Dobrih tridesetak godina je prošlo od dana kad sam kao stariji pubertetlija iskusio zimske čari ribolova, tojest pecanje na odušku. I to na onaj starinski naš način. Te godine usred zime boravio sam u Apatinu, kad mi se čika Matija, sedamdesetogodišnji stari ribar, koji je svoj život podelio sa Dunavom obratio:

– Voliš pecanje? Ajmo!

Od belih pahuljica istkan tepih

Zimi, kad na nas istrese Deda Mraz svoju bradu i bele pahuljice pokriju kraj, od upornih minusa na vodama led se ugoji. Kad od jakih mrazeva i živa prestrašeno pobegne na dno termometra, strastven ribolovac se ne boji klizavih puteva, hladnoće od koje se smrzava dah, ni zaledjenih ribolovačkih voda. Jedino kod polaska da se prsti na zalepe neće se hvatati za kvaku ili gvozdenu ogradu. Jer pri takvom vremenu pecati na odušku je pravi poklon od zime.

Domaćinu nisam stigao ni da odgovorim, stvorila se u njegovoj ruci kanta sa živim ribicama, na ledjima isluženi ruksag napunjen potrepštinama, te smo već i krenuli na -20 stepeni, jarkim suncem obasjanim putem u nekoliko kilometara dugačku šetnju prema pecaroškom mestu.

Staza ispod čizama, od belih pahuljica istkan tepih, bila je ukočena od mraza i tvrda kao kost, a od sunca još i blještava. Žmureći na njoj više smo klizali nego hodali. Usput nakratko, zastali smo samo jednom i to kod jedne od nepokošenih njiva kukuruza gde je moj vodja puta »ubrao« dve stabljike što mi tutnuvši u ruke i poverio na čuvanje. Jest da mi je bilo sumnjivo zašto nismo poneli pecaroške štapove, al sam mudro ćutao. Naravno da sam nakon tričetvrt sata hodanja dahtao ko preforsirana parna mašina. No u vidokrugu se konačno pojavilo odredište, spustili smo se na led Tošine bare…

Na ledjima zimskim pancirom okovane bare oslobodili smo se potrepština. Dok je moj domaćin pravio oduške sekiricom, ja sam se dao u skupljanje osušenih granja i paljenje vatre na samo par metara od njega. Kad je i sa četvrtom rupom završio, iz džepa je izvadio svoju »budjlibičku«, tojest oštri nožić sa drvenom drškom i odsekao njime dvadesetak santimetara parčeta stabljike sa kukuruzovine. Raskopčao je iznošeni ruksag, iz njega izvadio plutu na koju je bilo pažljivo namotano nekih sedam metara najlona 0,30, koji se završavao sa ručno pravljenim klizećim olovom, sa izmustriranom, na krajevima u omču vezanom kuplung sajlom i »aša Miko« velikom jednokrakom udicom. Nožić je ponovo proradio. Ovoga puta na meru sečenu stabljiku je probušio blizu jednog kraja, da bi kroz stvoreni otvor provukao slobodan kraj najlona.

Ples eko plovka

Dok sam ja omadjijano upijao u sebe tajne tehnike štukolova, moj vodja puta, vuk zaledjenih vojvodjanskih bara je nestao u dubini zaledjene šume. Kad se ponovo pojavio držao je u ruci četiri jasenova štapa dugačkih oko metar i po. Na sredinu prvog je zavezao najlon, zatim je izmerio dubinu vode, puštajući predvez kroz odušak. Sledio je lagan i odmeren potez, sa kojim je trgnuo najlon uzduž prema sredini na meru sečene kukuruzovine, tako fiksirajući željenu dubinu. Natakao je na udicu živahnu ribicu i već je veselo zaplesa neobičan eko plovak na površine vode oduška. Čika Matija se odmakao od rupe, na dovoljnoj razdaljini kad se najlon pravolinijiski isteglio zastao, i spustio jasenov štap na led tako da je najlon u njega utrčavao pod uglom od 90 stepeni.

– A na šta ti čekaš? – pitao me. I zabacili smo.

I iz današnje perspektive gledano, kad se malo bolje udubim pridržavali smo se svih pravila ponašanja koje traži zimski ribolov. U carstvo zaledjenih voda nismo krenuli sami, toplo smo se obukli, poneli smo i rezervno suvo odelo, odvojili smo vremena za paljenje vatre za nedaj bože. Čak smo se udaljili ud oduška, kao što i danas rade savremeni „TIP-UP fishing for pike“ pecaroši i pored toplih plamena vatrice talaćkali, uživali u bez daška vetra sunčanom vremenu u ledenoj podunavskoj divljini.

Beg jasenovog štapa

Odjednom je zadrhtala jedna, na ledu ispružena grana.

Bez prethodne opomene se panično dala u beg. Klizala je i poskakakala, treskajući se na rapavoj površini da bi se na kraju zabila u obod oduška i treskom zaustavila.

Tačno na vreme stigao je jasenov štap iznad rupe da bi kontra bila uspešna. Moj domaćin prišao je smirenim i odmerenim koracima. Pokretima sličnim kao što poslušan, običan Egipćanim pozdravlja svoju caricu poklonio se. Levom rukom je prihvatio pecarošku opremu a desnom bez većih napora izdigao iz hladnih talasa nešto jaču štukicu od jednog kilograma. Kao da je ogledalo svetlucala je štukina krljušt na ledenom suncu.

Do polaska kući još tri puta se ponovio jasenov beg, a mi smo na zimski predvečernji ručak krenuli sa tri blizanca oštrozubih delija.

Te večeri, pored tople peći u kojoj je svetlucalo i pucketalo naloženo tvrdo drvo svet mi se učinio prelepim, jer mi je bilo neobičnim zimskim doživljajima ispunjeno pecaroško srce koje je željno prirode i zimi.

Ištvan Kazi