Мојега кума Гашу бије глас да је најголем рибар на Власину. Додуше, зли језици ће ви кажу и да је најголем лажов. На његове приче колко је рибе наватао сви су навикли и сви ги знајев, ал причу како је видео Воденог бика на Власину мора ви испричам поново онако како ми гу је Гаша причао:
Беше млого врућ дан, негде пред крај јул. Са другара ми Перу Кајлу се запимо пред викендицу од сабајле. Беше нека јака ракија, а танко мезе, па ни брзо поче ваћа. До пред мрак толко смо се накљували да се почемо озбиљно расправљамо – ко је поголем рибар од нас двојицу?! Мало је фалило и да се потепамо. Збраше се туј још неки из комшилук, једни викав да сам ја, неки па навивају за Кајлу. Сг кад врнем филм, видим да су навијали за оног ко ги је повише рибе даја кад га је мрзело сам да си ги чисти. Како год, расправа се направи голема ко да се бира посланик. И никако да се сви усагласив. Онда на Кајлу падна да памет да то одма решимо тако што ће идемо да пецамо, па ко увати туј ноћ повише, овај други нема више никад да му спори „титулу“. Остали почеше да одобравав идеју, ударимо још по чашку-две од ону ракичетину и опклада паде.
Збрамо си штапови и мамци и спустимо се до језеро. Како ме ладан ваздух поред воду опали, поче ми се пали и лампица да нешто неје баш паметно да идемо, ал куде да одустанем, зајебавали би ме како сам побегја. Гледам га Кајлу, очи му и на њега уцрвенеле ко да му је мозак на резерву. Теше се два пута омакне у воду док је улазија у чамац – ал ћути и не одустаје. Још ми вика „Сг ће ти бата Кајла објасни од којо дрво се праву штипаљке!“
А ноћ на Власинско језеро тешко да објасниш на некога ко неје бија. Ладњикаво и у сред лето. Свакакве живуљке пиштив ко да си у џунглу. Месец на пола, јес да неје мркли мрак, ал неје пријатно ич. Само ме нека језа подилази, чини ми се да се отрезни. Мислим се: „Е мој Гашо, ће си изгинете са лудог Кајлу ко цигначики на рингишпил“. Па си потегна још малко из пљоску.
Сместимо се некако сваки у свој чамац, упалимо мотори па правац у Велики залив. Беше већ око 10 увече. До тамо се возимо једно двес минута, па се малко разборави. Поче си успут и стратегију да разматрам које да пецам , дал да идем на ситно ил на покрупно. Дођомоси нанаша места куде и иначе пецамо, навукомо се на један бус (За они што не знају, бус је пловећо острво) што је насукан на обалу, на десетину метра један од другог, па почемо да прирањујемо и забацујемо. Неје прошло ни десет минута, ја сам забленао у ону ампулу, све ми свитка пред очи, само што несам задремао кад ме прецепи неко урликање „УАААГХХХААААА, УАААГХХХААААААААА“. Чини ми се коса ми се накострешила. Погледам накуде Кајлу, јер отуд беше звук, кад он порева преко чамац. „Аман бе Кајло, што работиш, извезди ме?“ питујем га. А Кајла вика: „Раним рибу сас специјалну примаму!“
Отпева си Кајла „Риголето“, па се малко смиримо. Почемо као озбиљно да пецамо. Тишина беше мртва. Е а онда поче шоу: на бус поза нас поче нешто да шушка, да писка, да грокће. Видим и Кајла се узвртео, па све погледује на куд бус. А оној шушкање све појако и као да иде на куде нас. Таман сам мислио да се одгурнем од бус и да бегам, кад то престана да се чује. Чу се само „БУЋ“ ко да је нешто рипнало у воду и све се утиша. Па се примиримо, као ће пецамо, а све се осврћемо. Моли се на Бога да је Кајла попаметан од мене, да понуди да је нерешено па да си идемо дом, ал јок.
Прође још једно сат време, риба ни да пипне. Испадна да кој увати једно рипче – тај ће победи. Мени ми се спије, ладно ми, мука ми...а Кајла повремено хрче. Огрна се ја са све што сам понео да се малко згрејем па сам и ја почео да дремем и на крај се успава.
Из тој дремање пробуди ме неко пљускање по воду. Кајла зајебан играч, расвестио се па почео па да фрља храну. Само бомбардује с кугле. Видо ја да враг однео шалу па и ја поче да фрљам кугле с храну. Фрљамо ко шунтави и ја и Кајла, све воду узбуркамо. Одједном, вода се додатно узбурка, све поче да ври и брбоћка ко да ће избије вулкан. Погледујемо се с Кајлу, не ни је јасно што се дешава. Тек ти из воду поче израња нешто црно, големо...
Ја занеме, ни да писнем а Кајла само вика „Леле, леле...“
Изрони из језеро Водени бик, очи му црвене од бес, а на њушку му излази пара, само чекам кад ће почне да бљује ватру. Погледа на куде мене, па на куде Кајлу па вика „Леле, што радите више вас двојица?! Сад ћу ви све изедем!!! Ајде бегајте дома!!!“
Како смо се збрали, немам појма. Како смо се врнали дом – не се сећам. Углавном, ноћу више на Власину не пецам па да ме изазива незнам кој. А и ону ракију од Србу Шљивку – не купујем!!!
Ето, то је Гашина прича због коју му многи не верујев, а Кајлу ако питаш како је стварно било, одма побели и реч не проговара. Знам само да две године неје отиша на пецање. Ја би ви ипак реко да се ни ви не мајете ноћу по језеро, нарочито ако сте под гас.
Јоца
