Ukoliko želite da vam sin zavoli pecanje i postane ribolovac, nemojte ga voditi na teške terene i dosadno čekanje – pecajte babuške na gliste. Ukoliko baš insistirate da postane varaličar, batalite džigove i smuđeve – pecajte štukice leptirima na nekoj bari. Jer samo tako mu neće biti dosadno, a komarci mu neće smetati sve dok malo-malo pa oseti udarac - ima ribu na štapu, dril peva, a on zamara. Ali ako ga odvedete u neki kamenjar, ljut krš će mu gutati džigove i sin će omrznuti pecanje, umesto da zavoli ribolov. Stoga bi možda bilo bolje vežbati džigovanje pecanjem agresivnog i nasrtljivog bandara.

Realno gledajući, džigovanje smuđa nije neka nauka, ali ni mačiji kašalj – posebno na našim osiromašenim vodama. Obično treba biti mazohistički uporan i strpljiv, ali varaličar nije šarandžija koji je navikao da čeka. Stoga baca – i kida, baca – i kida. Traži smuđa po sve težim terenima i kida sve više i džigove i – živce! Zato ću pokušati da pojasnim neke elementarne stvari, iskusnijim varaličarima i te kako poznate, ali nisu svi iskusni niti matori. Stoga evo džigovanja za početnike, svejedno mlade ili stare.  

Potrudite se da optimalno ukomponujete pribor za džigovanje smuđa. Ukoliko ne znate šta je optimum, znajte da je uvek bolje štap manje težine bacanja, manja i lakša mašinica, tanja pletenica… nego grublja i jača kombinacija. Jer učimo da pecamo smuđa, a ne somove. Od presudne važnosti je da struna obavezno bude pletenica, a nikako (is)tegljiv monofil. Štap treba biti brže akcije (vrhom), mašinica bilo koja, pod uslovom da ima super-stoper kočnicu.

Naravno da je uspešnije pecanje iz čamca, ali može se i sa obale, princip je isti, sve ostalo su nijanse. Zavisno od doba godine biramo i silikonce.

Prednost dajem šedovima, ali zimi tvisterima – no to nije tako striktno pravilo. Džig glave one najobičnije, okrugle, optimalnih težina, uslovljene dubinom i brzinom vode, debljinom strune i td. O vrstama mamaca od meke plastike, njihovim karakteristikima, veličinama i dekorima imate OVDE pregršt tekstova, pa pročešljajte…

Čim zabacite i džig pljusne u vodu – zaklopite preklopnik mašinice! Namotajte višak, neka džig tone na zategnutoj struni jer se često (veoma često!) dogodi udarac u propadanju. Apsolutno najčešće udara u propadanju pri dnu, ali nekad bude i uznad dna pa budite spremni za eventualni udarac.

Dalje, zna se: diži štap i cimni džig, namotaj brzo višak strune, spusti štap… Znači: cap – je’n-dva; cap – je’n dva; cap… I tako do obale, tj. čamca. Stoga je bolji lakši štap, manja rola, tanja struna… manje se zamarate, duže izdržite.

Drugi način koji ja praktikujem je kada pecam iz čamca. Tada držim štap horizintalno, uopšte se ne maltretiram cimanjem štapa, nego samo namotam mašinicom pa stanem – da džig propadne. Namotam brzo – stanem, namotam brzo – stanem… Dužina stanke uslovljena je dubinom vode a zavisna od toga koliko puta sam namotao, tj. odigao džig od dna. Tako je mnogo manji trbuh na struni, bolja mi je registracija napada. Jedino što dosta kači, jer uvek spuštam džig do samog dna. Kada se struna opusti džig je skroz potonuo. Udaraca je vrlo često u propadanju, neposredno pre dodira džiga sa samim dnom! No, kliknite pa pročitajte testerisanje džigom i biće vam jasnije, jer je opisano mnogo detaljnije.

Ali ukoliko ne ide ni tako probajte ovako: kupite upadljivo obojenu strunu, što drečaviju i uočljiviju, neku fluo-žutu recimo, ili pink, da je lakše vidite. Tada fiksirajte pogledom mesto ulaska strune u vodu. Džigujte klasično, ali netremice gledajte! Čim se struna i najmanje “sumnjivo” pomeri, zategne ili “beži” u stranu… kontraaa! To je dosta naporna tehnika ali efikasna, koja daje rezultate sve dok ne naučite da osetite i raspoznate ono suptilno “tak” kad udari, pa ne morate da netremice buljite.

Kada zakačite smuđa, držite “našpanovan” štap. Znači, namotajte strunu a štap neka svojom akcijom drži i zamara smuđa. Ne žurite sa vađenjem ukoliko je veći, ali obično nije pa ga možete i kurblanjem ručice mašinice privlačiti. Ali štap mora biti nategnut, ne sme biti trbuha, jer smuđ ima tvrda nepca i zna da otrese varalicu.

Stoga je bolji brži štap manje težine bacanja – sa neke nesavitljive motke od 80 grama težine bacanja spadanja su mnogo češća, a mi ovde ne učimo kako se love ale nego pecaju smuđevi. Verujte mi, ni trometraš ne treba čak ni s obale, 2,7m je i više nego dovoljno, za čamac i 240cm.

Kritičan momenat je kada vas smuđ “prolazi”, kada se menja ugao i smer pod kojim ga privlačite. Recimo, vučete ga s leva udesno. Kada bude naspram vas nastaviće dalje, tada ga morate “okrenuti”, tj. vući u suprotnom smeru, s desna ulevo. Prilikom “okreta” budite brzi i energični - nemilosrdno okrećite ručicu i naglo pomerite štap. Ni trunku slobodne (nezategnute!) strune mu ne dajte.

Dobro je to što smuđ ima osobinu da beži od nas, to jest retko kada pokuša da se oslobodi varalice tako što će zaplivati prema vama i olabaviti strunu. Jer kako je opako brz plivač, ne bismo stizali da dovoljno brzo namotavamo, na struni bi se napravio višak, tzv. “trbuh”, i on bi se lako otkačio.

Ako je gabaritniji, obično će progutati dublje varalicu. Tada ćete osetiti kako mu, bukvalno, svira struna preko zuba. Ne brigajte, smuđ ima oštre šiljate zube ali nema sečiva na njihovim bokovima, struni ništa neće faliti. Kada čujete tu miziku – vaš je. Meni je takvo “sviranje” strune umilnije nego pevanje mašinice dok kočnica driluje.

Borba ni sa najvećim smuđem nikada nije duža od nekoliko minuta. Ali oni “redovni”, od kile do dve-tri idu napolje ko od šale. Ne budite baš pregrubi, ali ne treba mu ni mnogo cinculirati.

Eto, to bi bilo to, ništa specijalno. Naravno, veća je mudrost naći ga nego upecati. Stoga, da ne biste propustili šansu da ga ulovite iako je bio tu gde ste bacali, pročitajte o napadnim uglovima da ne biste nepotrebno gubili vreme šetajući se s mesta na mesto. Jer smuđ ima kratak “cug” kada radi. Istina, postoje tehnike koje ga provociraju da napadne varalicu i kada ne radi, ali to je ipak tema za više razrede smuđaroške škole.

Dragan Jovanov Glod