Kud ću, šta ću – krenemo na put. Pravac Beč! Tek onako, „da nam dupe vidi puta“. Moj drugar da kupi nekoliko špilova „Piatnik“ karata, a ja da mu pravim društvo. Ponesemo dovoljno šilinga, ali ne previše – jer na ozbiljnije „turističke“ destinacije išlo se u Nemačku po tehničku robu. Austrija je bila preskupa.  Iako smo i mi, ko i svi, pušili nišku Extra Drinu, za provod smo i duvan promenili – Rothmans i Dunhill. Cigarete smo kupovali na proputovanju kroz Mađarsku – tamo su bile jeftinije nego u Jugi. Ali doživljaj su nam redovno kvarili mađarski carinici. Uvek nadmeni, osorni, pitali su „ da li nosimo oružje ili drogu“? Ko da im je ikad neko priznao da nosi!
A ni put kroz Mađarsku tada nije bio bajan, stoga bismo samo dva puta stajali – jednom da kupimo cigarete a drugi put da popijemo kafu. Ja i Unicum, nisam vozio pa sam smeo. Jer, logično je bilo da u Mađarskoj piješ mađarsko piće i jedeš mađarsku hranu – kad već mađarskim forintama plaćaš.
Na austrijskoj granici carinici ništa ne pitaju, samo mahnu rukom da vozimo dalje – znaju da im šilinge donosimo...
I tako, drugar kupi karte, ja TDK demagnetizator za audio glavu na kasetofonu (baš mi je bio „neophodan“), malo prošvrljamo večito raskopanom Marije Hilfen Štrase, potrošimo još koji šiling na sitnice, pa krenemo nazad. Ali prvo svratimo na „viner šnicl“. Jer šta da drugo jedemo u Beču nego bečku šniclu. U povratku kupimo i par boksova cigareta u fri šopu na mađarskoj granici, pa se kući vratimo.
Znači, u Austriju smo išli tek tako, ali u Nemačku već s namerom – da kupimo holandski Philips ili japanski Sony – a za nemačke marke. Tamo smo pili nemačka piva i jeli nemačke kobasice, a kupovali tehničku robu. Cigarete, naravno, opet u socijalističkoj Mađarskoj – još tada su i u Austriji i u Nemačkoj otpadale uši od cene duvana. Iako još nisu streljali pušače, kao danas.
No, u Italiju smo išli iz sasvim drugih pobuda – po garderobu. I, posebno, cipele. Naravno, Talijani su primali sve: lire, šilinge, marke... pa čak i jugoslovenske dinare. Oni su bili najljubazniji. Recimo, uđe posle Sežane italijanski carinik u naš bus i pita nas na srpskom: „da li svi imate pasoše“. „Imamo“ - viknemo - i svi dignemo crvene Titove pasoše iznad glave. Cariniku je to bilo dovoljno, poželi nam prijatan boravak, i izađe iz autobusa – pa uđe u sledeći. Kakvi bakrači, kakve trice i kučine, pečati i vize... kad zna da donosimo devize!
Uh, kako smo junački pazarili, sve se pušilo od kupovine – a svi trgovci srpski divanili: “moze lire, moze marke, moze dinar”! Ma sve može, samo pazari. Jedva smo stizali da popijemo po koji espreso i pojedemo picu. Jer, u Italiji smo, pijemo italijansko, jedemo italijansko..Uz dupli espreso i popušimo.

Eh, kamo sreće da nije bilo carinika na slovenačkoj granici...
I to mi je bilo dovoljno „zapada“: Austrija, Nemačka i Italija, šilinzi (uvek 7 šilinga jedna nemačka marka), dojčmarke i lire (kurs lire je uvek varirao – kao i dinara).

Sada

Prohujaše decenije – nema više granica, nema ni šilinga, lira i maraka, iako još uvek ima forinti. Nema više one Evrope razlika, koju sam toliko voleo. Sada je sve to jedno isto! Svuda evro, svuda jednake cene svega, svuda skupo ko otrov. Čak su isti i mađarski carinici – i dalje su nabusiti. Samo sada ne pitaju za oružje i drogu, nego koliko paklica cigareta unosimo?! Ne šteka, nego paklica! Jer sada je i tamo duvan preskup, i oni su EU, bre, pa ne dozvoljavaju da unosimo naše cigarete. A „naše“ su sada „Bond“ – crveni i plavi, kratki i dugački. Nema više niške Extra Drine! U Pešti ne pijemo Unicum nego ista piva, i jedemo iste pice – jer je to najjeftinije. Jeftinije nego ljuti mađarski gulaš. Isti su i muzičari po čardama - Cigani i cimbalo. Samo što gostiju nema - zabranjeno pušenje.
U Amsterdamu takođe isto – pivo i pice. Za evre, naravno. Ali gle čuda: u sred Holandije jedemo picu koju služe – Turci?!
U Nemačkoj isto – pivo i pice. Za evre, naravno. I tu služe Turci?!
U Beču... ma znate već i sami: pivo, pice, evro i Turci!
E, u Španiji ih nema. Nema Turaka! Ali je sve ostalo isto: pivo, pice i evri. I na putu do Barselone sve isto, pojma nemate u kojoj se zemlji nalazite - prođete Francusku a da i ne znate. Nema granica, svuda evro, pivo i pice. Čak ni po benzinskim pumpama ne možete otkriti u kojoj se zemlji trenutno nalazite, jer su i one svuda jednake. A benzin se tek za po koji cent razlikuje po ceni, ali ne i po oktanima. No, svuda vam ga toče neki likovi sa čudnim engleskim – Rumuni i Bugari.
Jedino u Sloveniji benzin toče naši zemljaci – Bosanci!

Nekad...
Opet Beč. Zašto smo došli više se i ne sećam. Verovatno da nam opet „dupe vidi puta“. Rano jutro je, tek je prošlo 7 sati. Prohladno, maglovito, Marija Hilfen Štrase i dalje raskopana. Drugar vozi polako još usnulom bečkom „Knez Mihajlovom“, tražimo neku otvorenu kafanu, restoran, kafić, piceriju... bilo šta. Samo da se može popiti kafa i sme zapaliti. Ali ko za inat sve zatvoreno...
Tek, najednom, nešto otvoreno! Neka kafe-poslastičarnica, šta li, blješti ko Las Vegas. Sme se pušiti, a unutra toplo i – imaju burek! Mislim, Turci sto posto. Sedam i pokušavam da smislim narudžbinu na nemačkom (turski tada nisam znao, još nisam gledao Onura i Oguza), ali me konobar (ili gazda) preduhitri rečima: „govori srpski, burazeru“ i postavi pepeljaru pred nas!
I tako sam govorio srpski po čitavom Beču: na kasi, u piceriju, na pijaci i Meksiko Placu... jer je Beč drugi po veličini srpski grad.

Sada
Sada se u ex-YU „prcvoljcima“ govori crnogorski, hrvatski i bošnjački, a srpski govore tek poneki Srbi i – mnogi Slovenci! Stanovnici dežele su u staroj Jugi bili zdravo važni, nadmeni ko mađarski carinici, ni da zucnu naški nisu hteli, iako su sve razumeli, ali sada im fali veliko srpsko tržište pa su naprasno progovorili „molim“ umesto „prosim“ - čim shvate da ste iz Srbije. Pitanje dana je kad će i Janša srpski da prodivani...
Ali sada srpski ne govore – Srbi! Idite u Beograd pa pročitajte nazive shopova, mega marketa, pizzeria i caffea. Ne samo što ćirilice više nigde nema, nego nema ni roštilja – sada su to sve sami grillovi u kojima se umesto pljeskavica s lukom služe hamburgeri sa kečapom. A umesto legendarnih PKB viršli sa senfom – hot dogovi sa kečapom.
Eto, izgleda da smo stvarno spremni za Jevropu.
No, ja se spremam na drugu stranu – u Tursku, bre! Ionako u Stanbolu svi razumeju srpski – a ja poprilično turski. I svuda se kafeniše i duvani, a roštilj s ćumura zanosno miriše Bosforom – jer su Turci koji drže „pizzerie“ u Evropskoj Uniji.

Dragan Jovanov Glod