(Ili: ako ti ne brani pecaj na brani)

Brane, prevodnice, ustave... izvanredne su lokacije za pecanje – ako je dozvoljeno. Ali i svaka brana ima svoje mikro lokacije – najbolje spotove. A oni su obično zabranjeni, tj. nisu dostupni jer su suviše unutra. Ne iz nekog hira nego bezebednosti. Opasno je, bre! Jedino dobro je što su ribolovci trezvenjaci, pa nikad ne ulaze u čamac „pod gasom“. No, iskreno, baš i nije neko ekstra uživanje pecati ispod žica dalekovoda koje cvrče i pucketaje, a unaokolo sve go beton. Uostalom, zar se moram zavlačiti u turbinu hidroelektrane da bih upecao ribu?!

Dobro, i ja sam nekad bio alav. Recimo, otimali smo se za kapije novobečejske brane. Pecali somove i, da se ne lažemo, prodavali ih. Prokleta 1993. beše. Sada mi ne bi palo na pamet da tamo pecam. A i pojma nemam ima li somova kao pre 20 godina.

Pecao sam i oko brana i ustava kanala, od Bezdana pa sve do Kajtasova u mom južnom Banatu – litar domaće čuvaru i... pecam sa ograde. Pecao sam čak jednom i u samoj HE „Đerdap“. A kad sam prvi put otišao na Ebro – opet brana! Aman ljudi, zar i u Španiji, bre. I to ne jedna nego sve brana do brane. I svuda zabrane.

Jedna reka, tri jezera. Gornje se zove Mar de Aragon, a zovemo ga i Caspe (zbog grada Caspe na njemu), završava se branom hidroelektrane Mequinenza kod istoimenog gradića, koji je nekad bio na Ebru ali je potopljen akumulacijom, pa je čitav novi lepi gradić preseljen i izgrađen na obali Segra, na samom ušću u Ebro. Od te brane pa sve do brane Riba Roja proteže se na nekih 45 kilometara drugo jezero, nazvano Riba Roja – možda najpoznatije jezero na svetu zbog somova. Nazvano je tako zbog brane i elektrane Riba Roja u blizini mesta Riba Roja, mesta koje locirano na trećem jezeru Flix. Ja sam pecao na tom drugom jezeru, na jezeru Riba Roja, uglavnom na njegovom početku kod brane Mequinenza (na slici), ali sam išao i do kraja – brane Riba Roja. A kolima sam sa El Saletom poprilično obišao i jezero Flix. Tu moram malo skrenuti s teme (dobro je što on nije skrenuo s puta).

Elem, Sale došao po mene u Mequinenzu džipom, pa još engleskim – volan s desne strane! A po Španiji se ne vozi levom. Uf, i sad mi utrnu kolena kad se setim preticanja kamiona u klisuri Ebra. S desne strane stenčuga, s leve dubok kanjon, a put stari, uzan. Ali i kraći. Sale kaže divljiji, lepši za fotografisanje. Ajde?! On ne vidi kuda vozi, ali mi pokazuje prirodu. A ja gledam napred, ko da vozim! Ma, jebo vukojebine. Uostalom, takvog „uživanja“ imam i ovde – kad se sa Tare spuštam ka brani Perućac.

Sve svemu, ništa posebno – sve brane sveta su slične. Ko na Drini od akumulacije HE „Bajina Bašta“ pa do brane HE „Zvornik“. S tim što je Drina neuporedivo lepša, ali je Ebro bogatiji. Jer su Španci pametniji.

Prvi dan. Posedaše Jugosi u čamce i pravac – brana! Bovom je označeno dokle se sme, inače bi, koliko su bili napaljeni, i u turbine ušli. Meni se to nije svidelo, kamen i beton, ružno. Ali svidela mi se leva obala – kamena, pa bair – nagli odsek u staro duboko korito Ebra. A još više desna obala – pitoma, trskom obrasla, a sve panj do panja – maslinjaci pod vodom koje je potopila akumulacija. I tako sve do baira, do starog korita Ebra. Milina! Trska, granje i bair. Ima li boljeg mesta?

Ali trska, grane + panjevi = „zapanjivanje“. Dva bacanja – jedna maslina! Kačili smo i kidali. Neki drugari ubrzo odustaše pa se preseliše na baire, dalje od masline, ka sredini Ebra. Som, somče, smuđ – uporni su bili Bratosi. A „španska košava“ otkida – mart beše, proleće (ko na ovim slikama). Kako je meni južnobanatskog vetra preko glave, pecao sam tek tećeg dana. Kad je vetar stao. I izgleda smuđ krenuo. I četvrtog dana. Petog već nije bilo potrebe...

Naravno, pecao u maslinjaku! Joca Orka mi je bio sponzor – okitio sam silikoncima bar dva kilometra Ebra, od brane pa do ušća Segra. Svaku granu i panj sam zakitio Orkinim šedovima i šed-tvisterima. Eto vam iznad još jedne fotografije tog terena – tu da upecaš moraš da pokidaš. Pa ko ne pokida živce, dočeka smuđa – ovakvog! Sutradan još dva, ne tolika ali pristojna – međutim sada na granici maslinjaka i baira. Petog dana nisam pecao, nego slavio. Šestog se treznio...

Tog proleća drugari razbiše soma u Segru! Još nije bilo trave, pa se moglo varalicama, uglavnom kašikama.

-------------------------------------------------------------------------------------------

Kasnije sam na Ebru bio još 6 ili 7 puta, više se i ne sećam. I odmah sam ukapirao u čemu je caka. Smuđa iz čamca varaličari, soma batali – dok ne padne noć. Jer, som ko som – i u Španiji radi noću. Na dubinke! Jer kako bacati varalice po mrklom mraku, grane, trava, panjevi... A troling voblerima po jezeru ne sme!

Istina, sme se pecati som „samo“ do ponoći. Ali i to je dovoljno. Pred veče razvučete baterije štapova, sednete i čekate. Ako se ne sme na žive mamce, sme na mrtve – i na pelete. Ko da pecate šarane. Povremeno pomalo dohranite. Ali strogo pazite da vam udica s mamcem bude tačno na hranjenom spotu. Teško olovo je obavezno (pola kile najmanje!), koje treba da zadrži udicu na mestu. Povremeno prezabacite, tj. prerazvucite – ako je voda zanela mamac. I to je sve. Sednete i čekate da se oglase i zasvetle signalizatori...

Nažalost, i Španci ko i svi istali – vole novce! Stoga su zabranili kedere i žive mamce, pa kupuj pelete na džakove.

A naš ko naši – uvek nesrtpljivi. Ko će čekati veče. Pecamo na pelete i danju. I upecamo po kojeg soma, nije da nije. Ali i brojne šarane. A kad padne veče mi više nemamo peleta. Jer tamo ribe (po)jedu sve, i pelete i hranu za pse. Ima je ko pleve, bre!

Eto, ništa posebno. Uopšte ne razumem zašto mora u brani. Naročito ako vlast brani. A brani! Istina, ko sme, i ima par hiljada evra, može i da rizikuje. Pa ukoliko ne plati – upecaće debelog. Ali ako ga upecaju – platiće debelo!

Kao što ne razumem ni zašto baš mora na varalicu?! Smuđa varaličari - traži, soma čekaj - hrani. Tako tamo pecaju skoro svi. Zašto ne bi i mi?

I mi, ovde!

Dragan Jovanov Glod

Foto: Olivier Portat