Simonović (eto ga danas sa tv kamerom na ramenu) koji je imao malu prodavnicu u Beogradu, “Ribolovačka priča” beše, ali je i za njega danas to, ko i za mene, davno gotova priča.

No, vraćam se na temu, na predkapitalistički period socijalističke Jugoslavije, na period prvobitne akululacije kapitala, kada je masovno počelo prelivanje društvenih para u privatne džepove. Počelo je tada, a traje još i danas – nikako da se sve prelije – mnogo je bila bogata ta “tiga” Juga, zdravo mnogo.

U to doba velike društvene firme su se ponašale i dalje kao da su Joža i Bevc živi - pevali su onu “ležeću” pesmu, a kada je napokon počelo da im dolazi iz dupeta u glavu bilo je kasno - svuda su privatnici uskočili! Sada su svi časopisi o ribolovu privatni, (skoro) sve tv emisije o ribolovu su privatne, svi uvoznici su privatnici, sve trgovine su privatne...

Da, pa šta je tu čudno? Ništa. Tada sam se čudio, ali sada znam: cilj je bio namerno (svesno) upropastiti velike društvene firme da bi ih, potom, pokupovali njihovi nekadašnji “drugovi direktori” za tepsiju ribe – kad dođe toliko željena demokratija i "transparetna" tranzicija. Ni “Lovoturs” nije bio izuzetak, nekada apsolutno najveća jugoslovenska kuća iz oblasti trgovine opremom za lov i ribolov.

Elem, da bih dobio veći rabat ako kupim(o) za 50.000 maraka robe, sastavim ja zajedničku ponudu sa “Lovotursom” i “Pričom”. Uvezli mi istoga dana (“Lovoturs”, “Ribolovačka priča” i ja – STR “Trofej”) pribor DAM. Joca i ja smo (kao i svi normalni ljudi, koji znaju da je 1+1=2) odredili cene prema tadašnjem tržišnom kursu nemačke marke, a ta društvena firma - duplo jeftinije?! Ja platio Quick 3002 (fabričku cenu) oko 100 DEM, plus transport, carina... pa odredio maloprodajnu cenu od oko (ne sećam se više tačno) 200 i neku marku (u dinarima, naravno), a “Lovoturs” isti taj Quick, u svojoj maloprodaji, prodavao za 100 DEM u dinarima - i još na čekove “na poček”, na 3 mesečne rate, a inflacija otkida uši?! Koštao ih ukupno oko 140, a oni ga prodavali za (kad se uzme u obzir i inflacija za 60 dana), jedva 40 DEM. Da - dobro ste pročitali – praktično pet puta jeftinije od moje cene! Ja uvezao za 35.000 DEM, Joca za 5.000, a oni za 10.000 i sad tako prodaju. Kud ću, šta ću, čekove u ruku pa im otkupim SVE “kvikove”! Umesto da prodajem svoje, ja još zajmim pare da otkupim njihove - da me svojim cenama ne upropaste - jer ko ima na lageru kvika taj nikad ne cvika. Upropastili su sebe. Ništa od robe nisu imali - prodavnice im zvrje prazne, u magacinima tolika promaja da ni paučine nema!

Ali su povukli i mene. Jer počeo je rat i raspad Juge, a ja umesto da napunim “Trofej” robom koja se tada prodavala ko alva – domaćim pištoljima – ja nalagerovao nemačke “kvikove”. Srećom, ko ima kvika taj ne cvika.

E, ali kad sam rešio da napokon dignem ruke od tog “biznisa” (tek sredinom ‘93.) ponudio sada ja "Lovotursu" sve da mi otkupe, jer oni nemaju ni “r” od robe, a od "Quckova" ni qurca - radnici im rade za par maraka. Hoće da otkupe, naravno – ali da mi plate za 90 dana, i to u dinarima?! A inflacija je bila tada “100 na sat”. Ja im se “lepo” zahvalio i rekao: m’rš bre, barabe!

I otišao ispred Vukovog spomenika – Glod postao “vukovac”! Petkom prodavao pribor (ko ima kvika taj ne cvika, a ja ih imao oho-ho), polako krčmio zalihe, ostalim danima igrao tenis – a 1993. beše…

Tako je bilo nekada, ne tako davno. Tako smo “upecali sami sebe”. Zato je tada bio lud svako ko je svojim parama želeo da posluje. Bolje je ničijim, tj. društvenim. Lud tada, lud i sada. Zaista, kako je danas? Danas, kada je sve manje državnog i društvenog, kada su još samo Javna preduzeća (pre)ostala. I još nisu sasvim propala. Bar ne načisto. Ne još. Ko će njih otkupiti, kada, i po kojoj ceni?

---------------------------------------------------------------------------------------------

Prohujaše godine. Prodao sam STR “Trofej” pa pokrenuo “Ribolovački TROFEJ”. I jopet bio prvi – prvi u punom koloru (na “sjajnom” papiru), ne samo u Srbiji, nego sada u ex-YU. Ali me ’99. “humanitarno” bombardovao “Plemeniti Anđeo”, pa ubilo Đinđića, pa glasalo iz Bodruma, pa izbacilo Darvina iz škola, pa uvelo veronauku, pa…

Pa došla globalna kriza (koja nas je “mimoišla”).

----------------------------------------------------------------------------------------------

Ali, ko što vidite, “Trofej” i dalje postoji, iako ni DAM-a više nema. A Glod još uvek jebe ale. I budale.

Dragan Jovanov