Epitaf jednoj vrsti
Radoznalost je jedna od osobina koju svako inteligentno stvrorenje jednostavno mora da poseduje. Mnoge od vas je stoga verovatno interesovalo ponešto iz burne biografije naše napaćene planete, ali ste zastali zbunjeni svim tim hiljadama miliona godina. Jednostavnom promenom merne skale stvari same od sebe dolaze na svoje mesto: poslužiću se svima bliskom vremenskom jedinicom -sabiću 2500 miliona godina (koliko nas deli od doba kada je Zemlja bila u rastopljenom stanju), u jednu godinu!!!
Arheozoik i proteozoik, dve najstarije ere, traju gotovo 3/4 godine, tj. od početka januara do polovine septembra! Stvaranje čvrste zemljine kore pada u rano proleće, ali života još nema. Još nisu pale stogodišnje kiše koje su napunile Zemljine okeane. Život se pojavio početkom maja. Razvoj prvih beskičmenjaka traje čitavo leto, sve do već pominjane prve polovine septembra.
Tada počinje paleozoik, era beskičmenjaka, riba i vodozemaca. Traje do poslednjih dana novembra, da bi ga nasledio mezozoik, era džinosvkih gmizavaca, koja traje do 23 decembra. Od poslednjih 7 dana u godini, 6 1/2 pripada tercijanu, eri kojom vladaju sisari. Poslednjh pola dana u godini pripada kvartaru, i čoveku. Pravo odvajanje čoveka od njegovih životinjskih predaka počelo je negde oko 20 časova te “novogodi{nje večeri”! Prošavši kroz nekoliko evolucionih poboljšanja, nepunih pola sata pre ponoći, formnirao se Homo Sapiens.Na zdravlje!
Pet minuta pre ponoći
Celokupna istorija ljudske kulture i nauke staje u tih, istovremeno simboličnih i mizernih, tri stotine sekundi!!! Aristotel i Demokrit, Mikelanđelo i Leonardo, Betoven i Mocart, Kant i Hegel, Ajnštajn i Njutn, Votson i Krik, Dostojevski i Solženjicin - tek neka sekunda. Dušan Silni i Sveti Sava, Karađorđe i Miloš, Cvijić i Milanković, Tesla i Pupin, Stepanović i Mišić, Kiš i Basara, Pavić i Crnjanski, Rebrača i Bodiroga… samo su kapi čiste vode u moru mastila ljudske nepromišljenosti i drskosti. Ozonska rupa, otapanje polarnih kapa, kisele kiše, galopirajuća erozija, radioaktivni otpad, hrana puna toksina i nove bolesti, samo su neke od stvari koje osvetnički ravnodušno ostavljamo svojoj nemirnoj nedužnoj deci.
Evoluciona omaška
Mnogo miliona godina svako živo biće na Zemlji dobrovoljno se prilagođavalo ekosistemu koji ga hrani i trpi. Od trenutka kada je pronašao vatru i točak, „gospodar planete“ čini upravo suuprotno - prilago|ava ekosistem sebi, i još se ponosi time... Pseudo-mislioci klikću kad pišu o samoproglašenoj pseudo-božanskoj rasi kojoj i sami pripadaju: shvatili smo prirodne zakone, što nam je omogućilo da ukrotimo prirodne sile, i ostavimo neizbrisiv pečat na tolerantni prirodni okoliš.
Ne mogu da se ne složim sa ovim! Čovek je zaista hodao po licu Zemlje, ostavljajuži pustinju kao otiske svojih stopala. Opasno voće, ta jabuka. Opak dar, ta „inteligencija“.
Kreativno destruktivni
Dobro prilagođen parazit eksploatiše svoga domaćina godinama i decenijama, ne ubijajući ga, jer bi to i za njega samog bio kraj. Loše prilagođen (čitaj: glup, nepromišljen) parazit ubija domaćina, a onda moli Boga da nađe novog! Jedino ne znam gde će Homo „Sapiens“ pronaći još jednu planetu dovoljno ludu da ga primi, jer je na dobrom putu da ovu sahrani. Ispada, eto, da smo loši paraziti. Mi mu dođemo nešto kao planetarna SIDA. Od nas nema leka, a čisto sumnjam da će ga ikad i biti, jer korov je najteže istrebiti. Naročito inteligentan korov, kome je bilo dovoljno pet minuta da unakazi nešto što je stavarano 525 600 minuta!
Rekvijem
Prohujaše eoni. Sa neba mrtve Zemlje škrto sija beli patuljak - sve što je preostalo od našeg Sunca. Vanzemaljski paleontolozi pronašli su još jednu od vremenskih kapsula, koje su bile zakopavane u zemlju krajem dvadesetog veka, kao svojevrsni legat za budućnost koju nećemo imati. Dok jedni u mukloj tišini slušaju božanske zvuke Mocartovog „Rekvijema“, drugi završavaju postavljanje divovskog obeliska izrađenog od čiste platine. Na dnu je, tuđinskim alfabetom urezan, kratak natpis. Epitaf jednoj vrsti:
„Prebrzo su otišli predaleko“.
Đorđe Veber
Ovaj tekst iz prvog Trofeja star je više od 15 godina, ali je još uvek, i te kako, aktuelan. Eto, januar je 2014. a u Srbiji 15 stepeni u plusu – snega nema; u Americi je minus 40, zamrzla se Niagara, a snega ima i u Velikom kanjonu. Da, “prebrzo su otišli predaleko” – op. ur.
