Najveći broj evropskih reka rađa se na visokim planinama iz spleta planinskih potočića koji se od izvora vrtoglavo strmoglavljuju niz gorske padine. U tom delu svoga toka potoci se zapenušano prelivaju preko stenovitog korita koje je golo bez tragova zametaka ikakvog vodenog rastinja ili algi. Gole stene i kamene gromade preko kojih se valja kristalno čista voda stvara lep prizor, uzorak iskonske čistoće, ali to je za život u vodi vrlo negostoljubivo okruženje, gotovo surovo.
Pege u potoku
No, na prvi pogled gotovo sterilni vodotok nije sasvim bez života. Tu i tamo, u zaklonu od krupnog kamenja, u “zavetrini”, izraste po koja alga, ili se iz gomilice natrulog lišća koje pada u vodotok izdiže vlat vodenog rastinja. U planinskim potocima gotovo jedina prirodna hrana za izuzetno proređenu riblju populaciju su tek nekoliko vrsta mušica, odnosno njihove ličinke, među kojima su najpoznatije takozvana majska mušica i kamenjarka.
Riblji svet nije raznovrstan i sem potočne pastrmke drugih riba i nema mada, ponegde u Evropi, tako visoko znaju da se “popnu” i jegulje.
Lipljenov barjak
Stapanjem nekoliko pritoka nastaju gornji tokovi planinskih reka. Spuštajući se kroz planinske klance i šireći svoj tok preko plitkog dna u dolinama, vodeni tok je čas jogunast a čas smiren. Čas se voda preliva preko slapova velikih plićaka, čas dobija bujičav tok stišnjena strmim liticama, da bi se potom razlila u virove gde je dubina reke najveća a njen tok najmirniji. Za razliku od stenja koje cepa njen tok na zapenušane slapove, gde voda velikom snagom spira sve pred sobom, u virovima se taloži materijal koji vodena bujica tu nanosi. Tako se stvara šljunčano, i na ponekim delovima virova skoro peščano dno. Akumulacijom mineralnog materijala u virovima stvara se podloga za razvoj oskudne vodene vegetacije i algi.
U tišacima se razvijaju guste kolonije vodene mahovine koja postaje stanište sitnih vodenih beskičmenjaka, ali kamenjarke i majske mušice su i dalje dominantna vrsta insekata, mada se nešto gušćoj i raznovrsnijoj ribljoj populaciji na jelovniku nalaze i druge vrste mušica, pogotovo kako se tok sve više spušta. Ovo je region u kome se potočari pridružuje lipljen, a u taj deo rečnog toka zalazi i skobalj. Dno od sitnog šljunka i voda izuzetno bogata kiseonikom predstavlja okruženje u kojem se rađa, odnosno mresti losos.
Moćna mrena
Kako se planinska reka sve više spušta polako poprima karakteristike takozvanog srednjeg dela toka. Reka je već znatno mirnija i polako krivuda, oivičena obalama na kojima je sve manje stena. Umesto toga obale su najčešće pašnjaci sa kojih se u vodu spiraju hranljivi i mineralni sastojci. Obale su obrasle rastinjem baš kao i priobalni delovi odnosno plićaci. Tok je dobio na širini a izgubio na brzini. Uz obalu koja se blago spušta ka vodi prostiru se i uže poplavne zone. Stoka koja obitava na pašnjacima izvor je organskih sastojaka koji spiranjem dospevaju u vodu čime se stvaraju sve povoljniji uslovi za razvoj vodenog rastinja, samim tim i sitnih vodenih beskičmenjaka, koji u bujnijoj vegetaciji nalaze skrovište.
Kamenjarke postepeno nestaju ustupajući mesto drugim letećim insektima, a riblja trpeza je obogaćena pužićima i račićima. Riblji svet postaje raznovrstan, još su tu potočna pastrmka i lipljen, ali mrena je ta koja ovim delom toka caruje. Tu su još klen, plotica, skobalj, štuka, jegulja, beovica...
Na ovom delu planinskog toka odmaraju se lososi uoči iscrpljujućeg poslednjeg putovanja (kod nekih vrsta!) ka svojim mrestilištima. Ponekad se čak neki parovi lososa spuštaju posle mresta u ovu zonu da se okrepe.
Deverika i došljaci
Dospevši u ravnicu rečni tok se smiruje, postaje još širi i dublji. Njene obale nisu više relativno uzane livade na planinskim obroncima, već široka i nepregledna prostranstva obradive površine i gusto naseljene oblasti.
Uz obalni pojas, na neregulisanim delovima toka, pruža se široko plavno područje, koje s proleća postaje zona mresta pre svega sada dominantnih šaranskih (ciprinidnih) vrsta, ali i sa kojeg ravničarska reka periodično spira mineralne i organske materije, pogotovo sastojke prirodnih i veštačkih đubriva. U reku se sve češće i u sve većoj količini ulivaju otpadne vode ljudskih naselja, bitno “obogaćujući” sastav vode, koja klizi preko muljevitog, glinenog, ili peskovitog dna. Površina vode je glatka poput ogledala i blago se zapenuša tek na pojedinim mestima gde je na plićem delu kakva prepreka u vodi. Samo na delovima obala na kojima je čovek pokušao da reguliše tok reke, da ih uredi i zaštiti od podlokavanja, nalazi se krupno kamenje koje postaje stanište mnogih riba, jer u relativno monotonom toku, na jednoličnom dnu, svaka promena neodoljivo privlači sav životinjski svet u vodi.
Ravničarska reka je mutna i do njenog dna svetlost slabo ili nikako ne dopire, ali u plićim delovima, gde je prozirnost veća a tok usporeniji, razvija se bogata pridnena vegetacija. Reka je prepuna sitnih vodenih organizama, beskičmenjaka i mekušaca, račića, na najčistijim delovima toka čak i larvi nekih mušica. Šta više, u rečnom mulju najveći deo svog života provode ličinke takozvanih vodenih cvetova, mušica posle čijeg periodičnog rojenja površina reke naprosto “procveta”.
Usled obilja organskih materija čije raspadanje oduzima kiseonik iz vode i zamućene vode, ravničarske reke su nepovoljne za opstanak salmonidnih vrsta koje svoje mesto ustupaju ciprinidnim, a kroz njihovu teritoriju prolaze samo anadromne vrste koje žive u moru a mreste se u gornjim tokovima planinskih reka.
Šaran, deverika, krupatica, kesega, srebrni karaš, skobalj, jaz, klen, bucov, bodorka, samo su neki od predstavnika mnogobrojne familije ciprinida. Tu su još i pridošlice sa Dalekog Istoka amur i tolstolobik, zatim babuška. Mirne ravničarske tokove voli i muškobanjasta mrena, egzotična kečiga a tu su i štuka, smuđ, som...
Špricer voda
Estauari su rečna ušća na kojima u more dospeva velika količina slatke vode. Međutim, voda na takvim ušćima nije odmah izmiksovana poput špricera. Šta više, mnogo je primera da voda ostaje stratifikovana tj. da se slatka voda koncentriše u gornjim slojevima ušća prekrivajući donji slani sloj. Mnogo je slatkovodnih vrsta koji ne podnose ni najmanje povećanje saliniteta vode, ali ima i riba koje iz slatke vode, reke, koja im je osnovno stanište, u potrazi za hranom rado zalaze u bočatni pojas. Za razliku od lipljena pastrmka dobro podnosi “posoljenu” vodu, takođe i nosara, a pogotovo sabljar. Dešava se i suprotno, da mnoge morske ribe duboko zalaze u rečna ušća pa i dalje, bilo u potrazi za hranom, bilo radi mresta, bilo radi provođenja najvećeg dela svog života i polnog sazrevanja, kao što je to slučaj sa jeguljom.
Koktel
U ovom tekstu opisan je jedan idealan rečni tok na kojem se od izvora pa do uvira smenjuju tipični tereni svrstani prema karakteristikama toka i ribljim populacijama na regione pastrmke, lipljena, mrene i ciprinida. Međutim, mnogo je i rečica koje svojim tokom ne prekrivaju ovakav raspored zona ili regiona jer su nedovoljno dugačke ili se rasprostiru celim tokom samo kroz jednu ili dve takve zone. Tako postoje rečice koje su celim svojim tokom isključivo pastrmske, poput kratkih vodotoka što se sa strmih obala norveških fjordova strmoglavljuju ka moru. Bujičave rečice na poroznoj krečnjačkoj podlozi koje se rađaju posle perioda obilnih kiša takođe su izuzetak. Mnogo je reka na jugu Engleske koje po svom toku imaju sve karakteristike mrenskog regiona, ali su nastanjene mnogobrojnom populacijom pastrmki na jednoj, i ciprinida na drugoj strani. Neobičnim mešavinama doprineo je pre svega čovek poribljavajući ciprinidnim vrstama akumulacije nastale podizanjem brana na planinskim rekama u regionu lipljena ili mrene.
