ponedeljak, 03 april 2017 12:17

Sledbenici poglavice Sijetla

Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Kako da prihvatimo reku i svu prelepu prirodu Srbije kao blago a ne kao mesto gde se baca otpad...

Izlizan je kliše: e bio sam u Skandinaviji, e u Nemačkoj, e u Sloveniji, ma daleko smo mi... Svako od nas čuo je kako je negde drugde lepo, kako nigde nema papirića, kako odmah dođe neki čika što naplaćuje kaznu (a ako i ne naplati ono je tu negde, lebdi nam u mislima da se osvrćemo kada će i odakle doći), kako su plate ovakve ili onakve i tako oduševljeni često to sve prihvatamo bez sagledavanja celovitosti, i o tome govorimo i po čuvenom pricipu „gluvih telefona“.

U svom mestu, oko svoje kuće, u svojoj Srbiji mnogi rade sve ono što im tamo negde ne pada ni na pamet, već tako daju sebi oduška na bezvezan, destruktivan i primitivan način. Postoje i ljudi koji vole da pljuju po svojoj zemlji kada su negde van želeći da ispadnu važni, mnogi misle da u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu treba da se stide ako su iz sela, grada iz unutrašnjosti, drugi hoće da pričaju po beogradski posle 10 dana, treći pak hoće da se u Beogradu ili van zemlje ponašaju kao da su u svom selu... Sve u svemu manjina je onih koji se ponose i kažu glasno i jasno odatle sam, iz Brusa, Dubaca, Krive Reke, Srbije... a istina je da niko neće biti poštovan ako negde ode i govori ružno o zavičaju bez obzira na mane tog kraja.

Ako ne poštujemo svoje pretke i svoju zemlju od pre Kosova pa do poslednjih zbivanja niko nas neće poštovati. Našu Srbiju ni jedna država koliko god bila bliska neće voleti više od nas samih. Ako ne volimo svoju zemlju, ako ne stvaramo kulturu nje same, ako decu i sve generacije ne učimo da se u reci kupa, da se pored iste šeta, da se u njoj lovi riba, da se i lovi i pušta, da se obnavlja, da se planine neguju, da se rad ceni i isplati, da se ne govori tek da bi se govorilo, da se livade kose, da se stoka čuva po planini, da je jednako bitan i Dorćolac i Crnotravac i Somborac i Pprijepoljac, ako decu ne vodimo po prirodi oni je neće zavoleti i biće im svejedno da li je Kosovo Srbija ili nije, da li je bilo koji deo Srbija ili nije. Zato jer tom zemljom ne hode i onda je ne mogu ni doživeti kao svoju, ukoliko se većina učauri u nekom svom gradu, u nekoj svojoj izolaciji.

Zašto ovako sveobuhvatan uvod, mislim da će vam nastavak sve to potanko objasniti i da bi razumeli zašto je u nas toliko smeća i nerada (i na terenu i u glavama), zašto se neke stvari rade ne pitajući za novac i zašto mi svi u celoj zemlji moramo da radimo mnogo, nevezano za bilo koju politiku, koja je po meni iako bitna, zaista za prosečnog čoveka usputna stvar. A i ona će postati drugačija kad se iznedri masa drugačijih ljudi a to će doći vremenom ako radimo mnogo dobrih stvari i gledamo da proširimo svoje vidike, a da ne zaboravimo ko smo i gde smo, već da smo na to sve ponosni.  Mnogo toga, mi koji hoćemo da se trudimo da budemo fini, uljudni, kritični i samo kritični, da ne bacamo smeće, da se ne bahatimo u ophoćenju i trošenju, mnogo toga možemo da uradimo samo ako verujemo (pročitajte pesmu Veljka Petrovića, Prvo veruj) i ako hoćemo da kažemo sebi da zaista možemo mnogo toga.

Aca-reka

Preći ću na suštinu onoga što me muči. Rođen sam u malom, lepom mestu ispod Kopaonika, Brus se zove. To mesto je i danas doista lepo, posebno odnedavno kad su sređene fasade mada ajde, kažu uvek može bolje. Detinjstvo sam proveo rekao bih idilično i za mnoge današnje naraštaje verovatno nemoguće. Reka, ušće Graševke i Rasine mi je 200m od kuće. Uz oca sam na reci od najranijeg detinjstva, i hvala mu što me je vodio u taj divni svet. U reci smo se svi kupali dugi niz godina, tako je od starina jer nekad se nije išlo na more i bilo je prelepo. Tako je  bilo do pre recimo desetak godina (ispod Brusa sam se poslednji put kupao 2005. a iznad grada je to i dalje moguće, to se okupam svako leto po koji put). Sve više smeća, kese, plastika, nekad i mrtve životinje prekrivaju obale Rasine i Graševke a u planini na obodu Nacionalnog parka na Krivorečkoj reci (nizvodnoj Jošanici o kojoj sam pisao) niče nova hidroelektrana. Pod plaštom obnovljive energije biće teško oštećeno oko 2.5km toka, od spoja Mramoske i Ciganske reke do centra sela Kriva Reka.

aca-plastika

aca-boce

Što se tiče problema sa smećem, odgovornost građana je da se isto ne baca bilo gde, a najčešće se formiraju mini deponije na izlazu iz sela, negde gde je s puta zgodno da se to sve zafrljči. Čuo sam da postoji jedna u Drtevcima, blizu Bruske banje a znam da ih ima uz put ka gradskoj deponiji, na Mačkovcu kod Krive Reke, u Botunji na izlazu iz sela starim putem itd. Siguran sam da ih ima svuda ali nisam bio u svakom selu.  Ja po prirodi svog boravka obilazim par sela što kroz sport što kroz ribolov i mogu reći da je to bukvalno svuda prisutno.

Odgovornost je vlasti što možda sanitarni inspektori ne kažnjavaju ljude po tom osnovu, ali mora se reći da je i velika odgovornost države što Opština Brus ima samo jedno vozilo za prikupljnje smeća za ceo grad i svoju zaista veliku teritoriju, broj kontejnera takođe je nedovoljan. Uz sve ovo, needukovanost građana o značaju čuvanja sredine u kojoj žive takođe čini da sve uzev smeća ima previše. Da me dragi sugrađani ne shvate pogrešno, ja ovom pričom želim da pokušam da nas bar malo probudim, da shvatimo da naše smeće niko neće doći da čisti, da što ga viće bacamo veća je šansa da nam pokoljenja žive u zatrovanoj sredini. Da se niko od dece koja će se roditi ne okupa nikad u Rasini i da to dožive samo kroz priču nas starijih i mnogo starijih. Zaista nema razloga ni opravdanja da nam reka bude smetlište, da kanalizacione cevi posebno u selima Tršanovci, Lepenac i dalje niz Rasinu idu direkt u vodu (a zna se da je ranije bilo septičkih jama), da država ne ulaže da Brus i sva druga mesta u Srbiji imaju kolektore da se otpadne vode prečiste pre nego odu u reku. Obaveza nas građana je da to tražimo a lokalne vlsti da traže od Beograda ako se već Beograd sam ne seća.

U Brusu i sličnim mestima, najveći i najbolji resurs nam je priroda. Mi se prema njoj moramo odnositi kao prema svetinji. Kad bi mi postali opština koja je čuvena po tome da neguje sredinu, gde se zna da građani i vlast dva puta mesečno čiste reku, gde je normalno prijaviti nekog nadležnim kad se vidi da isto baca na neodgovarajuće mesto, da se to ojavi u svim medijima. Da kad turista koji prođe (a zašto da se i ne zadrži, u Brusu bi bio jeftiniji smeštaj nego na Kopaoniku) i vidi lepe reke bez smeća da pomisli, Bože, kako su ovi ljudi fini, svaka im čast kako brinu, čuo sam to a sad vidim da je tako, nisam planirao ali sad ću stati da se okupam ovde u reci pa idem dalje (nemojmo ići dalje, odimo do Pirota na reku Jermu leti, videćete koliko je teško naći slobodno mesto za kupanje i kako je to lepo). Od takvog lepog marketinga imali bi koristi i političari i građani i priroda i naraštaji iza nas. Nama je neophodan i bazen i svaka čast da se to radi ali nemojmo da reke isključujemo. Kakve su nam reke takvi smo i mi kao ljudi, takav nam je odnos prema prirodi, to znači prema nama samima i prema svom zdravlju a trenutno je sve to u lošem stanju a ima prostora da bude bolje. Ako nam smeće ne smeta onda nema šanse da ćemo ga ukloniti. Videćete u ovom tekstu par slika kako to može biti i kako je pa ćete me još bolje razumeti.

Aca-drug

Aca-kese

Moj školski drug, Bojan Živančević, inače profesor fizičke kulture u Bruskoj gimnaziji i trener KK Kopaonik, i ja smo rešili da damo svoj doprinos. Očistili smo 40m toka iznad ušća Graševke u Rasinu i od toga nakupili skoro 6 džakova smeća i to odneli u kontejnere. Sat i po vremena rada i zasta smo se dobro osetili nakon toga. Lep je i blagotvoran osećaj raditi nešto dobro i maštati da moe i da će biti još mnogo bolje. Planiramo da to postane tradicija, za početak jednom mesečno a ako bude zaživelo i češće. Mislim da Rasinu od izvorišta do jezera mogu za mesec dana rada očistiti 40 vrednih ljudi i da se posle toga strogo kažnjava i vodi računa. Svako ko bude zainteresovan da pomogne i da se oseti korisnim neka mi se javi na mejl Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.  ili Bojanu lično, mislim i na ljude dobre volje i van Brusa ali prevashodno na Brusjane. Sledeću akciju plniramo za kraj aprila zavisno od vremena. Da pokažemo da imamo svest, da nismo svi isti bezveznjaci i da nam je stalo i na delima a ne samo rečima da ne bi ostali zaglavnjeni jer oni koji nisu bacali neće da čiste jer nisu bacali a oni što bacaju zabole ih za štetu. Vreme ide a reka pati vidljivo, i mi sa njom iako toga nismo možda svesni. Svako je dobrodošao ko želi da zasuče rukave i da svoj doprinos, besplatno i bezuslovno i moram reći na ponos lični i okoline, a to nije mala stvar. Nije sve u novcu, nešto je i u vodi.

Kako je rekao poglavica Sijetl, sve što zadesi prirodu zadesiće i belog čoveka.

Aleksandar Milutinović

Više iz ove kategorije « Žuta lubenica

Lajkuj nas na Facebook-u