petak, 15 novembar 2013 12:36

Dubinski ribolov plovkom

Ocenite ovaj članak
(12 glasova)

Sve što vi radite danas radili smo mi pre vas, jedino nismo znali za “čvor bez čvora” i nismo pecajali “komercijale”. Ali da li vi znate da uvežete “brkove” za šarane divljake?

Može i za šarane „prvake“ (rimuje se), jer mi smo pecali „mlade, još zelene“ šarane, od dve do pet kila i, gle čuda, bili zadovoljni. Stoga ovaj tekst smatrajte za lamentiranje nad prošlošću (tačnije: mladošću), a ne neko stručno štivo koje će vam pomoći da instant upecate dvadesetpetookilaša – a bez čekanja. Jer nekad je sinonim za ribolov bilo „čekanje“. Moj stari drugar reče da je pecanje jedino prijatno, i to dobrovoljno, čekanje; jedino u ribolovu uživamo čekajući. Pa i kad ne dočekamo mi opet zadovoljni, jer smo se nauživali iščekujući.

garant-2

Ali ne samo da smo (se na)čekali, nego smo i gledali – buljili smo u vrhove plovaka ili dubinki, svejedno. Ovo je priča o gledanju u plovke – a pecanje dubinsko. Ovako je bilo...

Prvo se na osnovni najlon (Platil, Kornjača, Damil, Noril, Abulon...) zavidne debljine navuče parčence od oko 5mm ventil-gumice (za bicikle). Potom se načini kolut (petlja) od najlona i opet provuče kroz gumicu. Pa se zategne. Najlon se ispravi, čvora nema, a od gumice nastane neka vrsta „osmice“, koja se može pomerati po najlonu, ali ne proklizava lako, jer gumica steđe najlon. To je bio graničnik kojim se podešava dubina.

Potom se najlon provuče kroz alkicu plovka od guščijeg pera pozamašne dužine (i po 30cm, pa i više, bili su dugački), pa kroz pljosnato olovo s rupom adekvatne težine, potom uveže virblica, ili napravi obična omča. Virbla, ili čvor omče, ne dozvoljava olovu da sklizne dalje – na predvez, do udice.

Predvez je bio od nešto tanjeg najlona. Na jednom kraju omča (za omču), ili se uveže za drugi kraj virblice, a na drugom – „brkovi“. Dva brka a la Salvador Dali, sa po udicom „kovanom šarankom“, onom sa pločicom, naravno. (Šta mislite, koliko danas šarandžija uopšte ume da uveže udicu sa pločicom?) Na udicima najčešće po zrno kukuruza, ređe „nokla“ (purak, valjak, kulja, mamaljuga...), što bi se danas nazvalo: „boila“.

Eto, to beše naša „in-line“ montaža, ali sa klizećim olovom – verovalo se da treba što manji otpor da oseti „lukava vodena lisica“.

Milina je bilo zabacivati Germinom bez akcije i težine bacanja, dužine 2,1m, na 20, 30, 40, pa i svih 50 metara – tamo gde je dubina 3, 4... 6 metara. Fijukne sistem ko vetar kroz etar, ba bućne u vodu. Sve momentalno potone, a teško olovo drži na mestu Salvador-brkove. Međutim, plovak se gega, gega... i napokon izviri – popenje se po najlonu. Pa se svom dužinom prući po površini. Tada namotavamo najlon dok ventil-gumica ne stigne do alkice na plovku. Još malo dotegnemo – plovak se iskosi; još malkice – i plovak stoji potentno zaboden u vodu, viri samo jarko (žuto, ornaž, crveno) obojen vrh, sa poprečnim crnim prugama. Tri komada, složena pod konac, milina ih pogledati...

Kad smo ih pozabadali, prihranimo, ali ne prehranimo. Još uvek mi je u ušima zvuk kukuruza kako pršti po vodi, još uvek čujem ono: puć, puć, puć... dok rukom, ko lepezom, rasipam zlatno zrnevlje.

Zatim sednemo, pa pripalimo – mnoge šarandžije su pušile. Divanimo, ali tiho, sve gledajuću u plovke. Jer šaran ume ponekad da zabode i bez najave, bez pipkanja i mrljavljenja, kada plovak ne zatitra i ne pojave se koncentrični krugovi oko njega. A ume i da polegne plovak, da digne mamac – ko deverika.

Ne zaboravite, olovo nije fiksirano, pa se svaki kontakt s mamcem manifestuje direktno na plovku. Stoga smo gledali i čekali, gledali i čekali – sa desnicom blizu Germine – za munjevitu kontru. Međutim, bilo je promašaja i kašnjenja koliko vam duša hoće. Jer obično potegne dok nešto drugo radite, kuvate kafu, pečete slaninicu... a najčešće zadremate. Tek što ste sklopili oči – trgnete se - odjednom ugledate kako se čitava Germina savila, zaljulja se čak i držač, skoro izleti iz zemlje – tako da samo možete da uzdahnete. I da bogarate i kafu i slaninu i lukavog šarana. Pa još upornije nastavite da netremice gledate u hipnotičke plovke sve dok ga ne upecate – ili zadremate. Verujte, nigde nisam lepše spavao nego sedeći u stolici pored vode na koviljskom Šlajzu. Tu sam prespavao neka svoja najlepša pecanja.

Mamci?

Nokle ko nokle, bez „stimulin amino“, „betaina“, „trigamakafelicina”… - samo ponekad žumance da budu žuće, ili vanili-šećer da lepše miriše. Ali morale su su vruće, skoro vrele, tek skuvane, dušmanski mesiti i gnječiti, da budu elastične. Pa kad “bolilu” caknete o pod kuhinje da odskoči!

A kukuruz ko kukuruz. Kad ima mladog onda na njega – da mleko pocuri kad probodete zrno. Mladog je bilo svuda usput. Pa kako se približavate Kovilju morate sve dublje u njivu po klipove – jer su oni redovi kukuruza najbliži putu već obrani – mnogo je bilo šarandžija. Stoga je bilo sigurnije još negde posle Kaća, ili oko Budisave, ubrati mlade klipove – to je u ataru koviljskom bilo znatno opasnije. Ko ne poznaje Koviljčane bolje da mi na reč veruje.

Ako nema mladog onda stari, dugo kuvan. Ili na onaj (fuj!) usmrđeni, prokisli.

A bilo je i da me mrzi da kuvam, a jesen je – nema mladog. Tada kupim nekoliko klipova kuvanog za jelo. Da, nekad se po ulicama, u jesen, prodavao kuvani kukuruz i pečeni kesten, a ne „hot dog“ i „hamburger“. E, taj kuvani je toliko zanosno mirisao da nema šarandžije koji ga nije bratski delio sa šaranom – malo zrna za ribu, malo više za ribolovca. Uf, evo i sad, dok ovo pišem, jede mi se kukuruz. Ali ko ga kuva? Gde?

Nekad su najbolji kuvali Šiptari (kako sami sebe nazivaju). Sada ih zovemo Albanci, ali ni jednih ni drugih odavno nema. Kao ni kukuruza u vetrovitu jesen i vrućeg kestena u hladnu zimu. Eeeej, kakav je kukukuruz, a tek kesten, prodavao jedan Albanac-Goranac, sve pocupkujući od zime. Nažalost, ime mu zaboravih, ali lika se sećam, uvek nasmejan, rumenih obraza. Eeej Jugo, moja tugo.

--------------------------------------------------------------------------------------

Pitate se, verovatno, kako smo hranili bez „kobre“ i „rakete“, a na daljinu. Pa imali smo Viper III brodiće na daljinsko upravljanje, sa GPS-om, sonarom i reflektorom, hehehe. Evo kako, jednostavno, jeftino i lako:

Ako plovke „pozabadamo“ zdravo daleko, prihvatimo se „vegete“ ili „cedevite“ – kako ko. Na plastičnoj flaši(c)i isečemo dno. Pa u zid iznad dna izbušimo četiri rupe. Kroz rupe preko nedostajućeg dna prekrstimo jaču žicu. Na žicu položimo nekoliko listića toalet-papira. Napunimo kukuruzom – papir i žica ne dozvoljavaju da ispadne ni jedno zrno. Zašrafimo flašu poklopcem, koji je takođe probušen i ima na sebi jaku virblu. Virblu za najlon, a najlon na nekog jakog „kvika“. Kvik na – Garant. Haubica garant!

Kad „vegeta“ pljusne tamo gde treba, sačeka se par minuta, da skroz potone i papir raskvasi. Onda se žestoko cimne, papir popusti, kukuruz se raspe. Eto.

garant-1

Ovaj tekst čitajte i kao sećanje na pecanje i kao omaž čika Slavku, legendarnom čuvaru sa Krivaje, koji mi je opisanu „raketlu“ prikazao. I lično demonstrirao stravične bacačke mogućnosti i svog Šekspir „garanta“ i svoje sopstvene. Jer, čika Slavko je razbijao dvocifrene još onomad - kad se mnogi današnji Carp Masteri nisu ni rodili. I to na divljoj vodi.

„Divljoj“ onoliko koliko može biti divlja rečica u Bačkoj koja je stvorila akumulaciono jezero za navodnjavanje okolnih njiva. Unaokolo hiljade hektara pod kukuruzom - zar se onda iko može pitati koji je bio najbolji mamac za šarana.

Stoga u tekstu nema nijednog crteža čvorova, šeme sistema... Jer, kome to više uopšte treba? Na opisani način više niko ne peca. Osim mene – u uspomenama.

Dragan Jovanov Glod

Lajkuj nas na Facebook-u