U Srbiji i Hrvatskoj, a posebno u Vojvodini i Slavoniji, svake godine, obično tokom l(j)eta, održavaju se brojne manifestacije, popularna takmičenja u kuvanju riblje čorbe. Nema te „ijade“, sajma, nautičkog ili ribolovačkog skupa, koji se ne završi spektakularnim nadmetanjem majstora u spravljanju ovog delikatesa - "Zlatnim (vodo)kotlićem" Apatina, Osijeka, Semberije...
Često su sponzori turističke organizacije, jer je riblja čorba naš i(li) njihov brend. Brend, jer je jedinstven u svakom pogledu, kakvog nigde u Evropi odavno više nema. Posebno je i to što svako može da učestvuje, pod uslovom da donese kotlić, alevu papriku, luk... a so nije potrebna. Ribu obično obezbedi organizator.
Takmičenje se odvija tako što svaka ekipa (što bi se srpsko-hrvatski reklo: fish team) u belim majicama sponzora (leto je, a na belom se bolje vide crvene fleke) besomučno trpa luk i papriku u vodu! Uslov je da takmičari non-stop konzumiraju žestinu, a dozvoljeni su i vrući špriceri i mlako pivo. Leto je, plus otvorena vatra – krčkaju se i takmičari i čorba. Posledica je znoj koji se direktno sliva sa lica kulinara u čorbu – eto zbog čega nije potrebna so. Kako se čorba dugo kuva a nipošto ne meša, potrebno je često probanje. To se radi tako što svi članovi ekipe, naizmenično, probaju čorbu istom kašikom (kutlačom, suparom...) i svako ima prava da dodaje začine po volji, uz obavezno začinjavanje sopstvenom „solju“. Na samom kraju, kada čorba „baci ključ“, a riba se odvoji od kostiju, sledi završno zajedničko probanje i „finalno dosoljavanje“.
Suština svega je u – akoholu. Što su kuvari pijaniji čula su im tuplja, pa stalno dodaju papriku i „so“. Najčešće pobeđuju najpijaniji i najdeblji – jer se najviše znoje! Ali takvih je više, skoro svi takmičari su masni i slasni, pa uvek pobeđije "najprirodnija" čorba, tj. kuvar koji je najduže izdržao bez kupanja (i bez dezodoransa), minimum 7 dana pre takmičenja (što duže tim bolje!), jer je takva čorba najukusnija a ekološki najzdravija.
Pobednika proglašava žiri, sastavljen od uglednih gradskih alkoholičara. Uvek im se dopadne čorba ukusna do bola, jer je i njima čulo ukusa i mirisa skroz otupelo. Naravno, žiri ne proba istom kutlačom – svakom sudiji se u tanjir naspe pomalo čorbe (svaka se vodi pod tajnim brojem da ne bi bilo protekcije), i od svake probaju po kašiku-dve. Između degustiranja udara se po špricerima – tankim i mlakim!
Pobednička čorba je uvek ona od koje vam, kad prdnete, ostane rupa na gaćama. Po tome ćete najlakše prepoznati takmičare, sudije i turiste, tj. goste i posmatrače (koji plaćaju da jedu takve čorbe) – svi imaju rupu na dupetu!
Trenutno se vodi žestoki medijski rat, kampanja pred Evropskim sudom za čorbe, supe i mirođije u Briselu, za priznavanje jedinstvenog nacionalnog brenda, između Srbije i Hrvatske. Prvi su je nazvali svojim srpskim nazivom – „riblja čorba“, a drugi svojim hrvatskim – „riblja čorba“. Nezvanično se šuška da i Republika Srpska, pokušava da čorbu proglasi svojim brendom, jer je, kažu, ona nastala upravo u Posavini i Podrinju (centar je Bijeljina), a na bosanskom se odvajkada naziva – „riblja čorba“.
Za to vreme su pragmatični Slovenci već zaštitili riblju čorbu pod svojim imenom „alpen fische zupen“. Ali ona i jeste skroz drugačija – kuva se u higijenskim uslovima, po strogim propisima EU, i mnogo je blaža. Ali je činjenica da se Slovencima više dopada balkanska varijanta – stoga u Guči (ili na Exitu, svejedno, na isto mu dođe) nose šajkače, loču i srču fiš zupe od koje bridi dupe.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Posebno je zanimljivo što se "Čorbijade" redovno održavaju leti, uprkos poznatom narodnom savetu da se riba ne konzumira u mesecima koje u imenu nemaju slovo "r". A čorbe se najviše srču u maju, junu, julu i avgustu?!
