Varaličarenje je sve popularniji vid ribolova, tačnije sportskog ribolova, jer je cilj prevariti ribu grabljivicu veštačkim - a ne prirodnim - mamcem. Popularno je i što je praktično – samo štap, mašinica i par varalica u džepu, ili torbica s varalicama preko ramena. A i zdravo je pešačiti pored reke i zabacivati, zabacivati, zabacivati...
Zdravo je i sedeti, ali u čamcu, jer je opet potrebno zabacivati, zabacivati...
Kako se pecaju plemenite ribe (smuđ, štuka, mladica, som, pastrmka, bas...) pravo je čudo da (i) među (našim) varaličarima raste popularnost pokreta „uhvati i pusti“ - uprkos činjenici da se (u)love, kulinarski gledano, najukusnije ribe. I najskuplje po kili žive vage! No, nije tema ove pričice „kako odbiti primamljivu punudu gazde ribljeg restorana“, nego koliko košta pecanje voblerima, leptirima, kašikama, tvisterima i šedovima?
Nekada sam imao mali asortiman varalica, potom sve veći i veći... i na kraju ogroman broj varalica svih fela, tipova, modela, veličina, boja i dekora. Kako sam napredovao u znanju tako sam i povećao kolekciju. Dok nisam došao u apsurdnu situaciju – bilo ih se toliko nagomilalo da polovina nije nikad ni ugledala vodu, a ribu je upecalo možda 10%. Počelo je sve to da previše košta, a ribu sam lovio sve više sa sve manja varalica (bilo je situacija kada je jedna varalica bila neuporedivo efikasnija nego silne varalice manje iskusnih kolega).
Rešenje je bilo pragmatično: upecanu ribu prodavati i tako zarađivati novac neophodan za kupovinu novih, jer varalice su potrošna roba, ili prodati višak a ne prodavati ribu?
Izabrao sam ovo drugo – sportskije je i poštenije. Tako sam rasprodao i razdelio veliku količinu varalica. Iskreno, malo mi je bilo žao kada sam se rastajao, ali u tranziciji ljudi se menjaju, jer: menja se i sistem! Sve je podređeno novcu a ne emocijama i ljubavi.
Racionalizacija i optimizacija nalagala je i da se proda višak mašinica i štapova. No, to je bilo još bolnije, rastanak od brojnih rola Daiwa i Shimano, i Hardy i Sportex štapova je prava trauma. Ali i za traumu ima leka: dobijene pare nikako ne dati supruzi za tekuće troškove, već odmah kupiti nešto što vam, takođe, pričinjava zadovoljstvo – kompjuter, video kameru, fotoaparat...
Ja sam tako menjao Shimano Stellu Millennium Limited Edition za vrhunski objektiv Nikon. Verujte, nisam manje (u)pecao nego naprotiv – više! Koristio sam jeftinije role za koje ne moram paziti da li će tresnuti o rub čamca dok prihvatam smuđa. Pecao sam više, ali sam fotografisao – manje?!
Problem je bio kako svuda tegliti skupu i tešku fotografsku opremu, i stalno paziti da negde na nekom sajmu, druženju, takmičenju... ne „dobije noge“. Zato sam i to prodao pa kupio optimalan digitalac i objektiv. Sada i pecam i slikam - ko nikad pre, jer nije oprema mene kupila već ja nju - bre!
Tako je i sa varalicama – pecam i kidam, jer ne žalim. Ne mora se smuđ upecati Megabasom od 30 evra, može i Orkom od 3 za evro, i to i-te-kako! Bolje je imati jednu varalicu koja (u)lovi, nego varalice koje vrede samo u lovi.
No, da je ostala ona stara država, ja sve ovo ne bih znao, nego bih i dalje sakupljao i gomilao „nepotrebne“ skupocene štapove, mašinice, varalice, kamere, aparate, objektive... Hvala gospodi drugovima što su me urazumili!
Posebno hvala Tariku Ibriševiću što mi je poslao fotografiju koju je snimio Admir Nazibegović iz Banovića, 3. septembra na Ramićkom jezeru. Ova fotografiju dočarava svu lepotu varaličarenja.
Dragan Jovanov Glod
