Jedan od takvih primera svakako jeste i poribljavanje severnoameričkih i australijskih voda šaranom. Nije nepoznato da je sada šaran na ta dva kontinenta prava pošast i jedna od najnecenjenijih riba. Ima ga ko šaše, i po principu invazivnosti introdukovanih vrsta on je glavni krivac za potiskivanje autohtonih vrsta. Zvuči poznato, zar ne? Ovakva vrsta “razmene dobara” išla je i u suprotnom smeru, pa je dovela je i do značajnih poremećaja u evropskim biotopima jer su “stručnjaci” trampili šarana za napast u liku i delu riba poput američkog somića, sunčanice, pa i basa. Međunarodna razmena ovog tipa nije se zaustavila samo na tome - bilo je tu prodora i na Daleki istok, tako da danas u svetskim kontinentalnim vodama imamo opšti galimatijas vrsta koje su, izvorno, neprimerene datim podnebljima. Pa kako sada u svemu tome Australija uzvraća udarac, i kome to?

Ribolovački časopisi širom Engleske objavljuju negativne stavove novinara, ribolovaca, pa i stručnjaka povodom namere da se iz Australije u njihovu zemlju uveze poprilična količina šarana i njime nasele određena komercijalna jezera za sportski ribolov. Postoji konsenzus ribolovaca, većine vlasnika komercijalnih ribnjaka tj. jezera za sportski ribolov i uzgajivača riba, da Velikoj Britaniji to nije potrebno, i da sve to nije vredno rizika od unošenja bilo kakvih virusa u njihove vode. Činjenica jeste da se uvoz šarana iz Australije planira potpuno legalno i uz datu saglasnost svih kompetentnih državnih organa, ali ni to ne smiruje duhove britanskih šarandžija. Oni upozoravaju odgovorne na da još ne postoje pouzdani testovi na prisustvo mnogih virusa kod šarana, što je, recimo, slučaj i sa “Sindromom prolećnog uginuća”. Svoj glas protiv podigle su i organizacije i udruženja koji se bave zaštitom autohtonih vrsta i britanskih biotopa. Prvobitno je planirano da prvi desant “Australijanaca” na Britansko ostrvo bude tokom novembra, ali je “dan D” odložen. To nikako ne znači i da je ceo projekat napušten, jer interesi mnogih posrednika u tom poslu su po sredi. Pretpostavlja se da su samo dva Australijanca u taj posao uložili više od 250 000 funti! Pri tome treba imati na umu (ističe se u tekstu u “Angler’s Mail-u”), da su ta sredstva uglavnom uložena u troškove izlova i transporta, jer se do šarana u Australiji dolazi bukvalno džabe.

Poribljavanje je najavljeno kao akcija “donošenja kapitalnih primeraka teških u proseku po dvadesetak kilograma”, međutim, utvrđeno je da preovlađuju primerci takozvanih divljaka od 12-15 kg. Povodom svega toga, argumentu da možda nije sve tako strašno i opasno (ako su već kompetentni organi dali sve saglasnosti), suprotstavlja se isticanje činjenice da je zakonska osnova zasnovana na pravilnicima koji nisu inovirani od 1981. godine, kada je ta oblast prvi put i normirana.

Strah od mogućnosti “uvoza” nepoznatih bolesti pojačan je i saznanjima da se u Australiji mnogo radilo na pronalaženju načina da se suzbije neverovatno širenje šarana. Nedavno je objavljeno da su australijski naučnici pronašli način da stvore “samoubilački gen” koji sprečava ženke šarana da bace, tj. razviju ikru. Engleske šarandžije podilazi jeza pri pomisli na to da bi takav gen mogao da se raširi i po njihovim vodama!

Kao što je već pomenuto u uvodu u ovu priču, Australijanci mrze šarana, zabranjuju njegovo vraćanje u vodu posle ulova i čak to rigorozno sankcionišu. Šaran je u njihovoj zemlji potisnuo neke autohtone vrste koje su danas na rubu opstanka, poput bakalara iz reke Mari. Iako se šaran izlovljava mrežama nalik našim metnicama, to ne daje željene efekte jer se naselio najviše u vode koje se s proleća veoma široko razlivaju, što doprinosi njegovoj boljoj disperziji. U basenu dveju najvećih australijskih reka Mari i Darling, šaran predstavlja 90% riblje populacije! Stoga je u genetska istraživanja “sterilizacije” šarana uloženo oko 200 miliona dolara. Istraživači su za sada “samoubilački gen” u laboratorijskim uslovima uspešno testirali na uzorcima sitnijih šaranskih vrsta.

“Možda je to dobro za Australiju, ali nađe li taj gen put do naše šaranske populacije - loše nam se piše!” - zaključuje engleski ribolovački magazin “Angler’s Mail” u februarskom broju.

Da opisan način brige za sudbinu domaće riblje populacije kod Engleza nije izraz njihove poslovične ostrvske ekscentričnosti i ekskluzivnosti, a pogotovo ne šarandžijske, dokaz je i vest da je vodeća riblja “farma” osuđena da plati kaznu od 5000 funti zbog pokušaja da ilegalno ubaci ribu u jedno od omiljenijih komercijalnih jezera za sportski ribolov.

Poribljavanja se u Velikoj britaniji veoma strogo kontrolišu kako bi se maksimalno zaštitile i domaće vrste i njihova staništa. Zakonskom regulativom pokrivaju se i preventivne mere zaštite od širenja bolesti (infekcija) upravo nestručnim poribljavanjem. U tom smislu nadležni organi su budno pratili i sudbinu zahteva jednog ribolovačkog udruženja da im se deverikom poribe dva jezera. Uz sve neophodne prethodne saglasnosti deverika je naručena od poznatog “Riverfield” ribljeg uzgajališta i to u dve veličine, od 5-15 cm i 15-25 cm. Za obe kategorije bilo je neophodno da se pripreme odgovarajuće potvrde o zdravstvenom stanju ribe, što je dotična farma prenabregla dostavivši dokumentaciju samo za kontigent krupnije deverike. Kada su cisterne sa ribom stigle na mesto poribljavanja sačekali su ih, kako to već zakon u Velikoj Britaniji i nalaže, predstavnici nadležnih inspekcijskih službi koji su obavili neophodne provere uoči samog poribljavanja. U uzetom uzorku pronašli su da je većina riba iz kontigenta sa krupnijom ribom ispod mere i poribljavanje je obustavljeno, a riba vraćena isporučiocu. Na intervenciju vozača cisterne, vlasnik ribljeg uzgajališta je žestoko protestovao, ali mu to nije pomoglo, već je uzorak ribe poslat na dalje laboratorijske analize. Te analize su zatim, ispostavilo se na sudu, pokazale da je više od polovine primeraka iz uzorka zaraženo parazitom Paraergasilus longidigitus, što je već bio dovoljan osnov za odbacivanje bilo kakvih pritužbi. Uz to, savesni inspekcijski organi utvrdili su i da je u uzorku sem deverika bilo i nešto bodorki i kesega.

Sve je to bilo i više nego dovoljno da se primereno kazni čak i riblje uzgajalište koje je, imajući 30-togodišnje iskustvo, postalo svojevrsna institucija!

“Oni su savršeno dobro znali kakav je značaj kontrole poribljavanja i kakvu odgovornu ulogu u svemu tome imaju upravo oni, ko legitimno uzgajalište, za razliku od kojekakvih kauboja u tom poslu”, glasilo je obrazloženje presude.

Kada imam na umu na koji način se kod nas istrebljuje riba, efikasnije od bilo kakvog “samoubilačkog gena” i pogotovo čime i kako se obavlja nazovi stručno poribljavanje, mogu samo da zaključim da je naše podneblje iznjedrilo još jedan paradoks, ovoga puta geografski, pa nam je Australija bliža od Engleske!