Pominjanje reči “bambus” na mnoge ribolovce deluje ko vremeplov, priziva daleke uspomene i godine kada je ribolov bio jednostavniji i manje zahtevan nego što je danas. Ali interesantno je da pomenuti materijal, praotac današnjih savremenih materijala, svojevremeno i sam smatran savršenstvom, i dan danas jeste sinonim vrhunskog kvaliteta.

Nepobitna je činjenica da ga sve više potiskuju savremeni materijali, karbon iliti grafit pre svega, ali bambus on još opstaje. U svetu ima još podosta porodičnih manufaktura i malih zanatskih radionica koji ribolovu vraćaju “dušu”. Radionica u kojima se probrani materijal, Kalkuta ili takozvani tonkiški bambusi, specijalnim materijalima cepaju na dugačke lajsne koje se zatim obrađuju i lepe. Od cepanog bambusa se danas izrađuju pretežno štapovi za mušičarenje, skrojeni po diktatu najsavremenijih kompjuterskih softvera, veštinom drevnih majstora, slepljeni najsavremenijim epoksidnim smolama.

Među konstruktorima se vode rasprave oko toga da li su bolji oni koji su osmouganog, šestougaonog ili čak četvorouganog preseka. Najmodernije varijante štapova za najzahtevnije vidove pecanja, kao što su morski ribolov i pecanje krupnih lososa, izrađeni su dvoslojno, a kod nekih modela se srž od vrlo žilavog čelika oblaže lamelama cepanog bambusa. Za izradu takvih štapova potrebno je i više od 100 radnih sati po komadu.

Štapovi koji predstavljaju vrhunac spoja zanatskog umeća i savremene tehnologije, a uz to su još i “ekološki”, izrađeni od prirodnog materijala, dostižu cenu i od 2.500 američkih dolara, ukoliko nose oznaku najprestiž­nijih proizvođača. Uz to kolekcionari ne žale da izdvoje i više od 15.000 $ dolara ne bi li im u ruke dopala antika te vrste!

Naravno, cena običnijih štapova izrađenih od cepanog bambusa mnogo je niža i kreće se od 150-300 dolara ili engleskih funti u proseku.

KOD NAS

Kod nas takvi štapovi nisu zaživeli u većem broju, ali to nikako ne znači da bambus nije bio na ceni kao materijal za izradu pecaroških pritki, naprotiv. Razlika je samo u tome što se koristio bambus u izvornom obliku, kao cela stabljika, manjeg prečnika. Naravno da se radilo i o sasvim drugačijim vrstama bambusa, o onima koji su narastali do 5-6 m i čiji prečnik stabljike nije bio veći od 2-3 cm. Takav materijal bio je za običnu trsku, ili njenu “baštensku” varijantu morskovaču, to što je danas grafitni ili, budimo malo manje drastični u poređenju, kompozitni štap za stakloplastiku - impresivan tehnološki iskorak.

Ali, pored toga što postojanje i korišćenje takvih štapova i dan danas, u 21. veku, predstavlja svakako izraz nostalgije vremešnih pecaroša, on je, nažalost, i ilustracija njihove kupovne moći. To je ta tužnija strana romantike. Usuđujem se da zaključim da je broj “aktivnih” štapova od bambusa, bilo da se radi o starom i ispucalom nasleđu, bilo da je reč o novim varijantama (od kojih neki majstori namotaje konca na žičanim sprovodnicima zaštićuju epoksidnim lakovima!), upravo proporcionalan bogatstvu određenih terena - ribom. Siguran sam da u Vojvodini, samo u jednom selu, poput Kovilja, Begeča, ili Kupusine, ima više bambus štapova za pecanje nego sličnih pecaljki u pola Srbije! Jednostavno, u vojvođanskim dunavcima, barama i kanalima, još uvek ima dovoljno ribe da se u jeku sezone može nadomak obale uloviti pola čuvarke korišćenjem čak i štapova koji bi poslužili kao dobre pritke za paradajz, a kamoli bambusom, pa još indijskim.

Spadam u grupu ribolovaca koji vole novotarije i solidnu opremu, ali zavidim kolegama koji bez ikakvog kompleksa na vodu izlaze sa iskrivljenim člankovitim štapovima i plovcima od guščijih pera, svestan činjenice da oni u proseku ulove više ribe nego ja grafitnim feederima ili meč štapom. Zašto? Pa zato što se po pravilu radi o ribolovcima koji na vodi provode neuporedivo više vremena od mene, pa češće i “pogode” dane kada riba radi. A ja sam, kao i mnogi drugi urbani ribolovci pritisnuti obavezama, osuđen da mi ribolov kroje opšta mesta tipa: uvek je bolja suprotna obala, najbolji dan za pecanje je “juče”, a posle dva kišovita dana obavezno osvane sunčani - ponedeljak!

Želeći da od retkih izlazaka na vodu izvučem maksimum, mesecima i godinama se opremam savremenim priborom, svim mogućim i nemogućim sitnicama, stavljam sveže najlone, smišljam ubistvene mikseve za hranu, ne bi li mi konačno srce zadrhtalo kao tanušni vrhovi savremenih dubinki. A kad dođem na vodu, na koviljskoj Tikvari voda porasla preko noći za “meter” i nasmrt ohladila dojučerašnju Meku za ljubitelje pecanja bele ribe. Ja da presvisnem od muke a vremešni ribolovac levo od mene samo mirno odloži pušlu bambus štapova i tek reda radi zafrljači hranilicu “germinom” i kao da kaže: ”Eto meni jeda za sutra!”

A prekosutra, dok ja budem ko zna gde, on će opet doći na isto mesto, dočekaće da se voda ugreje a srebrni karaš i bodorka ponovo prorade.

I opet će se, s punim pravom, pohvaliti svojoj babi, kako je “natuk’o meleza više neg’ oni iz varoši sa štapovima skupim ko đavo”.

Elem, da su meni takvi ribolovci živi i zdravi, sa sve njihovim morskovačama bambusima i “germinama” na kojima suše krpe za ruke, jer dok je njih znaću da ima i ribe, a kada kraj vode ostanu samo oni sa mečevima, štekovima i bolonjezima - đavo je došo po svoje!

TRAVKA

Bambus spada u višegodišnje zimzelene biljke iz familije trava. Neki članovi te familije su džinovskog rasta, dok su drugi pravi patuljci. Postoji devedesetak rodova i oko 1.000 vrsta bambusa koji se mogu naći u različitim klimatskim uslovima. Pojavljuju se od severoistočne Azije (Sahalin) pa prema jugu preko istočne Azije, zapadno do Himalaja i južno do severne Australije. Bambusa ima i u subsaharskoj Africi, a takođe i na američkom kontinentu, od jugoistočnih delova Sjedinjenih Država do juga Čilea.

Zavisno od vrste visina stabljike može biti od svega nekoliko centimetara pa do 40 metara! Pri tome je prečnik pomenutih vrsta od 1mm pa do čak 30cm. Stabljika je člankovita, a iz svakog članka izbija najčešće po jedan izdanak iz kojeg se ne mora razviti grana. Za razliku od drugih biljaka iz porodice trava, bambus je izuzetno razgranat i bogat lišćem, pa ga mnogi i nazivaju bambus-drvetom.

Stabljika niče na raskorenjenom rizomu i dostiže punu visinu posle jedne godine, ali traje, živi mnogo duže od nekoliko godina do nekoliko decenija, povećavajući broj bočnih grana, dok sama stabljika ostaje ista, kako po debljini tako i po visini.

Za izradu predmeta od bambusa, pogotovo štapova za pecanje, upravo je ovo sazrevanje bambusa veoma bitno jer se tokom 2-3 godine u stabljici odrvenjavaju niti koji mu obezbeđuju žilavost. Jednogodišnja biljka nema ni približno zahtevane mehaničke karakteristike, bez obzira na njenu visinu i debljinu!

U uvodnom delu ovog teksta već su pomenute neke od najcenjenijih vrsta: Kalkuta i Tonking. Pravog Kalkuta bambusa je sve manje, i sve se više dovodi u sumnju tako deklarisano poreklo, mada se radi o izvanrednom materijalu, po oceni najpoznatijih proizvođača, najboljem na svetu, naravno kada se radi o sirovini za izradu štapova od cepanog bambusa.

Poznato je da poznavaoci ove materije bambuse dele na muške i ženske stabljike. Navodno, ženske su bolje. U tom smislu, ko poređenje kvaliteta interesantno je da se smatra da je muški, znači slabiji, Kalkuta bambus kvalite­tniji od ženskog, dakle boljeg, tonkinškog bambusa, koji se inače uzgaja na oko 40.000 hektara u kineskoj provinciji Guandong. Najkvalitetniji tonkinški bambus raste oko sela Aozai, u centru tog regiona.

BEZ PEDIGREA

Naši ribolovci su se zadovoljavali manjeviše anonimnim vrstama, uvezenim iz Indije i okolnih zemalja, ili uzgojenim na jadranskoj obali, ili što nije retkost, po baštama zaljubljenika u ribolov u kontinentalnom delu zemlje, pa tako i po baštama Salajke, Telepa i Petrovaradina, tj. u Novom Sadu. Vrsni domaći majstori za obradu takvog bambusa i njegovo pretvaranje u pecaroški štap bi pušle posečenih stabljika ostavljali na suvom mestu, tavanu, da se prosuše, a zatim bi ih ispravljali “dovodili u liniju” zagrevajući ih na člancima i ispravljajući ih rukom.

Drugi su se opredeljivali za manje serijsku varijantu, okačili bi stabljiku bambusa vrhom nadole, za vrh bi vezali teg i tako na senovitom mestu sušili i ispravljali stabljiku istovremeno.

Iz već pomenutog razloga bilo je veoma bitno da kroz pomenute procese prođe zrela stabljika stara bar 3 godine, i da se njenom ispravljanju pod dejstvom toplote ne priđe pre završetka sušenja. U protivnom, na mestu sušenja dolazilo bi do promene strukture nedovoljno osušenih vlakana, koja se dodatnim sušenjem nije mogla popraviti. Naizgled, i takav bambus je lep, ali mehanički je vrlo problematičan.

Kao što danas ribolovci govore o karbonima različitog modula elastičnosti tako su nekad pecaroši “bambuserosi” pričali o razlikama između, jadranskog, indijskog i kineskog bambusa. Generalno važila je, a i sad važi, opšta podela na bele i crne bambuse. Crni su bili - mama! Bilo ih je neuporedivo manje, bili su skuplji i izuzetno cenjeni zbog svojih mehaničkih osobina. Razgovarajući na tu temu sa Danilom Rihterom, poznatim novosadskim ribolovcem i serviserom pecaroškog pribora, koji je veoma dugo pecao bambusima i sam ih obrađivao za druge ribolovce, čuo sam i sledeću priču.

“U gomili štapova imao sam i nekoliko od crnog bambusa kojima sam obožavao da pecam i ljubomorno sam ih čuvao. Jednom prilikom, moj (sin) Goran ih je uzeo a da to nisam ni znao i otišao da peca. Bio je još klinac. Posle izvesnog vremena, kažu meni neki od mojih prijatelja da su videli klinca kako peca divnim štapovima i da im je došlo da mu ih maznu (Šodrošani, pa to ti je!). Međutim kad su mu prišli, odma su ga spazili - prepoznali su moj čamac, shvatili o čijem je deranu reč pa su rekli: ondak joj!”

I zaista, nekada se u celom gradu znalo ko ima takve štapove, čak i više nego kada danas neko kupi skupocen grafitni štap. Ipak, u Danilovoj maloj radionici više nema njegovih crnih bambusa. Nema čak ni “blanka” koji je ko zna kada kupio da ga želja mine. Zatureno, razdeljeno...

Ipak, u ponekim radnjama i na čuvenoj Najlon pijaci štapovi od belog bambusa se još mogu naći, a i oni još nalaze svoje kupce. Na kraju krajeva, za jedan broj vojvođanskih ribolovaca, ma koliko to zvuči neverovatno, ali bambusi od jedva 3-3,5m jesu dostojna a jeftina zamena za meč i feeder štapove, za sve savremene skalamerije predviđene za pecanje na daljinu na stajaćim vodama.

Kako? Pa tako što pomenuti ribolovci na vodu ne idedu bez “kadica” svih vrsta. A sa takvim malim plovilima njima ništa više od bambusa i nije potrebno. Sva su im mesta na dohvat ruke. Jedina nevolja je ako naleti šarančina, ali nisu li priče o ribi koja je pobegla živopisnije od opisa (retke) pecaroške pobede?

Pecanje bambusima iz čamca ima i drugačije varijante, a jedna od najinteresantnijih svakako je i pecanje koje ću uslovno nazvati kupusinački način. Naime ribolovci iz pomenutog sela poznati su po tome što i za lov krupne ribe, smuđa, šarana i amura takođe koriste bambuse i to bogami podugačke. Njih najčešće oboje drečavom zelenom ili plavom bojom. Najinteresantnije je ono što se dešava kada se na udici nađe velika riba. Budući da je previše snažna za borbu na blizinu, ribolovci posle nekoliko trenutaka borbe jednostavno puste da riba povuče relativno dugačak bambus u vodu, radije nego da rizikuju pucanje najlona. Pecaroši zatim odšticaju čamac i polako prate štap po površini vode da bi ga ponovo prihvatili kada riba potpuno posustane. Sve to podseća na drevni lov kitova, samo je manje krvavo. A i riba ipak ima bar neku šansu da se oslobodi udice.

Mirko Kanjuh