Savsko jezero poznatije kao Ada Ciganlija u stvari je rukavac Save, a u početku je bilo izduženo rečno ostrvo. Još je Miloš Obrenović uvideo svu lepotu i značaj ovog bisera prirode, pa ga je 1821. godine proglasio za “državno i narodno dobro”.

Jezero je počelo da se formira 1957. godine, a završeno je 1967. godine, sa idejom tadašnjih vlasti da se napravi rekreacioni centar za odmor, razonodu i sportske aktivnosti naroda. Svoj konačni izgled jezero dobija 1978. godine, a od tada pa do danas se iz godine u godinu unapređuje i uređuje. Dužina jezera je oko 4,2km, širina prosečno 200-220m, a dubina između 3 i 6 metara. Zapremina jezera je oko 4 miliona m3, površina približno 0,9 km2, a površina celog kompleksa Ade Ciganlije iznosi 800 hektara.

Voda jezera je izuzetno čista i varira u zavisnosti od sezone kupanja, od prve do druge kategorije. Providnost vode je van sezone kupanja i do 5m! Voda u jezeru je bazna, pH je od 8,2 do 8,7. Sve ovo daje odlične preduslove za bogat riblji fond. Na žalost, postojanje ovako dobrih preduslova nikada nije rezultiralo onolikim ribljim bogatstvom koliki je bio potencijal ovog jezera.
Ja sam već decenijama redovni posetilac jezera. Van sezone kupanja redovno pecam tamo, a u sezoni, kada je ribolov zabranjen, uživam sa porodicom u odmoru.
Pre dobrih 20-25 godina, na jezeru se odlično pecao smuđ, a bilo je i somova i tolstolobika. Bukvalno svi tadašnji i današnji poznati ribolovci su bili na jezeru. Som se najčešće pecao velikim kašikama, a mi smuđaroši smo koristili sve moguće vrste voblera i silikonaca (popularnih “gumica”) do kojih smo mogli doći. Provodio sam dane i noći na jezeru varaličareći i uživajući u prelepim smuđevima.

Među nama starijim varaličarima je gotovo kultni status steklo mesto poznato kao “okruglo kupatilo”. Ovo ime potiče od obližnjeg javnog kupatila i svlačionice, okruglog oblika. Čak i sada, ovo mesto važi za jedno od boljih na jezeru, mada danas najčešće pecam na drugoj, makiškoj strani jezera, ili na samom kraju kod taložnika.

Taložnik je mali ograđeni deo jezera sa čistom vodom koji koristi i beogradski vodovod. Iz taložnika se u Savsko jezero ubacuje filtrirana voda, dok se pomoću pumpi na donjem špicu iz jezera izbacuje voda u Čukarički rukavac. Time je veštački obezbeđena njegova protočnost.

U to davno vreme je druga obala jezera (makiška strana) bila neuređena, a prilaz je bio moguć jedino starim obrenovačkim putem, a onda je sledilo probijanje kroz pojas guste vegetacije do obale. Danas je i ova strana uređena i prepuna različitih sadržaja za posetioce.

Ovde treba napomenuti da Savsko jezero ipak nije klasično ribolovačko mesto, već da prioritet imaju posetioci, turisti, šetači i sportisti, a brojni kafići često postavljaju stolice i ležaljke do same vode.
I cela priča bi bila relativno idilična za nas ribolovce da jednog dana nije došla katastrofa! Neki “genijalac” se setio da poribi jezero cverglanom i time ga doslovce, svesno ili nesvesno - uništi! Ni danas mi nije jasno kome je tako nešto palo na pamet, ali bih jako voleo da saznam. Cverglan je za kratko vreme uspeo da potisne sve ostale vrste i da se razmnoži u ogromnom broju. Toliko ga je bilo, da je jezero dobilo uvredljiv naziv “kada puna cverglana”.
Ja sam čak i tada, iz čistog inata, išao i uspevao da na svakom desetom pecanju “iščačkam” ponekog retkog smuđ(ark)a. Svi su mi se smejali na ludoj upornosti, ali nikako nisam mogao da se pomirim sa zlom koje je tom jezeru naneto.
Na sreću, pre nekoliko godina, pametni ljudi su rešili da jezero pokušaju da ožive. Cverglan je izlovljavan, jezero je poribljavano, ubačeno je i puno šarana za tadašnje Svetsko prvenstvo koje je održano 2007. godine.

Ali... kako to kod nas biva, posle prvenstva, naši “pecaroši” su uvideli priliku da na lak način dođu do ribe, pa su bukvalno desetkovali populaciju šarana. Jezero je zbog ovoga moralo da bude potpuno zatvoreno za ribolov da bi se koliko – toliko oporavilo. Eto, zbog grupe neodgovornih, svi ostali su morali da trpe i čekaju dan kada će se jezero ponovo otvoriti za ribolov.

Ogromnu ulogu u očuvanju i oživljavanju jezera imao je moj kolega sa posla dr Aleksandar Hegediš Šanji, doktor bioloških nauka i ihtiolog, a uz njega i ribočuvarska služba. I još nešto: jezero je odlično čuvano, patrole su svakodnevne i neka ovo bude apel nesavesnim “kolegama” da više ne pokušavaju da se bave krivolovom na jezeru. Osim ribočuvara, tu je i obezbeđenje jezera, koje je dobro opremljeno i stiže na poziv bukvalno za minut-dva. Nikome ne bih preporučio da se igra sa tim momcima, koji veoma revnosno vrše svoje dužnosti. Ovo ne važi samo za ribolov, već i za opštu bezbednost posetilica jezera. Zbog njih su redovne i patrole policije, danju i noću.
Inače, na celom jezeru je režim C&R (osim cverglana), a u sezoni kupanja je ribolov zabranjen, osim u malom delu jezera oko vodoskoka, ali ruku na srce, u sezoni je bolje dolaziti i uživati u sadržajma, nego pecati. Zvanična sezona kupanja na jezeru počinje od 15. juna, a završava 01. septembra, mada u zavisnosti od vremenskih prilika, tj. ako je vreme lepo i toplo, često počne i ranije, ili se završi kasnije.

Pre dve godine (2012.) Ada Ciganlija je dobila “Plavu zastavu” za kvalitet vode i ukupni kvalitet plaža i sadržaja. Ovo prestižno međunarodno priznanje se dodeljuje samo najboljima, pa i to govori o kvalitetu i brizi za ovo jezero. Zbog svega ovoga, Savsko jezero često nazivaju i “beogradsko more”.

Danas je jezero na odličnom putu da se lepo oporavi i ponovo bude (pre)puno ribe. Već sada ima smuđa, štuke, bucova, bandara, soma, deverike, bodorke i šarana... Nisu to neke velike količine, ali bitno je da ih ima! Na žalost, ponovo pojavio i naš omiljeni “regan”, “klinton”, terpan, cverglan, kako ga već ko zove. Ta riba je zaista neuništiva. Prosto je neverovatno koliko je žilava i skoro je nemoguće otarasiti se te napasti.

Možda će se nekome, ko do sada nije pecao na jezeru, učiniti da je lako za pecanje, jer je praktično u centru grada, nije “divlja” voda, urbanizovano je... Međutim istina je sasvim drugačija! Evo zašto: priobalni deo jezera je šljunkovit i čist (šljunak je nanet kada je pravljena plaža), ali se situacija drastično menja ka sredini jezera. Postoje muljeviti, kameniti i peskoviti delovi, ali ima i kombinovanih mesta. Ipak, najveći problem nama ribolovcima pričinjava gust pojas vodene trave, koja je praktično opasala celo jezero. Ovaj pojas se nalazi na otprilike 30-40 metara od obale, a kada je vodostaj niži, ili trava nabuja, ona “priđe” na svega desetak metara. Što je još gore, trava izraste do same površine vode, pa je ribolov tada gotovo nemoguć. Nadležni povremeno vrše kosidbu trave specijalnim plovilima kosilicama, ali trava ipak raste brže. Međutim, koliko god nama ribolovcima trava smeta, ona ima svoju važnu ulogu. Ona prečišćava jezero, tako što se “hrani” nečistoćama u vodi, a za sebe takođe vezuje fosfor i azot. Nadležni su očigledno procenili da je kvalitet vode ipak bitniji od naših varalica i hranilica. Tako je kako je, šta da se radi. Ipak, oni najuporniji su pronašli način kako da se koliko-toliko nose sa ovim problemom.

Fideraši (kojih ima dosta na jezeru), koriste dugačke štapove i teže hranilice, kako bi mogli da što dalje zabace. Prilikom vađenja ulova ili sistema, ruke i štap se maksimalno podižu u vis (neki se čak popnu na stolicu, kofu ili slično pomagalo), kako bi se maksimalno izbegla trava. Ja na sreću imam visinu i dužinu ruku, ali kada fiderišem, povremeno moram stanem na kofu. Ovo nekada daje rezultate, ali nekada ne. Dešava se da sistem ili riba ostanu upleteni u gustoj travi, a tada je na žalost, kidanje jedino rešenje.

Drugi problem je mulj i veće količine trule trave na dnu. Često se dešava da hranilica ili olovo propadnu duboko u mulj i travu. Ove muke muče i klasične dubikaše i pokojeg šarandžiju, dok se varaličari snalaze na drugačije načine.

Na jezeru ipak postoji mali broj mesta na kojima je trava manje prisutna ili je nema, pa su ta mesta najpogodnija za varaličarenje.

Jedan od osnovnih saveta novajlijama na jezeru bi mogao biti – što dalje. Riba je uglavnom daleko od obale, često na granici dobačaja, pa i dalje, mada bandari (kojih ima dosta) često priđu relativno blizu.

O varaličarenju i fideru na Savskom jezeru ću sledećom prilikom pripremiti posebne tekstove, jer je nemoguće samo u jednom tekstu pokriti detalje vezane za ove dve trenutno najpopularnije tehnike ribolova na Adi Ciganliji. Varaličarenje bandara je posebno uživanje. Ima ga baš puno i sasvim je solidne veličine. Specifičnosti vode uslovljavaju i specifične tehnike, a o tome sledeći put. Na jezeru se održavaju i druženja, tj. kupovi varaličara, tako da je uvek zanimljivo.

Na Adi (kako je svi skraćeno zovemo) postoje i posebna mesta za roštiljanje, doduše ne baš na vodi, već malo dalje, u okviru dela kompleksa za vikendaše. Kada uz druženje i razgovore zamirišu kobasice, kremenadle, pljeskavice... nikome više neće biti do pecanja, garantujem! Pričam iz ličnog iskustva. hehe

Savsko jezero, tj. Ada Ciganlija je pravi biser, kojim se retki gradovi u svetu mogu pohvaliti. Imati takvu vodu i prostor, praktično u centru grada, je zaista čast i sreća. Ovakvo “državno i narodno dobro” se mora (o)čuvati, pa neka ovaj tekst bude apel svima da čuvamo ono što imamo. Jer... koliko damo, toliko i možemo očekivati za uzvrat.

Vladimir Jovicki Jovis