Imao sam srećno detinjstvo – naravno na selu, i divnu mladost – naravno u gradu. 1966. sam imao 13 godina, 1978. svih 25. Znate li koliko je stvoreno u rok muzici za poslednje tri decenije, a koliko samo u tih 12 godina? Prema tome, jasno je kako smo terali kera.

A, kao, živeli smo u nedemokratskoj SFRJ...

Kažu da je ta Juga bila tuga, da je bila dužna „ko Grčka“. Ne znam, znam samo da je ona cela bila dužna onoliko milijardi dolara koliko sada svaka republika posebno milijardi evra! I više. Neverovatno je da smo najbolje živeli sredinom ’80. – a razbili takvu državu?! Valjda smo postali razmeženi, osioni i bahati od dobrog, šta li?

Mi smo nekada slušali Stonse, „Sister Morphine“, “Brown Sugar”… ali se nismo fiksali. Ovi sada slušaju turbo-folk a fiksaju se?! Valjda što nismo imali novaca za „belo“, jer smo kupovali "crno" - gramofonske ploče. Naime, ’60. nije bilo ni kasetaša, a kamoli CD-a – ko je voleo muziku morao je da kupi singlicu i(li) long-plejku. Ja sam za ovu sa fotografije, orginal The Rolling Stones Sticky Fingers, dao pare kojima je trebalo da platim gazdarici stan i hanu za mesec dana, pa sam potom slagao rodutelje da su mi ukrali novac iz jakne dok sam igrao basket.

Mi smo slušali dobru muziku na lošim spravama. Vremenom su sprave postajale sve bolje a muzika sve lošija. Tako se stiglo od Vudstoka i Vajta do Egzita i Guče.

Mi smo gledali „Grlom u jagode“ i bili smotani ko Bane Bumbar - a maštali da budemo frajeri ko Miki Rubiroza. Klinci sada gledaju "Brata", a maštaju da budu „Farmeri“. I podeljeni su, jedni loču u Guči, drugi u Novom Sadu - a fiksaju se svi.

Naravno, i mi smo se delili. Moja generacija “bluza puni džepovi, a na srcu štepovi…” uglavnom se delila na patetične ljubitelje The Beatles-a i mangupe koji su slušali The Rolling Stones - "narodnjaka" je bilo u bezopasnim količinama. Delili smo se na „delije“ i „grobare“ (još tada), ali se nismo tukli. Čak smo istim vozom, istim vagonom, putovali na „večiti derbi“. Pred stadionom smo se razilazili, jedni na „sever“, drugi pravac „jug“ - „zapad“ nam je bio skup.

Posle derbija ponovo bi se sreli u vagonu. Obično jedni veseli, drugi tužni, ali se ni tada nismo tukli. Čak ni svađali, samo prepucavali i potprcavali. Posle ne bi svraćali na pivo – kafane u to doba nisu radile preko cele noći. A i da jesu, novca više nismo imali.

E, stoga smo tipovali na sportskoj prognozi. Prvo sa 12 parova, posle sa 13. Znate li, bre, kako je bilo teško naći jedan jedini fiks! Recimo, šta biste vi fiksirali:

Vardar (Skoplje) – Dinamo (Zagreb)

Sarajevo – Željezničar (Sarajevo)

Rijeka – Partizan

Osijek – Vojvodina (Novi Sad)

Sloboda (Tuzla) – Velež (Mostar)

Radnički (Niš) – Hajduk (Split)

Budućnost (Titograd) – Crvena Zvezda

Maribor – Olimpija (Ljubljana)

Eto, nađite jedan jedini siguran fiks, a kamoli tri!

To su bile naše muke, naš jedini način da se dođe do love za Techniks gramofon i moćno pojačalo – da se ubode bar dvanaestica na prognozi. Naravno, često je lova bila baš velika, jer je i Juga bila velika, pa je i I liga bila velika. A ko za inat, ovi iz Lutrije ubace još nekoliko parova iz II lige. Tada je u Jugi bilo dve jake druge lige, jače nego sadašnje prve državica bivše Jugoslavije.

Ja sam, pored fudbala i košarke, najviše voleo auto trke. Tako sam jednom, krajem ’80-ih, gledao trke na Mišeluku u Novom Sadu. Pored jedne krivine, na travi, nekoliko momaka u brendiranim trenerkama sede na moćnim “makinama” (Honde, Yamahe...), a iza svakoga od njih lepa cura. Cure lepotice, a oni nikakvi?! Mladi – a već debeli, mnogi i ćelavi. Gledam njih, gledam njihove lepotice, pa se momentalno setim Frojda! A mi svi bili dugokosi i vitki! I opet imali devojke – a bez Kawasakija. Valjda što nismo nosili rastegljive trenerke, nego uzane farmerice – nema u njima mesta za salo.

Frojda se setih tog dana i drugi put...

Naime, pored motociklista, malo dalje, stoji lep, visok, vitak mladić – a sam! Na glavi mu kosa, na nogama „adidaske“. Zagledam malo bolje, bio mi je nepoznat tip patika. Tri crte postoje, ali im ivice nekako krzave. I onda shvatim – mladić bez devojke nema za „markirane“ patike, pa je na svoje jeftine „šangajke“ flomasterom nacrtao tri „adidas“ pruge. Međitim, u njima se noge znoje, pa pruge vremenom počnu da teku...

Tada sam se prvi put, zaista ozbiljno, zabrinuo za budućnost.

Prošlo je 30 godina od tada. Sada detetu ne smete ni da kupite patike jer će mu oteti u školi! Naravno, u gradu.

Nedavno sam bio na selu. Šta da vam kažem... tamo vreme stoji. Kuće se i dalje preko dana ne zaključavaju, a mnoge kapije širom otvorene. Bicikle niko ne „katanči“, samo ih prislone na zid kafane. Traktori stari (nekad su seljaci obrađivali 10 hektara i imali za nov traktor, sada obrađuju 110 a nemaju), kombajni za muzej (a nekada, u svakom sokaku po nekoliko novih "zmajeva", parkiranih ispred kuća, da svi vide ko su gazde u selu). Ljudi stari, stanovnika sve manje - dece najmanje.

Samo je groblje sve veće…

Dragan Jovanov Glod

P.S. Sada imam 60 godina, fudbal više i ne gledam. Jedino “Večiti derbi” ni danas ne propuštam – ako bude na televiziji. I SP u fudbalu – ali samo kada se naši ne plasiraju. Jer opasno je po zdravlje. Jedva sam preživeo one proklete penale sa Argentinom – a bio sam mnogo mlađi. Sada nešto takvo ne bih podneo. Valjda se stoga naši i nisu kvalifikovali na Svetsko prvenstvo, brinu za zdravlje nacije – jer u Srbiji je više matorih nego mladih.

Naravno, tenis se ne računa – to je srpski nacionalni sport!