Istorija mašinica za pecanje Van Stal (Van Staal) podseća na priču o ptici Feniks - kaže nekadašnji potpredsednik sektora prodaje kompanije Zebko (Zebco) gospodin Krejg Kantelmo (Craig Cantelmo) sugerišući da se pomenuta mašinica pojavila iz pepela. Danas je Van Staal u vlasništvu na našim prostorima manje poznate kompanije W.C. Bredli (Bradley) koja proizvodi mašinice za Zebco, Quantum i Fin-Nor.

Iako su mnogi smatrali da je kupovinom Van Staala istom izrečena smrtna kazna, novi vlasnik i njegovi inžinjeri, okupljeni pod okriljem kompanije Zebco, udahnuli su legendi novi život. Za uzvrat, Van Staal je grupaciji podario veći kredibilitet, pogotovo Quantumu kada je reč o američkom tržištu pribora i opreme za morski ribolov, istakao je Rej Mor (Ray More) potpredsednik jedne od kompanija u sastavu grupacije W. C. Bradley.

Priča o Van Staalu počinje kada je mašinac iz Konektikata (SAD), koji se bavio izradom avionskih sedišta, osnovao firmu pod tim imenom 1980. “Van Staal na holandskom znači – od čelika“ - objašnjava gospodin Krejg. Već su kućišta prvih modela mašinica bila napunjena uljem, što je podrazumevalo da savršeno dihtuju, ali ti prvi primerci su, ipak, “propuštali“ te su uništavani čim bi se falinka primetila. Konačno, 2001. godine, kompanija se našla pred bankrotom...

Tridesetsedmogodišnji mikrobiolog Krejg Kantelmo tada je radio ufarmaceutskoj industriji ali je, po vlastitom priznanju, mnogo vremena provodio na pecanju. Upravo on je prepoznao potencijal Van Stala i pronašao dvojicu investitora koji su proizvodili mašine za izradu medicinskih instrumenata! Sva trojica su se upustila u avanturu da otkupe kompaniju Van Staal od kreditora. Novi vlasnici su prionuli na posao i unapredili proizvodnju u skladu sa standardom vrlo malih tolerancija koji su primenjivali od ranije u svom poslu. Te mašinice su postale vrlo popularne među grupicama američkih elitnih surf ribolovaca u Konektikatu, Njujorku i Njudžersiju. Lovci na trofejne primerke prugastog basa nisu žalili para samo da bi kupili vrhunske mašinice koje su koštale i po nekoliko stotina dolara. Lice sa reklama kojima se promovisao takav Van Staal je i vrhunski surf ribolovac Majk Evrin (Mike Everin). “Kad god biste bacili pogled na sliku kakvog kapitalnog ulova prugastog basa ulovljenog s obale, tu negde je bio i Van Stal, odnosno podrazumevalo se da je ulovljen tom mašinicom koja je postala sinonim za snagu, izdržljivost i hermetičnost“ – ističe Majk Evrin.

Do čuvenog ribolovačkog sajma ICAST održanog 2003. godine dobar glas o Van Staalu se širio baš kao i kompanija. I dok su obavljane poslednje pripreme za nastup na pomenutom sajmu, na vrata kompanije je zakucao predsednik Zebco korporacije Džef Poncijus (Jeff Pontius) i najavio kako je ta kompanija voljna da kupi Van Staala. Takav predlog nije mogao stići u bolje vreme. Naime, Van Staal je bio samo usputna zanimacija njegovih vlasnika i kao takav nije mogao da se nosi sa sve većom potražnjom. Za izradu svakog pojedinačnog primerka bilo je potrebno oko 18 časova rada i takav posao ni izdaleka nije bio isplativ kao izrada mašina za farmaceutsku industriju. Vlasnici Van Staala bili su spremni da ga prodaju a Džef Poncius voljan da ga kupi.

“Pošto se Van Staal potvrdio na američkom tržištu mašinica i čekrka za morski ribolov, u novom okruženju on je takav kredibilitet dao i proizvodima poznatim pod brendom Quantum, koji su do tada bili popularni kod slatkovodnih ribolovaca.“

“Kvalitet proizvoda i njegov brend podižu Van Staala na najvišu cenovnu poziciju koja tako upotpunjuje liniju Quantuma“ - ističe Džev Poncijus. “S Van Staalom smo dobili mogućnost da primenimo svo tehničko znanje i umeće koje smo izgradili u poslednjih nekoliko godina, a uz to, kao ribolovac, smatram da smo dobili vanserijsku mašinicu tako da smo dvostruko ponosni – i što smo je napravili i što njome pecamo!“

S druge strane, pod okriljem kompanija Zebco i Quantum, Van Staal  je stekao sigurnost, baš kao i njegovi kupci koji podržavaju taj brend.

“Upravo se trudimo kako da brendu Van Staal pružimo najveću moguću sigurnost i budućnost i dajemo na znanje vlasnicima i prodavcima tih mašinica da njegovu proizvodnju i podršku posmatramo dugoročno i razvojno“ - poručuje Džef.

Jednako važno kao finansijska i proizvodnja sigurnost Van Staala jeste i tehnička ili tehnološka injekcija koju je on dao Zebcu odnosno Quantumu, jer od kad je kupljen Van Staal, pomenute dve su kupcima predstavile 6 svojih potpuno novih modela rola, a kako ističe Krejg, još nekoliko ih je zakoračilo na proizvodnu traku.

Među tim novim proizvodima, izniklim posle kupovine kompanije Van Staal, bile su i modeli sa preklopnikom. Naime do trenutka ulaska pod okrilje W. C. Bradleya, odnosno pre “braka“ sa Zebcom, Van Staal je proizvodio samo mašinice bez preklopnika koje su tradicionalno bile vrlo popularne kod surf pecaroša na američkom Kejp Kodu (Cape Codu) ili Long Ajlendu (Long Island). Među takvim ribolovcima je veoma rašireno shvatanje da je preklopnik samo još jedan suvišan pomični deo mašinice, a čija ležišta pesak sa plaže vrlo brzo može da onesposobi.

Problem je bio u tome što vrlo malo ribolovaca izvan Severne Amerike zna kako se takve mašinice koriste. Ugrađivanjem klasičnog žičanog preklopnika na Van Staal proširio se krug potencijalnih kupaca, praktično na čitav svet...

Danas se razvija prodajna mreža proizvoda pod tim brendom na tržištima Azije, Australije i Evrope. U SAD, čiji su severni delovi tradicionalno naklonjeni Van Staalu, sve se više takvih mašinica prodaje i u Floridi, čak i više nego u bilo kojoj drugoj američkoj državi. Prodaja raste i u regionu Meksičkog zaliva i severne Kalifornije, dok južni delovi te države i dalje predstavljaju veliki izazov jer su tamošnji ribolovci ostaju privrženi klasičnim mašinicama, tj. multiplikatorima, za lov grabljivica.

Ali ulazak Van Staala u porodicu Zebco-Quantum nije samo podigao kredibilitet njihovih proizvoda već i ambicije da se, kada je reč o morskom ribolovu, na tržištu zauzme što bolja pozicija. S tim ciljem je, marta 2005. godine, pomenutoj porodici priključen (kupljen) i brend Fin-Nor, tačnije njegova marketinška prava za Severnu i Južnu Ameriku. Novembra 2007. objavljeno je da je Zebco otkupio marketinška prava za prodaju Fin-Nora i Tycoon proizvoda za ceo svet. “Sada možemo celom svetu ponuditi legendarni Fin-Nor, potvrđujući time da smo se na međunarodnom tržištu pomerili ka proizvodima najvišeg kvaliteta (high-end) kada je reč o morskom pecanju“ - naglašava Rej.

“Imajući na umu uspešnu reafirmaciju Fin-Nora, od pre nešto više od godinu dana, a tragom izuzetno povoljnog odgovora na naš prizvodni program predstavljen na ICAST-u 2007. mislim da tajming za naš marketinški prodor ne može biti bolji!“

Praktično, kupovina Van Staala 2003. godine dala je familiji kompanija Zebco-Quantum dobre temelje za preuzimanje marketinga Fin-Nora - brenda koji je bitan za izvozne ambicije pomenutih kompanija jer se radi o brendu koji je međunarodnom tržištu i te kako poznat.

“Naravno“ - ističe Ray - “kompanija namerava da istu pažnju pokloni i marketinškoj podršci Van Staalu i njegovim čekrcima (mašinicama) za ekstremne uslove ribolova”.

Što se tiče cena, one će bez ikakve sumnje za tu vrstu proizvoda i nadalje biti vrlo visoke. Mada se inžinjeri trude da smanje troškove proizvodnje, Van Staal mašinice za klasičan ribolov se u SAD prodaju po cenama od 620-750$, dok se mušičarski čekrci istog brenda prodaju po ceni od 580-890$.

Mi smo već u dva navrata (brojevi 88 i 89) u “Trofeju” pisali o Van Stalu, ali smo sada preneli i tekst iz “Tackle Trade World-a”, u nadi da će se i kod nas pojaviti neki uvoznik spreman da uveze nešto vrhunsko. A Van Staal to jeste! Iako su cene te mašinice zaista visoke nesumnjivo je da za njima vlada veliko interesovanje, jer je redakciji posle tekstova upućeno više desetina mejlova i telefonskih poziva s jednim te istim pitanjem: “Gde se može kupiti Van Staal?” Tržište Srbije nije bogato, ali ima ribolovaca koji iznad svega cene kvalitet, a Van Staal nudi baš to - trajnost i snagu! Takve role su kao stvorene za naše brojne fanatične lovce na somove, mladice i lice, pa bi bila velika šteta da ove mašinice niko ne uveze...

Ali koju boju izabrati kada se Van Staal pravi u tri: crnoj, zlatnoj i srebrnoj. Ali s bilo kojom da se pojavite bićete zapaženi! Van Staal je ko Rols Royce: bilo koji - najbolji je!

Serija ,,Grlom u jagode” je priča o mojoj (i malo starijoj) generaciji. Generaciji koja je ,,živela” Istok, a sanjala Zapad! Priča o generaciji koja je umela da sanja... I kojoj je san bio ispunjen!"

Tako sam započeo tekst o mojoj omiljenoj mašinici koja krasi čak i korice moje knjige, a možete ga pročitati u celosti ako kliknete ovde. Zato njenom fotografijom počinjem i ovaj tekst - priču o legendarnim stacionarnim mašinicama.

Na to da sednem u vremeplov, vežem pojas i stisnem dugme za 60-te i 70-te godine navela su me neka pisanija o pužnom prenosu, kao i laička poređenja onih koji nisu u rukama imali Van Staal, pa čak ni Cardinala, a kamoli Presidenta. Jedino su videli Quick 3002 a usuđuju se da tvrde da je sve isto, da je Van Stall zastarela rola. Ajde?! Zato krećemo redom, od mašinica koje su još uvek, za mnoge, najbolje koje su ikad napravljene. E, tu bi se možda mogao složiti sa njima, ali samo pod ovim uslovom - da je jedino merilo snaga i trajnost...

Pođimo od pretpostavke, jer nisam 100% siguran ko je prvi, da je D.A.M.  Qick rodonačelnik rola s pužnim pogonom. Nesumnjivo je tačno da je on imao daleko najviše mašinica sa tim pogonom, i da su serije prodavale više od tri decenije. Pužnim korakom ga je pratio ABU, a Daiwa i Shakespeare su imali samo po jednu seriju mašinica s pužem. (Cormoran ne računam - on je u poređenju s velikom četvorkom čist autsajder iako je godinama imao i role sa pužem. Takođe ne računam neke firme koje su kopirali navedene, ili bile veoma kratko na tržištu.)

Pužni prenos se primenjuje tamo gde je potrebna velika snaga, recimo kod dizalica i slično. I to kontra - vrti se ono što je kod mašinica gonjeno, tj. ko kad bi se kod Quicka ručicom pokretao rotor! Tek tu se vide prednosti - velika snaga, kad nije potrebna velika brzina. Jasno je zašto: zbog veće površina dodira i napadnog ugla zuba!

Čim pogledate rolu odmah možete da vidite ima li ona pužni pogon ili ne - kod svih mašinica koje ga imaju osa ručice (tj. pogonskog zupčanika) nije na sredini tela (u ravni sa osom gonjenog zupčanika - piniona), nego iznad! To se ponajbolje vidi (slika dole desno) kada se zagleda Shakespeare President. Taj razmak između osa je jednak poluprečniku pogonskog zupčnika - što je on veći, veći je i taj pomak, a to znači da smo stigli kod prve mane: veliko telo, samim tim i teško! Idemo dalje...

Prenosni odnos je teško uskladiti - potreban je veći zupčanik da bi se pinion (rotor) brže okretao. Znači, opet za posledicu imamo preveliku težinu.

Hod špulne gore-dole (tj. napred nazad) je i(li) (pre)brz i(li) prekratak. Zato sve takve mašinice imaju kratku a duboku špulnu.

Naravno, tada kada smo njima pecali nije bilo pletenica, pa i nismo slaganje strune smatrali za presudno bitno, jer smo koristili i 0,50 mm debele “abulone” i “damile” - bilo nam je bitno samo da je mašinica jaka. A bile su - sve redom! Mnogi se još uvek zaklinju u svoje “kvikove”, neki opet misle da su “kardinali” bili jači, ali ja smatram da je najjači bio “prezident”, čak jači i od Daiwe (koja se pojavila, tamo negde, početkom 70-tih čak i kod nas, u ondašnjoj Jugoslaviji.)

(Ja sam oduvek bio “filozof”, tako da sam još tada prednost davao ne toliko snazi koliko finoći slaganja strune; tada je najbolje slagao, i za današnje pojmove savršeno, Mitchell 300.)

Sve te mašinice bile su perjanice firmi koje su ih pravile, uvek su se nalazile na prvim stranicama kataloga, a to je, istovremeno, značilo samo jedno - da su najskuplje! Puž i pužni točak su uvek bili rezani, nikad liveni, a to već znatno poskupljuje rolu. Zatim, tako jak sklop se ne ugrađuje u nežno telo, nego u metalno. A metalni su bili i rotori, ručice...

Ručice! Tada nije bilo mašinica za levoruke i desnoruke (tek je Shakespeare serijom Ambidex počeo ono što je danas na svakoj roli - mogućnost da se ručica prebacuje sa jedne na drugu stranu tela). Uvek je oslonac ručice na telu bio s leve strane, izliven zajedno s kućištem. To je omogućavalo da veliku silom forsiramo ručicu bez bojazni po sklop zupčanika (pa čak i kod role koja nije imala puž - Mitchell 300).

Ali bez obzira na težinu i cenu, te mašinice bi imale dobru prođu i danas samo kad bi lepše slagale. Nikakav ne bi bio problem da im se ugradi superstoper i ubace kuglageri (i gde treba i gde ne treba!) i da se stavi “long-life” opruga... iako su stare torzione obavljale posao prebacivanja preklopnika bez greške. Ali slaganje..

Znali su konstruktori još tada šta je jedina mana njihovih rola, i pokušavali su (nije da nisu!) da reše problem. Pogledajte šta je sve DAM radio (tri sličice iznad): u sredini je klasičan sistem sa krivajnim mehanizom; desno je poslednja verzija sa modela Royal koja ima “S” žljeb; ali je svakako raritet DAM Quick Super 270 s dva puža: jedan za pogon, drugi za (sporije) pokretanje krivaje.

Daiwa je od početka bila priča za sebe - na modelu iz 1972. godine vidi se pužni sklop i krivaja “lokomotiva”. Takav sistem za slaganje strune imali su i neki modeli bez puža, recimo rola Šekspir Sigma (prva serije), ali daleko najveću pažnju tome davao je - ABU! Tada su DAM i ABU bili lideri, vodili su žestoku borbu u kvalitetu, i otuda kod naših ribolovaca podela (koja još uvek traje) na dve struje: “damovce” i “abuovce”. Danas su jedni promenili tim za Shimano drugi za Daiwu, ali je “rasna” netrpeljivost počela pre. Čak smo se i po monofilima delili, jedni su se kleli u Damyl drugi u Abulon, ali je bilo (istina manje) i takvih koji su navijali za Noryl (Shakespeare). Baš ti “šekspirovci” su bili priča za sebe, oni su imali samo dva čekrka - President i Ambidex - ali su im argumenti bili za respekt: najjače mašinice su imali oni! Nažalost, Šekspiri su bili toliko trajni da je firma prva - posustala! Profit se nije mogao praviti rolama koje traju 3 generacije. To su prvi shvatili Japanci, njihove role su danas... najlepše. Lepe ko Twin Power FB i Stela FB ali vrede ko i sve lepotice - samo dok su mlade!

Početkom 70-tih ovo (slika dole levo) je bio udarni model. Trajan, pouzdan i jednostavan čekrk. Tu rolu (Cardinal 77) ja provozam povremeno i danas...

Onda se krajem 70-tih godina pojavio Cardinal serije “5” (54, 55 i 57) koji su za ono doba bile vrlo sofisticirane mašinice. Ti “kardinali” su imali pužni pogon, ali i dodatni zupčanik sa krstastom zavojnicom. Cilj je bio što bolje (unakrsno!) dvofazno slaganje, da se ne bi namotaji strune usecali jedan u drugi. Savršena, jaka i trajna, ali meni se nije sviđala - zadnja kočnica! ABU je oduvek “filozofirao” kada su u pitanju kočnice, čak toliko da je na svom poslednjem modelu iz Švedske, Souverenu sa pužem i worm shaftom, imao centralnu kočnicu. Međutim, bila je to “labudova pesma” - očajnički pokušaj da se parira Shimanu i Daiwi, koji nije uspeo - pobedili su i danas su bez konkurencije (kada se o kvalitetu govori), ali i oni ponekad .... u čabar.

Souveren je najkraće trajao, ali su Cardinali serije “C” (Clasic) najduže bili ABU-ovoj ponudi, preko 10 godina. Verovatno što su pravljeni u (tada jeftinom!) Japanu. Na slici gore desno vidite presek ABU Cardinala 57, a desno (na maloj slici) ABU Cardinal C4. Vidite pokušaj da se sa 2 dodatna zupčanika i krivajom koliko-toliko uspori hod, i da se dobije bolje slaganje. To je bila vrlo jaka rola, ne toliko lepa, ali laka - i nije bila (pre)skupa. C 3; 4, 4X i 5 i danas koriste mnogi ribolovci. Istina, kod nas nije bio toliko popularan - mi smo tada pecali “kvikovima” 2002 ili 3002 koje je prodavao “Trofej”! Sada D.A.M. (sa 15 godina zakašnjenja i ko zna koliko promena vlasnika?!) pokušava da se vrati u život sa mašinicom koja (opet) ima puž ali i brdo “lagera” i svega ostaloga - nekim “surogatom” koji će biti dizajniran u Nemačkoj, ali pravljen... znate već gde. Tako se, bar, pričalo na EFTTEX-u 2007. (Živi bili pa videli, u zagrobni život ne verujem ni da se Pantelija T. lično reinkarnira!)

Sve modele (izuzev “kvika” 270) sam lično vrteo, pecao njima, pa čak i sa čika Danetovom Daiwom iz 1972. godine, i da me sad pitate šta je, ipak, najbolje, rekao bih: Mitchell 300 Pro!

Ali, šta je najjače? Ovo desno!!!

I tu se vraćam na početak priče, da su “iste” mašinice iz ovog teksta i nov Van Staal?! Nisu!!! Van Staal je i jak i lak, bolje slaže i neuporedivo bolje - koči! Jer, velika mana svih tih rola s pužem je bilo loše (iz današnjeg ugla gledano: katastrofalno loše!) kočenje!

Srećom, tada smo koristili (is)tegljive monofile koji su amortizovali udare, a danas bi zbog pletenica pucali štapovi ko trske! Ali, da li su i štapovi - danas - bolji? Uf, vrlo teško pitanje. Iako su, trenutno, pletenice totalno bezopasne po štapove, jer pucaju ko paučina...

Sve u svemu, ko peca monofilima i dubinkama, ovi “stariteti” su sasvim dobri, ali za moderne varaličare nisu! Uostalom, doktor Pantelić još uvek na svom “kardinalu” 57 ima monofil, i to Stren, a štap je stari Hardy. Tim kompletom on peca - somove. Peca, jer još nije isprobao Van Staala. Ali da češće peca smuđa, i da isproba pletenicu na nekom Shimanu ili Daiwi, shvatio bi da je vreme odavno prestiglo puža...