Davno beše, jednog prohladnog dana krajem septembra, pre tridesetak godina...

Stigli smo na Koviljski šlajz još u cik zore (uz put smo kod pekara u Budisavi kupili vruć lebac) i negde pre 4 ujutru već zauzeli busiju. Moralo se poraniti da bi se ugrabilo izgledno mesto za pecanje šarana. Iako je još bila noć, kum i jasmo već zabacili ljute Germine i samo smo čekali da se razdani, da bi mogli da vidimo leteće plovke od guščijeg pera. To je period kojeg najviše volim na pecanju, smireno iščekivanje da zora zarudi, da počne da se diže izmaglica sa vode.

Dok se to ne dogodi, kum i ja tiho razgovaramo, skoro šapatom – da ne plašimo ribu. Hladno je, pa se grejemo povremenim potezanjem iz pljoske, natenane pijuckajući vruću kafu iz termosa. Uz cigaretu, naravno. Da nismo sami na vodi znamo po narandžastim tačkicama u mraku – puše i drugi ribolovci. Vidimo žar njihovih cigareta, ali ih ne čujemo – i oni su tihi, da ne plaše ribu...

Napokon! Plovke još ne vidimo, više ih naziremo, ali lepo vidimo krugove na vodi – riba pljuska. Sad će! Pramenovi magle skoro da su nestali. SAD ĆE!

Utom, na visoki nasip šlajza stiže zadocneli kolega. Parkira Reno „četvorku“, tiho zatvori vrata automobila da ne plaši ribu, i počne da se tovari: na leđa ranac, u levu ruku pušla Germina i meredov, u desnu stoličica, keder kanta i čerenac. Mi ga od dole vidimo, jer ga jutarnja svetlost obasjava, on nas još ne. Ali zna da smo tu, vidi automobile i kumovu žutu limuzinu (klikni!). Tako natovaren, u čizmama, počne da se spušta strmim uzanim stepenicama uklesanim u bedem, uglancanim od ribolovaca, a sada još i klizavim od jutarnje jesenje vlage (na slici automobili na bentu šlajza, a vide se i pomenute stepenice).

BAAAM!!! Skoro od gore slomatao se sa sve opremom. Puklo je ko kad vam tolstobik od 20 kila uskoči u metalni čamac. Poskakasmo ko po komandi – ubi se čovek!

Pritrčavamo da vidimo da li je živ, da li se izlomio. Osvetljavamo ga baterijama. A on se diže bez jauka, bez psovke, sakuplja rasuti pribor, i tiho nam se, skoro šapatom da ne plaši ribu, obrati: „Dobro jutro, kolege“.

Salva smeha razlegla se šlajzom. Ne možemo da verujemo. Ni majku, ni oca, ni boga... ništa – ko da je najnormalnije sišao, ko da tako silazi svakoga dana. Samo tiho da ne plaši ribu, vojvođanski uljudno: „dobro jutro“.

I bilo je dobro – tog jutra upecali kum i ja tri divljaka, svaki oko dve i po kile (dobre de, oko dve). Pa u podne u "žuću" i pravac "Na kraj sveta" - da u čardi na Arkanju pojedemo riblju čorbu. A dok se krčka, pijuckamo dudovaču s gosn Varenikom i divanimo o svemu i svačemu.

Da nam se šarani ne bi pokvarili, očistili smo ih i dobro natrljali solju - tako nas je savetovao legendarni Bega, koji je pola veka iznajmljivao bušne čamce na Arkanju.

Utom stiže i čorba - prešli smo na špricere. Mlake.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Sad, zašto sam vam ovo ispričao – ne znam.

Ali ne može da škodi.

Pa ako ne škodi, može da koristi.

A možda i što moga kuma odavno nema, što su sada na bentu neki bolji automobili – neke “udovice polovnjače” sa autootpada Europe (po)kupljene, iz kojih trešti muzika (stereo bre!), a ne siroti trabanti – a ponajviše što ni najpoznatije vojvođanske čarde više nema!

Srušena čarda “Na kraj sveta”?! Kažu, "palo samo". Ajde?! Srušilo pa ćedu, tako bar kažedu, da napravidu novu, još stariju čardu. Možda i Miku Antiću vrate, da im ponovo stihove ispeva. Možda opet svrati i Jurij – jer i Gagarin je u toj čardi bio i špricere pio…

No, mene da vrate neće nikad!

Dragan Jovanov Glod