Jedini podatak koji o mreni svi znaju je da joj je ikra otrovna i da ima puno kostiju. I sve su joj to nakalemili elementi kojima riba počinje i završava se kod kotlića, a kojima je udica samo prateća pojava - spona između života i gurmanskih perverzija.
Spada u red riba za koju se opredelilo malo ribolovaca, lovi se samo u nedostatku nečega iz „velike četvorke“: šarana, soma, smuđa i štuke.
Mrenaroša ima uglavnom samo tamo gde nema „velike četvorke“.
Telo mrene je vretenasto, vitko, snažno, boje bogate, borbeni moral na najvišem nivou, oči žive, reklo bi se - produhovljene. Riba više nego borbena, može da teži nekoliko kila, mada neki pričaju i o više od deset.
MREST I RAST
Razmnožava se u periodu između maja i jula, u jatima, na šljunkovitim terenima gde voda žestoko dere. Ikra je žućkasta, prianja za kamenje i ima je veoma malo - čak i najveći primerci polažu manje od deset hiljada jaja. Mužjaci mrene postaju polno zreli u trećoj, ženke u četvrtoj godini. Kilaši su obično petogodišnjaci.
U vezi sa otrovnošću ikre ove ribe ispredaju se razne priče. Neki izvori pominju da gram otrova iz mrenine ikre može da usmrti trideset ljudi. Drugi smatraju da toksičnost ikre ima ulogu odbrambenog mehanizma malog broja položenih jaja. Treće sve to ne zanima - razmišljaju kako da je bude više! Eksperimenti na temu veštakog razmnožavanja mrene počeli su još 1976. godine u Sazhalombati (Mađarska).
ISHRANA
U normalnim uslovima mrena se hrani larvama insekata, glistama, mekušcima - pretežno faunom dna. Na tu njenu osobinu nedvosmisleno ukazuje i položaj usta. Stručna literatura je uvek navodila sklonost mrene ka uzimanju zalogaja u vidu ribica patuljastog rasta, ili mlađi drugih riba.
U prilog ničim ograničene ribolovačke dovitljivosti spada širok spektar onoga što se sve trpa na udicu u cilju lova mrene. Nije poznato kako je na jelovnik ove ribe došao sapun za brijanje. Da ribolovačka mašta ne poznaje granice svedoči lov mrene na komadiće pantljičare (bljak). Kao najobičniji, i na sporim ravničarskih vodotocima sasvim normalan, je mamac sir ili kačkavalj. Seckan na kocku, sa hlebom (naravno taze) ugnječena „Zdenka“, ili nešto tome slično. Inače, mrena se samo u najređim situacijama lovila na ono što i inače konzumira.
GRABLJIVICA PO POTREBI
Mrena se uglavnom lovi već pomenutim mamcima na dubinku. Paralelno s tim, mnogi su plovkaroši razvili tehnike lova mrene na laganu opremu, uz adekvatno prihranjivanje na odgovarajućim mestima. Dok „teška arteljerija“ lako izlazi na kraj i sa višekilašima (mrena nikad ne dostiže somovsku „tešku“, šaransku „polutešku“ ili „srednju“ štuke ili smuđa), plovkaroši doživljavaju udare adrenalina tokom žestoke borbe sa ovim borbenim „velterašem“.
Novu dimenziju lova na mrenu donelo je sve učestalije varaličarenje, tokom kojeg su ribolovci došli do novih saznanja u vezi sa ishranom ove vitke lepotice.
U početku to su bili sporadični udari na razne gumenjake i silikonce, a zatim i na razne voblere. Sklonost „konzumiranja“ voblera naterala je mnoge varaličare-sladokusce na konstruisanje varalica po ukusu ove brkate lepotice vretenastog tela. Veliki znalci zanata nerado odaju svoje male tajne. Najčešće se radi samo o tome da varalica ode na pravo mesto: da leti daleko, brzo zaroni duboko i da bude mala. Nešto malo, do 5 centimetara, a da „radi radnju“.
Drugi su kombinovali metodu varalice i dubinke. Mamac je pušla đubretarki ili „king-sajz“ kišna glista, udica osrednja ili manja trokraka, olovo 20-30 grama, najlon tanak, zabačaj dalek, i... neka voda valja.
Jer gde ne valja, za mrenu ne valja!
Mihalj Buzaš
