Pravih automobila ima mnogo, ali mnogo manje nego njihovih replika. Jer recimo Porsche proizvodi samo i jedino Porsche, a replike svakog njegovog modela prave brojne firme, u različitim razmerama – i po različitim cenama. Neke replike su jeftine, druge skuplje, treće najskuplje... a postoje i skupe u p. m. (četvrti stepen komparacije prideva u srpskom jeziku). Da bi takve kupili treba vam novaca maltene ko za Porše u razmeri 1:1 iz Štutgarta.
No, retki su oni koji sakupljaju jedino Porsche. Obično takvi, ko za inat, vole i Ferrari, Lamborghini, Maserati, Aston Martin, Jaguar... Kako onda stisnuti srce i odreći se nekih modela kad su svi lepi, toliko lepi da se ne zna koji je od koga lepši, kad je novčanik nesavladiva prepreka. Ja se ne mogu odreći mnogih lepotona – stoga se odričem skupljih modela. Jedino tako mogu imati ergelu moćnih makina u svojoj polici i svakoga dana ih gledati.
Sve su to male igračke za veliku decu, ali ja ne želim igračke. Stoga mi nije bitno da se otvaraju vrata (pa neću valjda svaki dan zavirivati u gepek!) niti mi je važno da se točkovi zakreću zajedno s volanom – jer ih neću voziti i vikati: tu-tu i brummm, brummm. Zato mi je cilj replika originalu što vernija – ali i jeftinija. Lepo bi bilo imati sve AUTOart modele, ali... „mnogo kume“. Stoga sam paro mojih AA lepotana prodao i kupio više jeftinijih. Recimo, za jednog prelepog žutog AA Posche Carreru nabavio sam tri druga. Ne toliko detaljna, ali ipak dovoljno lepa. Ali šta je „dovoljno detaljno“?
Kako za koga. Za Luku jedno, za Jovisa skoro ko i za Luku, za Baneta svejedno – samo da je replika što starija... a za mene je dovoljno sledeće: da proporcije i oblik budu što verniji originalu. Potom da bude boja koja se meni dopada (recimo kao ova Miura, a ne neka plava!). Ali posebno volim kad su otvori (razni usisnici) na karoseriji rupe, a ne crteži. Nažalost, na brojnim jeftinijim (ali i skupljim!) replikama (govorim o razmeri 1:43) ti otvori često nisu čak ni crno ofarbani, a kamoli ubušeni. A baš ti otvori i te kako utiču na izled samog modela. Ali i na cenu replike! Stoga ja docrtam (zacrnim) otvore da izgledaju kao rupe. Verujte, vizuelna razlika je neverovatna. U nekom narednom tekstu pokazaću vam neke skupe replike – a bez otvora, i tri puta jeftinije – ali sa mojom rukom docrtanim rupama, pa uporedite...
Na slikama vidite četiri otrovno žute zveri – jeftine, a sasvim solidne replike: Lamborghini Miura iz odavno rasprodane edicije Del Prado (Miura je najskuplja, jer je najtraženija i sve ređa), nešto jeftiniji Fabbri (Altaya) Ferrari F50, potom još jeftiniji McLaren F1 Deagostini iz edicije „Superautomobili“ i najjeftiniji Porsche Carrera GT proizvođača Hongwell (kod nas poznatijeg kao Cararama). Realno, i na prvi pogled, svi su sličnog kvaliteta. I jesu: Miura, F50 i Carrera – imaju usisnike. Međutim, F1 nema čak ni nacrtane rupe. Stoga flomaster u ruke!
Pored otvora bitno mi je da stop svetla, (ž)migavci, itd budu napravljeni, od plastike izliveni pa zalepljeni, a ne samo tik ovlaš nacrtani. Ako ne baš sva svetla i pokazivači pravca, a ono bar zadnja. Eto slike pa vidite. Opet je tu „najtanji“ Deagostini a još je Supercars. Za tri koplja ga šije Carrera Carrama sa svim detaljima, ubušenim otvorima usisnika, plastičnim svetlima, tablicom i čak zvedice EU na registraciji (taj Porshe je ujedno i najbolji iz čitave serije Porsche Cararama – o ostalim drugi put). No, meni je i ovakav McLaren drag, a ko želi boljeg ima Minichamps za 30-35 evra, AUTOart za 50 i više... Ali i na Minichampsu treba da (se) docrtava – na AUTOartu ne mora. Ali mora da se zavuče duboko ruka u džep.
Miura i F50 su odlično urađene replike, pa i Carrera GT. Ferrari je uz to i neverovatno jeftin – a na osovinama točkova logo, propeti konjić i na volanu u kabini punoj detalja! Naravno da od njih ima i boljih replika, ali bar duplo, a češće trostruko skupljih (recimo, tek za nijansu kvalitetnija – ali isto žuta – Miura košta 60 evra, tri puta više od ove). Jer sve su to jeftini modeli sa trafika. Međutim, kad ih stavite na adekvatna postolja i pod providni pokopac od tvrde plastike, svaki kolekcionar mora biti zadovoljan dobijenim za uloženo – mnogo muzike za malo para (uz nešto crtačkog dara). Za malo para poseduje bar automobile iz snova... kad već nema za kola nova.
Matoro dete
