Oba nesvakidašnja, vrlo neobična ali atraktivna. Jedan beše kada sam još bio zelen pecaroš, ali drugi kasnije kada sam postao znalac od zanata pecaroškog. Evo kako je bilo...
Davno beše, ima tome sada već možda 40 godina. Leto, vrućina skoro ko ovih dana, a ja pecam na betonu kod novosadske prevodnice, na proširenom delu kanala D-T-D koji vodi ka „Špicu“ i Dunavu. Pecam sa klisanske strane, jer je betonski nasip manje strm i može se relativno udobno sedeti pored štapova. Zabacio sam tri „dunavske“ dubinke, zelene Germine od 2,4m nepoznate težine bacanja i akcije pitaj boga koje, na kojima su se dičila tri moja omiljena sivomaslinasta DAM-a Master veličine 040 ili 050 (ne sećam se više tačno, a nisam više siguran ni da li su bili Master 1 ili Master 2 serije). Imao sam i tri manja Mastera 1, crveno-braon boje (da li 030 ili 035 više ne pamtim) koji su mi bili namenjeni za lakše pecanje na štapovima od 2,1m, ali ih tada nisam poneo. (Eto ispod teksta u komentarima slike oba modela - molim one koji znaju da me isprave, tj. podsete da li je bilo DAM Master 2 serije - isti ko ovaj na slici, sve mislim da jeste ali ne mogu da se setim, davno beše.)
Čekao sam, kao, soma ili smuđa – mamac je bio „mamak“, to jest keder ali mrtav. Beše toplo, po danu, ali bio sam mlad i zelen i imao čime da se ’ladim...
Negde oko 10 sati nizvodno ka klisanskom mostu stiže vojni kamion. Poiskakaše ronioci – gnjurci rezervisti koji su bili na vežbi, valja neko orijentaciono ronjenje, šta li. Imali su neke plovke, bove na konopcima su im bile vezane za leđa, tako da je oficir s obale mogao pratiti njihovo podvodno kretanje. Ako se dobro sećam, oficir beše drug kapetan. I pecaroš!
Voli čovek pecanje a dosadno mu – sede pored mene i razgovaramo, divanimo kako je previše toplo da bi riba radila i pijuckamo pivo iz termosa. Kad... zaljulja se moja Germina iz drške, umalo iz držača ne ispade! Kontriro sam kao da sam iz Šapca, ali ko u beton! Som pomislih, i počnem da štelujem dril, motam, ali „som“ sporo ide, ne da se tako lako. Ja okupan i od adrenalina i od znoja zamaram kako znam i umem, a i kapetan sav ustreptao, ali onaj dole se ne predaje. Tek...
Najednom se na površini pojavi crna glava – ronioca. Gumeno odelo, maska, boce za kiseonik na leđima, a oko onih ventila na boci upetljan moj Platil. Izlazi besan gnjurac ali tu je kapetan, zacenio se od smeha pa ronilac dobija „ostav“ i prestaje da psuje. Jedva ga nekako odmrsismo...
Tog dana sam nekoliko puta hteo da kidam sistem jer se olovo kačilo za kamenje. Čekaj, stop, ne kidaj – komandovao bi kapetan – sad ću da pošaljem nekog od ovih mojih da ti otkači. I tako sam ja pecao, kapetan komandovao, a gnjurci otkačinjali. Upecao nisam ništa osim ove uspomene koju sada, eto, sa vama podelih.
Dvadesetak godina kasnije već sam bio profi, prekaljen ribolovac. Januar, sunčan zimski dan. Džigujemo smuđa na već pomenutom „Špicu“. Ima oho-ho varaličara, ali nema smuđa. Ja tada zafrljačih džig na „pola Dunava“. Mašinica Mitchell 300Pro, štap Hardy Fibalite Spin – crna rola na crnom „fiberašu“, profi bre! Kad... zape džig!
Probao da otkačim, cimao, cimkao... ne vredi. Reših da kidam, nema druge. Zategnem dril do daske, sa obe šake stisnem strunu uz blank i vučem. Kad, ko da se nešto pomerilo?! Brzo namotam i dignem štap – pomera se polako, ali valja po dnu. I tako polako, iz sve snage našpanovan Hardy i dotegnut dril, postepeno na o-ruk „dovaljaše“ to nešto bliže obali. Ali tada stade načisto, zapade pod bair neki, šta li. Ponovo probao da otkačim, išao uzvodno-nizvodno menjajući ugao, ali ne pomaže. Opet vučem ko som da bih pokidao... kad udarac!? Čist ko suza, poznato mi je kad napumpa! Ej bre ljudi, pa ovo je som – kriknuh. Namotah par puta, on krenu nizvodno, napumpao još dva-tri puta... i otkači se! Varalačari ne veruju, znaju da volim da se šalim, ali zaćutali kad su videli metar i po balavu strunu, sluz kakvu jedino ne som nego somina može da ima. Doktor Hadnađev, moj drugar Haki počne naglas da kuka što nije od mene kupio tog Hardija kada sam mu jednom nudio pa bagatelnoj ceni jer sam bio u „finansiskoj frci“, pošto je video šta sve može Hardy. Posle toga cena mu je duplo skočila, hehehe.
Eto, prvi put sam mislio da je som – a bio je čovek. Drugi put je bio som a ja nisam imao pojma šta je. Čak sam pomislio da je možda zakačen leš, neki nesrećni davljenik ili samoubica, tako je „mrtvo“ izgledalo privlačenje. Naravno, tada som zimi nije radio pa niko od nas nije ni pretpostavio da je možda živ stvor na udici, zimska somaroška iskustva bila su nam ravna nuli.
Posle su neki medokriteti, koji se sa poštenom ribom nikad nisu sastavili, iako na vodi nisu bili prisutni po netu laž plasirali kako sam folirao da zamaram soma a i stvari je bio... šinjel?! Sad, otkud im na pamet pade baš šinjel, a ne kaput, ćebe, madrac, otirač, bicikl(o)... pojma nemam. Naše vode jesu bogate svim i svačim, organskim i neorganskim, ali baš šinjelima... Ajde?!
Eto, ja sada znam čak i kako treba zamarati čoveka na udici, iskusio sam i da je zimi som mrtvo puvalo, da mrtav ladan spava dok ga vadite, a znam i da u ribolovu niko nikad neće znati sve – osim mediokriteta koji znaju svašta iako ne znaju ništa.
Dragan Jovanov Glod
