Da li je u ribolovu pribor važniji od pecanja? Da li onaj ko ima najskuplji pribor najviše upeca? Da li pecamo da bi kupovali pribor, zar je pribor svrha pecanja, ili nam je ribolovački pribor samo sredstvo, a cilj pecanje, to jest boravak u prirodi, pored vode? Da li je ribolov, danas, postao visokosofisticiran sport gde je alat najvažniji? Na kraju krajeva, da li je ribolov uopšte sport ili je individualan hobi? Jer u sportu imaš nekog za protivnika koga treba pobediti, stoga su samo ribolovačka takmičenja sport, a sve ostalo je samo pecanje - uživanja na vodi ili na obali. Kada pogledate forume, časopise, pa čak i „Trofej“ gde sve vrvi od Stella i Saltiga, da li se upitate gde smo (i kada) skrenuli.
Za mene ribolov nikada nije bio sport, jer sport je takmičenje protiv kolege (kolega). A ja ili pecam sam (ređe), ili s prijateljima (češće) – neću se valjda sa njima nadmetati! Ako se takmičim, to je uvek protiv samog sebe. Neki put pobedim, češće izgubim, ali se nikad ne jedim.
Ribolov je sport jedino kada se takmičite u pecanju, ako ste član kluba, tima, reprezentacije... Ako imate selektora, trenera. I sponzora – za pribor. Jer takva takmičenja koštaju (plovkaroška, šaranska...), a takmičari moraju da imaju adekvatnu opremu. Tu nema mesta za „umetničku slobodu“ i improvizaciju kao kada pecate za svoju dušu.
Čak ni riba ne bi trebalo da je prvenstven cilj – nego rekreacija. Ribolov bi trebalo da bude odmor. Pecanje bi trebalo biti druženje, roštiljanje, „pivanje“... a tek povremeno zabacivanje. Ne treba pecati da bi se upecalo, nego pecalo. Ko to ne shvata nikad neće upecati najveću ribu – jer mu nije suđena. Ko to ne razume, kupovaće sve skuplji i skuplji pribor – a pecati sve manje. Upecaće najmanje!
Ja sam prošao sve tri faze: od ribe po svaku cenu, preko što više ribe, do što veće ribe. I tek na kraju shvatio da mi nije bilo lepše na Ebru kada sam Stelom upecao smuđa od 11 kila, niti na Saruleštiju kada sam za dan upecao desetine i desetine smuđeva Sportexom, nego da sam najviše uživao kada sam prvi put napunio čuvarku babuškama pecajući na Arkanju - Germinama! A punio sam ih na Carskoj bari, i na kanalu DTD u Nadalju... sa mojim kumom Vasilom. Eto koja pecanja pamtim. Možda i zbog Vasila, jer mi smo pecali da bi se smejali, pekli slaninu na vatri, a nikad nismo otišli u ribolov bez šljivke njegovog tasta iz Bašaida. Naravno, tada je pušenje bilo svuda dozvoljeno, pa čak i u Vasilovom žutom Trabantu.
Naravno da smo maštali o boljem priboru, gutali smo svaki tekst o pecanju, a kataloge Mitchell, Abu, Dam i Shakespeare (na srpskom!) čuvali kao relikvije. No, nismo imali novca za 300 Pro, Cardinal 57, Quck 330, a da i ne pominjem President, jer smo pare trošili i na bilijar (s rupama i karambol), tenis, ping-pong, silne long plej ploče, knjige... Da, tada su se čak i knjige kupovale! Stoga smo bili nemerljivo srećni kada bi skrpili dovoljno da na našim ubojitim Germinama zamenimo sve žičane karike porcelanskim, a ne samo vršne.
Vasila (Halacu Vasile, Rumun iz Jaša, igrao balet u SNP u Novom Sadu, najbolji čovek planete i najveći optimista sveta) - mog kuma - odavno nema. Ni "Kraja sveta" nema! A bez te čarde i bez mog dobrodušnog papana koji ću andrak na Arkanju!
Neumitno vreme briše sve, ali NE-DAM USPOMENE! Srećom, radeći ovaj posao, Vasil je uvek pored mene.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Vasila nema već godinama, a ja sam u međuvremenu postao "Glod". Isprobao sam sav najbolji pribor za pecanje koji postoji - imaću o čemu da mu pričam kad se budemo sreli. Kada, ne znam. Nešto i ne žurim. Ali ni ovde mi se ne ostaje...
