»Dajte mi jednu stabilnu tačku, a ja ću štapom podići svet« rekao onomad Pitagora, koji očigledno nije imao baš nikakvo pecaroško iskustvo. Jedna stabilna tačka? Dodje mi da se nasmejem! Ako je neko pomislio da je pecaroški život, pogotovu ovaj u pljosnatoj vojvodjanskoj tepsiji, puka debela, monotona dosada, taj se grdno vara. Očigledno zaboravlja da u vazduhu stalno vreba neka nevidljiva pakosna sila, koja se, čekajući pravi trenutak, kao grom iz vedra neba obrušava na dobroćudne ljubitelje mira i tišine, pecaroše. I naravno stavlja ih u nenadanu i nimalo prijatnu, štaviše, u opasnu tragikomičnu situaciju. Tako sam i ja, još kao sedmogodišnji dečak iskusio pojam naglih zaokreta u svetu ribolovaca. A, da to i zapamtim za sva vremena pomogla mi je zaradjena zvonjava u ušima.

Crvena krpa i skrivena rupa

S dedom sam špartao po izgaženoj, nekoliko santimetara uzanoj stazici prema Tisi, a on je bio taj, koji je redovno kao komandant i vodja puta išao napred vozeći svoj glomazni Herkul bicikl. To masivno crno čudo od dvotočkaša, je pak bio natovaren sa svim nužnim potrepštinama što može zatrebati pecarošu, čoveku i biciklu u divljini. S obzirom na moj uzrast i visinu meni je redovno zapadao mamin ženski bicikl, koji sam ljuljanjem i pritiskivanjem čas leve čas desne pedale znalački primoravao da prati Herkula.

Crvena krpa koja mi je mahala sa lelujajućih, za dedin bicikl vezanih bambusovih štapova, kilometrima puta mi je bila zvezda vodilja, pokazivač pravca puta. Sve do onog trenutka, kada je vesela crvena mašnica ko krvoločna zvečarka iz zasede, skočila na mene. Milion dešavanja u sekundi, i tek vrlo precizno upućeni šamar, od kog mi je zazvonilo u ušima pomogao mi je da shvatim sedeći na mirišljavoj travi, da je moj deda zakočio zbog rupe, a ja sam naleteo na vrhove štapova od kojih sam neke uspeo i da polomim.

Hitac tridesetgramskog olova

Ili, da li vam je fijuknulo olovo pored glave i tresnulo u stablo tik pored vas, kao što se meni dogadjalo na Traktor bari? Jednom je čak pecaroško djule - od tridesetgramskog olova pogodilo u grudi mog kolegu ribolovca, a lansirao ga je neki strastveni pecaroš čak sa druge strane obale. Jer u prevelikoj želji da dobaci svoju udicu što bliže panjevima s naše strane, po svemu sudeći pobrkao je redosled nužnih radnji, i zaboravio da otkoči mašinicu.

Ah, ta stabilna tačka

Kao što vidite, razne iznenadne opasnosti stalno vrebaju ribolovce. Pitagora, koji očigledno nije imao nikakvo pecaroško iskustvo davno je rekao »Dajte mi jednu stabilnu tačku, a ja ću štapom podići svet«. Jedna stabilna tačka? Dodje mi da se nasmejem! Stavite, naprimer, jednu nogu na stabilnu tačku – šteg na obali – a drugom nogom zakoračite u čamac. Naravno da će šteg uvek ostati na istom mestu, dok to uopšte nije slučaj s čamcem koji će se nevino udaljavati od obale. To su trenuci kad je kasno da se bilo šta učini, jer kad prvi put učesnik shvati da nešto nije u redu, više ne postoji nikakva šansa da se suv izvuče iz ove situacije. Naravno, u panici mora napraviti još nekoliko dodatnih neuobičajenih pokreta kojima jedino obezbedjuje dobro raspoloženje posmatračima na obali. Prvo u vazduh poleti oprema, zatim sledi izvodjenje najsavršenije engleske špage, na kojoj mu i vrhunski gimnastičari mogu pozavideti, i nakon toga nimalo nežno bućne u karnere miroljubivih talasa, potonuvši u vodu istovremeno s priborom.

A u dlanu trokraka

Ili, uzmimo, na primer, varaličarenje. Zasigurno ste već čuli za upecano uvo ili za vadjenje trokrake iz guzice. Jest da se to uglavnom dešava drugima, a nama ostaje samo da se cerekamo, sve dok...

Predivni jesenji sunčani zraci su me milovali na Lavaču, dok sam usamljen na obali wobblerom preslišavao vodeno prostranstvo. Koji je zabačaj bio po redu neznam, znam samo da se odjednom neka štukica pubertetlija bacila na mamac i zakačila se tako nezgodno da joj se po jedan krak jedne i druge trokrake zabio u gornju i donju usnu. Levom rukom sam prihvatio štuku a desnom klešta da bi se dao u specijalnu intervenciju oslobadjanja ribe od bolnog ukrasa. Štukica je jedno vreme mirno i dostojanstveno podnosila moje zahvate. Upravo sam je uspeo osloboditi od prve trokrake kad joj odjednom preselo čekanje i rešila da mi prikaže veštinu izvodjenja svoje tačke »salto mortale«. Istog trenutka mi se istrgla iz ruke, a oslobodjena trokraka se zabila u moj dlan. Jedna trokraka u mom dlanu, a druga u njenim ustima, stvorile su pat poziciju, koja se ni ribi ni meni nimalo nije dopala. Dok se riba neumorno koprcala, u nedostatku neke bolje ideje meni je preostalo samo da urlam. I da mi nije pritekao u pomoć slučajni prolaznik-pecaroš i oslobodio me ribe, možda bi još uvek urlao na obali Dunava. Ovako sam morao junački podnositi skriveno cerekanje i izobličeno lice medicinske sestre, dok me je u bolnici, nakon upoznavanja sa situacijom, doktor oslobadjao od mog wobblera.

Šta nas vreba u čamcu na mirnoj vodi

Sigurno volite zalazak sunca, dok sedeći u svom čamcu, u tišini čekate miroljubivog šarana u omiljenom tršćanom limanu, gde samo pokoja trska klimne nežno glavom pozdravljajući prve večernje sate. Mislite li da ste tu na sigurnom? E, pa niste. Zašto? Jer može vam se desiti da kao moj kolega u svom pecaroškom raju zakačite šarana. Bio je to lep potez. I uspeo je u prvom pokušaju ribu da odvrati od trske, no već u narednom begu šaran je jasno pokazao da mu je namera skroz drugačija od one pecaroševe. I umesto da pridje čamcu, silovito je jurnuo ka gustišu. Kolega, vuk slatkovodnih prostranstva, bio je na visini zadatka. Dok je levom rukom zatezao špulnu a desnom prislonio štap uz telo, stisnuvši ga još jače podigao se i nagnuo se unazad da bi u borbu ubacio svu svoji snagu i težinu i tako odvratio šarana od namere da nastavi kidisanje na trščani zid. I u jeku najžešće borbe, odjednom se čulo ploć... Iz vode je izletela udica (verovatno loše zakačena) zajedno sa sažvakanim kukuruzom i olovom i naš pecaroš u istom trenutku izgubi ravnotežu...

Dalje se sve izdešavalo munjevitom brzinom, te tu moram usporiti. Ispred pecaroša se teglila daska za sedenje, a iza njega se nalazio stari ratni drug, neuništiva kamp stolica, koja je zbog nekadašnjih zasluga preimenovana u pecarošku. Da bi na tom skučenom prostoru ikako povratio ravnotežu, slobodnom levom rukom pravio je žestoke pokrete. Poput neke guske koja uprkos ozledjenom krilu po svaku cenu hoće da poleti.

Zagrljaj opake stolice

Već se činilo da će situacija ponovo biti pod kontrolom kad... Pristiže zvižduće olovo i udari kolegu tačno u staklo nasred čela pričvršćene baterijske lampe! Mrak u deliću sekunde i – tajac. Da je bilo vremena, strašno bi se uplašio. Ali od iznenadnog hitca u glavu samo se zateturao, napravio pola koraka unazad i stropoštao se u stolicu. Koja je bez gundjaja istrpela iznenadni napad, odnosno svih devedeset kilograma. Ona je samo malo skliznula unazad i tek kada je naletela na daske stranice čamca odreagovala. Sklopila se sakrivši maltene čitavog pecaroša, kome su virile samo čizme. Kolega zapakovan u mrak nije imao pojma šta ga je zadesilo. Započela je borba na život ili smrt dok se na kraju nije oslobodio iz zagrljaja opake stolice.

Naravno da sličnih primera iz života ima napretek. Čak i kad pecaroš zimi u dnevnoj sobi ispituje dužinu i savitljivost štapova, vrebaju ga razne opasnosti. Može naprimer da skoči iz čista mira omiljena ženina vaza u ambis pa se razbije. I luster zna čudno se ponašati... Zato, pecaroši oprez! Nikad ne ispustite iz vida da nas u vazduhu stalno vreba neka nevidljiva pakosna sila, koja će se kao grom iz vedra neba, čekajući pravi trenutak, obrušiti na nas dobroćudne ljubitelje pecanja i vodenih prostranstva.

Ištvan Kazi

Video o tome šta sve može da vam se dogodi na pecanju pogledajte OVDE