Maniri „tihih ludaka”

Odavno nema mog dede da me posavetuje kako dalje da pecam. Danas po svemu sudeći pecaroši su razapeti izmedu dva tabora, dok se mnogi klackaju izmedju njih. S jedne strane, tu su ribolovci tradicionalci, ili oni za koje je još onomad baba govorila (i za dedu): »Ta, man'te ih, ko će ih razumeti, kad su postali deo te otkačene skupine tihih ludaka«.

Naravno, da to nije rečeno bez osnova, jer, po babama, šta mogu biti drugo oni koji beže od kuće čim im se ukaže prilika, da bi se zavlačili u nekoj nedodjiji u jazbinu komaraca?! Tamo potom pored vode znaju sedeti satima i satima buljeći u vrh neke motke koju čuvaju ko zenicu oka.

»Pola dana sede tako ukopani, a pri tom se ni pisak ne sme ispustiti. Čak ni na nedeljnu misu ne idu, a znaju čitav dan lenčariti, a da okom ne trepnu. Možda, s oproštenjem, i na nuždicu idu na prstima«.

Jel grize?!

Kako to biva, sve se menja, i, eto, danas sve više isplivala na površinu i jedna druga fela pecaroša. Za njih, možda, najbolje paše ime ribomenadžeri, imajući u vidu da su danas uglavnom sve sfere našeg društva prebukirane raznoraznim menadžerima. Ovi naši, vodoobilazeći lako su prepoznatljivi. Na primer, po izraženoj druželjubivosti. Jer, čim stignu na vodu, vole da se isprse, pošto im običaji nalažu da baš u toj pozi pozdrave komšije, ali gromoglasno, kako pojedinačno tako i sve prisutne, što bi se reklo - đuture.

Ribomenadžeri, naprosto, vape za razgovorom, a najčešće ga započinju rečima:

– Jel grize! Jel grize?!

Po njihovom ustaljenom ritualu, jedno izvesno vreme se zadržavaju iza ledja nedužnih kolega ne bi li ih oraspoložili sa »da padneš na ledja« dobrim vicevima. Ili da bi bučno prepričali neku »ubitačno« dobru anegdotu.

A što se njihovog pribora tiče – boli glava. Bez izuzetka su opskrbljeni zadnjim krikom vrhunske opreme. Ponekad ni etiketa sa opreme još nije skinuta. Sva tri štapa su im istog brenda i istog tipa. To važi i za mašinice, koje su skupe kao da su kupljene u zlatari. I najloni su im ekstra kvaliteta, povrh toga ganc novi, redom – istog prečnika i iste boje.

Kao što i priliči menadžerima i ovi naši vodoobilazeći daju na svoj stajling. Oblače se od glave do pete u vrlo elegantne komplete, ugodne za situacije koje iziskuju dodatni napor na vazduhu. To jest, oblače se u lepršavu fritide odeću, uveženu iz Italije, Engleske ili Nemačke, najčešče u šarenim, drečavim bojame. Sa sobom nose i udobne fotelje za prirodu i neretko ručne frižidere napunjene bocama hladnog piva.

Napanjeni radio

Što se nameračene ribolovačke vode tiče, ova fela pecaroša, naprosto, obožava veštačka jezera, i to baš ona krcata ribom. Za njih je najbitnije da se dodje do same obale kolima (što skupljim tim bolje), kao i da taj auto ima najjači motor na svetu, ili pak »tol'ko malo troši da pomisliš da je upaljač«!? Naravno da će to na pecaroškom mestu naši menadžeri obznaniti. I to više puta i sve glasnije i glasnije.

Osim toga, sasvim im je prirodno da bar hiljadu puta iz sve snage zalupe vrata dok iz gepeka povade svoje potrepštine. Nek se vidi, nek se čuje i nek se zna da je pravi pecaroš stigao na vodu. Naravno, ne zaborave ni da napanje radio. Možete zamisliti kakva je milina slušati na pecanju direktan prenos neke strašno uzbudljive prvenstvene fudbalske utakmice. Pogotovu kad zvuk izlazi iz automobila koji se čitav trese jer se ponaša kao kutija od zvučnika.

Ne samo da je naš čovek uvek u toku, već oseća da mu je dužnost da informiše i ostale. I samo što mu ne puknu pluća, jer takvom žestinom prenosi informacije i pri tom čak uspeva da nadjača urlanje svog radija. Radi on to za svaki slučaj, ako još neko možda nije čuo vesti.

Ribomenadžeri savršeno znaju sve o ribolovu, kao i o svim ulovima ostvarenim na svim vodama kako ove tako i protekle sezone. U stvari, oni sve znaju.  Zato kad ih neko nešto pita ( pa i onda kad ih niko ništa ne pita) beskompromisno i samouvereno obznanjuju svoje uvek i jedino ispravne stavove ama baš prema svim načetim i nenačetim temama.

Suprotno njima „tihi ludaci” lude za tišinom. Da je moj deda još medju nama, verovatno bi mi objasnio da je u njegovo vreme opsednutost pecenjem značilo prihvatanje i poistovećivanje s prirodom. Zvezda vodilja njemu i njegovim ispisnicima bila je želja da postanu deo tog neverovatnog čuda, koje se zove priroda. Pronalazili su nedirnuta, fantastično dobra pecaroška mesta negde bogu iza ledja, i svaki njihov odlazak na vodu bio je ravan avanturi osvajanja vrha Mont Everesta. Stopili bi se s okolinom, posmatrali i udisali život oko sebe, primećivali znakove na vodi, poput raspršivanja ribica, kupanja šarana…

Nek poraste

I nisu lupali na obali, a kad bi se sreli s drugim ribolovcima, razgovarali bi tiho. A da ne pričamo da su pokušali razmišljati ko ribe, što im je mnogo puta pomoglo da nadmudre kapitalne primerke. Nikad im nije palo na pamet da ne vrate u vodu ispod mere upecanog nestašnog pubertetliju sa škrgama. Govorili su:

– Nek poraste pa ćemo se onda ponovo sresti.

Kući su donosili tačno onoliko ribe koliko je bilo potrebno porodici, a za vreme mresta ostavljali su ribolov u stranu, znajući da će ih za tu pažnju u nekoj narednoj sezoni njihova pecaroška voda bogato nagraditi.

Bili su to ljudi koji su već hiljadu puta vidjeni zalazak sunca svaki put ponovo doživljavali s divljenjem, ko da ga vide prvi put. Jedan fenjer pri noćnom pecanju bio im je sasvim dovoljan. Nije im trebao reflektor jačine milion sveća da ne bi poremetili spokojstvo divljine u letnjoj noći.

Maniri „tihih ludaka”

I uprkos tome što se reke danas dave izmedju visokih nasipa… Što su pored njih uglavnom posečene stogodišnje šume do korena… Što se tamane preostale ribe u našim divljim vodama grabuljanjem, mrežama, strujom, zagadjivanjem voda… I što je medju nama sve više ribomenadžera… Verujem da bi me deda savetovao da preuzmemo manire nekadašnjih „tihih ludaka” i da se na vodi ponašamo kao što su nekad to radili oni. Pa makar se na nas, zbog takve čudne ljubavi prema prirodi, katkad supruge i babe i ljutile i, odmahajući rukom, govorile:

– Baš su tihi ludaci.

Ištvan Kazi