Kad je sve ovo počelo, sedeli smo dva-tri meseca mrtvi-hladni, jer, Bože moj, to je u Kini a ona je daleko. Daleko od očiju, daleko od srca. Tada smo brinuli gde ko peva za „novaka“ i koliki im je honorar, spajali smo Nove godine (dve) preko Božića, pili, jeli i šenlučili preko društvenih mreža. Boljestojeći su zimovali i brinuli da li će biti snega – ne zbog golih useva na njivama i straha od mrazeva nego zbog skijaških staza. Pa su mnogi odabrali destinacije u Alpima, Austrija, Italija, Švajcarska, Francuska...
I odjednom... Covid-19. Mart, a mnogi i dalje putuju, recimo u Španiju da osvoje neki nevažni planinski vrh (reč je o planinarima koji su došli 10. marta 2020. da bi se popeli na najviši vrh Španije, visok 3.718 metara, koji se nalazi na Tenerifima), a nekima ni Bali nije bio daleko (21. marta 2020: grupa od oko 30 srpskih državljana ostala je zarobljena na Baliju nakon proglašenja vanrednog stanja u Srbiji zbog pandemije virusa korona). Iako je u Bergamu virus već uveliko harao! Ali baš nas briga...
Bergamo je u Italiji, Italija u EU, a Evropska unija je „Evropa bez granica“! Naravo da se i putuje sve u 16, bez obzira na sve(t). Europljani šire virus, jer je neotuđivo pravo Europljanina da putuje i kupuje. Turizam i šoping. Koga briga za Kineze i one jadnike zarobljene na kruzeru u Japanu. Jer je i Japan daleko...
Putuju i naši iako nisu Europljani nego samo obični Evropejci. Putuju u EU da rade. Uglavnom na crno, na tri meseca, pa nazad u Srbiju. Potom za tri meseca opet u EU, najviše u Nemačku, ali nema zemlje EU kojima nema naših koji peru guzice babama ili fizikališu na poljima. A takvih je ko zna, možda i pola miliona...
Kad odjednom – HALT! Granice se zatvaraju bez pardona, preko noći, sve redom. Svako spasava sopstveno dupe – PANDEMIJA! I da ne poverujete, najteže je upravo u EU, u najrazvijenijim zemljama sveta, ali kriza je i u Norveškoj, Švajcarskoj... Naravno, najteže je sada u USA, ali Amerika je daleko, i od očiju i od srca. Ne računajući ubedljivo prvu Ameriku, korona hara (trenutno) ovim redom: Španija, Italija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Belgija, Švajcarska, Holandija...
Kada će pandemija doživeti kraj... ne znam – ne zna niko. Ali siguran sam da je ovo kraj „šengena“, verovatno i leberalnog kapitalizma, a 100 posto kraj EU. Ili bar kraj ovakve birokratske, sebične i otuđene, Unije u kojoj jedni drugima kradu medicinsku opremu, kradu obične maske i rukavice, da i ne pominjem respiratore!
No, koliko god bio veliki strah od nepoznatog virusa, još veća briga je za enomiju. Liberalni kapitalizam bato, profit i slobodno tržište. A odjednom tržišta nema, sve pozatvarano. Sve stalo. Stoje čak i avioni, vozovi, autobusi. Stašna reč jezivo odzvanja opustelim gradovima: recesija!
Recesija počinje onog trenutka kada ljudi prestanu da kupuju ono što im ne treba, a kupuju samo ono što im treba. Što je neophodno, kao... toalet papir. A njega nema! Nema ni akohola za dezinfekciju, nema maski ni rukavica. Njih jedino ima kod Kineza. I sada, najednom, nastaje juriš na kineske proizvode, nastaje bukvalno otimačina za maskama, rukavicama i respitorima. Odjednom više vredi kineski respirator nego nemački Mercedes?! Stoga Ferrari počinje prouzvodnju respiratora, a Lamborghini u odeljenju gde kroje kožu i tekstil za enterijer šije zaštitne maske?!
Nama su virus doneli turisti i gastarbajteri, naravno sa Zapada. Jer bogati (ali stvarno truli, sada se potvrdilo!) Zapad je odjednom stao! Stala privreda, turizam ne postoji... a liberalni kapitalizam nema milosti za radnike. Masovna otpuštanja su usledila momentalno, ne rade hoteli, restorani, fabrike... ne radi skoro ništa. Nemci nisu stvorili EU da bi oni fizikalisali na poljima, u plastenicima i voćnjacima. Radili bi jedino stranci fizikalci na nemačkim poljima, sa Balkana iz Bugarske, Rumunije, Turske... ali panično pobegoše u matične zemlje. I oni koji su morali pošto su otpušeni, ali i oni koji se bili potrebni u proizvodnji hrane. Naravno, i naši navališe na Horgoš i Batrovce. Oko 400 hiljada naših nagrnulo nazad u Srbiju, iako je među njima bilo poprilično onih koji su za sobom „ugasili svetlo“ kad su odlazili. Sada im nije Srbija toliko mračna, čak naprotiv – svetli im kao Las Vegas. Eh da, Amerikanci su pozatvarali kazina i kockarnice u Las Vegasu čim je virus došao u USA. Da li iz Kine ili iz EU više i nije važno.
Naravno, toalet papir je nepotreban ukoliko nema šta da se briše – ukoliko nema hrane. Kod nas je srećom uvek bilo, ima je, a verujem i biće. A ima i toalet papira. Nadam se i da će biti onih koji je proizvode. Jer ako se vratilo pola miliona naših radnika, valjda su među njima mnogi sa sela. Pa čak i da je većina „urbanih“ krajnje je vreme da shvate kako se može živeti i na selu. No, čak i da ne vole „ruralne“ i stide se svojih dedova seljaka, šta ukoliko korona pokosi gradove. A kosi baš razvijene zemlje i velike gradove. Što veći grad više zaraženih. Selo je raj, a i „vratiće se rode“. Proleće je, tek što nisu. Živi bili pa videli!
Korona je ljudima dala žuti karton! Pokazala nam je ono što su indijanci odavno znali, da „novac ne može da se jede“. I opemenula da je krajnje vreme da se urazumimo! Jer nastavimo li po starom, sledi crveni!
No, ko zna, možda korona i nije bolest, možda je lek. Lek za ovu planetu. A bolest smo mi. Jer kako obijasniti činjenicu da čim su ljudi prestali da putuju i luduju, a fabrike da zagađuju, čim je saobraćaj stao, priroda se munjevito oporavila. Vazduh čist, reke bistre pune riba, sve buja... a u mojoj bašti cvetaju jagode.
Dragan Jovanov Glod
