Iako Jugoslavije odavno nema, meni je i dalje u srcu, toliko da čak i pecanje vrlo često posmatram kroz YU-prizmu, jer ako je nema ne znači da nije postojala. Stoga se trudim da zabeležim bar vredne ulove i tako ih sačuvao od zaborava, pa sam godinama tragao za našim najvećim ribama, tj. nekad YU a sada ex-YU rekordima. Ali avaj, to je bukvalno nemoguće, uprkos tome što sam se ograničio samo na četiri grabljivice: mladicu, smuđa, štuku i soma. Nije jedini problem stvarna veličina ulova, težina i obično nenavedena dužina, nego što čak i kada naletim na fotografiju ulova sa relativno pouzdanim podacima obično to bude nesportski uhvaćena riba. Pokušao sam, zato, da prihvatim sve ulove, bez obzira da li je riba sportski upecana ili je uhvaćena mrežom i slično, samo da bi se kako-tako bar nekako saznala stvarna veličina grabljivica koje kod nas rastu, no ni to nije moglo ni pomoglo – laži su enormne!
Kao ilustracija neka posluže ova tri primera iz novije ex-YU istorije: rekordne mladice, štuke i smuđa sa naših prostora, tačnije iz Bosne, Hrvatske i Srbije. Kliknite ispod na zatamnjene linkove pa pogledajte te likove i senzacionalne ulove - rekorde kojima bi se i Evropa ponosila:
Fascinanto je što takve vesti obično prenose ozbiljni, ugledni mediji koji su veoma čitani ili gledani, tako da ogromna većina običnih konzumenata nema blage veze kolike su to stvarno velike ribe – narod(i) će u laž poverovati. A „glasoviti mediji“ su čitani i gledani jer su senzacionalni. A senzacija je toliko veća koliko je laž veća! Eto, ako je takva situacija u običnom ubogom ribolovu, pomislite tek kolike su lagarije u politici.
Međutim, ma koliko da su krivi novinari koji takve vesti prenose, ili urednici koji ih objave, oni mogu biti ribolovačke neznalice, što ih naravno ne opravdava ali im može biti olakšavajuća okolonost: „ma baš me briga šta je istina, ionako su ribolovci poznati kao veliki lažovi, a vest je senzacionalna pa će biti čitana, a tako ću popuniti prostor“.
I tačno je: mi ribolovci smo veliki lažovi! Toliki da nas čak nije sramota ni da se javno eksponirano. Recimo pogledajte ovu fotografiju „ribolovca“ kome sam namerno odfikario glavu da se lice ne vidi, jer ako njega nije sramota da se slika mene je stid i u njegovo ime! Sad, može neko pomisliti: „sirotinja neka, možda čovek nema šta da jede“, ali ni to ne pije vodu – prilično je „gabaritan“ za nekoga ko gladuje.
A ni ovaj „sportski“ ribolovac nije siromašan čim ima toliko pribora. Pa zar je to rekreacija?! Što je najvažnije i najtužnije, što je najtragičnije (koliko sa fotografije raspoznajem okolinu), njega je meni nepoznat fotograf snimio u N.P. „Đerdap“ (jer se u daljini vidi rumunska obala i nazire poznata stena „Babakaj“), a bar bi tamo trebala da postoji stroga kontrola i savesna ribočuvarska služba! Šta on kaže ukoliko naiđe ribočuvar, baš me zanima – a nema šanse da na brzinu skupi alat i pobegne. Da se podsetimo: dozvoljeno je pecanje na 3 štapa po ribolovcu! Nacionalni park, eeeej!
Lagali smo, varali i krali i pre – u Jugi - ali bar smo se krili. Ovo danas je katastrofa, digitalna era i internet kao da su ohrabrili eksponiranje po svaku cenu – više nikoga ništa nije sramota, pa se sam javno hvali svojim bezobrazlukom, da budem blag, iako je „štukolov“ klasično krivično (zlo)delo!
Naravno, nisu svi ribolovci takvi, ali mnogi jesu. Jer čim se pomene cena dozvole za ribolov gotovo svi u glas zapevaju istu pesmu: „skupooo bre, a ribočuvari ništa ne rade“. Možda i ne rade, ali šta radimo mi rekreativci, tzv. sportski ribolovci? Šta radimo mi ribolovci, šta rade ribočuvari i upravljači voda, šta rade novinari i urednici? Izgleda da jedino krivolovci rade!
Pa ti onda Glode pokušaj da ispraviš krivu Drinu, i da sastaviš validnu listu ex-YU rekorda da bi je svetu pokazao, i pred strancima se dičio. Ovde, bre? Ajde?!
Istina, ni u belom svetu nije bajno, ni u EU nije sjajno, ali na Balkanu je očajno! Da ne bude zabune: Slovenija jeste ex-YU ali nije Balkan!
Eto, sto puta sam se zarekao da neću više gubiti vreme gurajući kamen uzbrdo, ali ja reko ja poreko: ne mogu da podnesem očiglednu laž, a posebno egzbicionizam pod uticajem interneta i Fejsbuka toliko masovan da je jedini ventil za smirenje pisanje. Znam da nema leka, ali kad žigošem lakše dišem.
Balkanski Sizif
