Ledeni dani, a usijana atmosfera među ribolovcima – raspravlja se ko će izgubiti a ko dobiti novom raspodelom ribolovnih područja Srbije. No, jedno je skoro uzvesno, izgubiće ribolovci. Jer je svaka granica strpljenja odavno pređena. Nažalost, slaba vajda od ribolovca – navikli su da čekaju, pa čekaju, čekaju... Pecaju i (ne) nadaju se.

Kada štrajkuju seljaci bunimo se i psujemo što su traktorima blokirali puteve. Kada štrajkuju advokati – baš nas briga. Kada štrajkuju prosvetari ćutimo – baš nas zabole, jer su se podelili u brojne sindikate umesto u jedan, ali valjan. Kada štrajkuju otpušteni, napušteni, zaboravljeni i na marginu društva oterani... mi pecamo – nije to naša briga. Eee...

Da li znate kada je u Srbiji, ili Jugoslaviji (ma kako da se Juga zvala) poslednji put uspešno održan generalni štrajk? Ne znate, ili se ne sećate? Ni ja. Jer takvi smo kakvi smo – nesložni i nesolidarni. Brinemo svoju brigu, za tuđu ne marimo. Mentalitet se najteže menja!

Stoga je iluzorno očekivati da će se ribolovci ikada dogovoriti i nešto konkretno učiniti. Recimo značajnije bojkovati kupovinu ribolovnih dozvola. Ili se okupiti u impozantnijem broju i demonstrirati. Ne, ko u u klin ko u ploču – jedino složno će biti kuknjava i psovanje po internetu, posebno Fejsbuku. I to je kraj – ispsujemo stare korisnike, izvređamo nove upravljače voda, pa kupumo ili ne kupimo dozvolu za pecanje, i teramo po starom – pecamo.

Nas pecaroše od vajkada smatraju za džabalebaroše, za lenčuge koji imaju vremena na pretek. Stoga su naši problemie skrajnuti, jer koga briga za te ribolovce – neka pecaju i neka ne talasaju. Eto, kliknite na OVAJ link i biće vam jasno zašto je tako.

Činjenica je da je lov za „elitu“ a ribolov za sirotinju. Uostalom, lovačka društva su neuporedivo efikasnija nego ribolovačka udruženja. Pa i Tito je lovio, poubijao se silne medvede, vukove i jelene, a ribolovom se, koliko pamtim, bavio jedino onaj nesretni predsednik Lilić. Eto, Tito je bio lovac, Lilić ribolovac – uočavate li razliku?

Istina, i ribolov postepeno sve više postaje omiljen hobi i za obrazovane i civilizovane, vredne i ozbiljne, ali slika o nama će još dugo biti ista - stereotip da su pecaroši lelemudi i džabalebaroši. I lažovi i mrežaroši. Prva asocijacija će uvek biti mreža, za Uhvati i pusti malo je ko čuo od „neribolovaca“. Uzalud je objašnjavanje da su ribolovci i ekolozi, kad često iza nas ostaje bačena ambalaža i obale okićene plastičnim kesama.

Ali nismo svi isti! Stoga se moramo izboriti da se na nas gleda drugačijim očima. Jer mi ne možemo blokirati puteve, a ukoliko ne kupimo dozvole za pecanje bićemo krivolovci – ukoliko pecamo. Samo, problem je što moramo da pecamo, jer smo sama lansirali krilaticu: „rođen da peca, prisiljen da radi“. A kad toliko volimo, moramo i dozvolu da kupimo, mi smo bre sportski ribolovci.

Nažalost, čim smo je kupili prihvatili smo da sve bude po starom. Jer, na kraju krajeva, sada je najuspešniji deo sezone, riba je u krtogu po zimovnicima, ili se sprema za mrest – stoga udri klanfama pa zaradi za dozvolu za pecanje. Eto zima je, a poznato je da je kod nas som promenio navike i da u januaru i februaru nasrću komadine. Da nije tako, bilo bi i slika gabaritnijih ulova i od proleća do jeseni.

Stičem utisak da su najrevnosniji kupci ribolovnica – grabuljaši. Stoga je bojkot osuđen na neuspeh, jer njih nije malo. I tako, oni kupe jer im se isplati, mi ostali jer smo savesni, a korisnicima je svejedno da li su dinari njihovi, naši, ili alaski - novac nema boju.

Ahmet Šabo