Posvećeno mome Baku, koji je umesto papira dobio knjigu, i njegovim roditeljima Marincu i Loli, drugarima Ciletu, Buliju, Rambu, Vuletu, Isaku, Astoru, Redu, Zerou, Piciju, Maloj, Rasu, jednookom Arisu i svim ostalim psima, znanim i neznanim, rasnim i mešanim, slavnim i bezimenim, negovanim i napuštenim. Jer ni jednom psu nije važno ima li pedigre, ništa im ne znači ni plemeniti rodovnik ni pobednički pehar na izložbi – time se hvale jedino njihovi vlasnici.
„Nama konjima uošte nije važno da stignemo prvi na cilj,
to je bitno jedino onima koji nas jašu.“
Miroslav Mika Antić
Kako ne znam hoću li stići da završim pre nego se Bakonji pridružim, objavljujem pre vremena – da vreme ne amortizuje. I da mu se delimično odužim.
A to što počinjem s epilogom razumeće svako ko do njega stigne.
EPILOG
Kada smo sahranili Baka seo sam za kompjuter, nakačio se na internet i pisao, pisao... Suze su kapale na tastaturu, gutao sam i njih i slova ali nisam prestajao ni dok sam jecao. Počeo sam predveče a nastavio pisanje čitave noći, sve do jutra. Sudeći po broju članova i gostiju koji su na forum te noći ulazili ni oni nisu odustajali, čitali su. Pravili su mi društvo i tugu delili. Po komentarima sam zaključio da su mnogi i plakali...
Tada sam pisao da bi mi bilo lakše, sada napisao da ne bih zaboravio. Jer je vreme opaki amortizer, guši sve, pa i sećanje. A to nisam želeo pa sam ma koliko bilo bolno, skoro redovno, svakodnevno, mesecima, pa i godinama, uveče kada legnem, vrteo slike iz Bakovog života. Grčevitio sam obnavljo uspomene, sećao se dogodovština i pokušavao da za večito zapamtim sve trenutke našeg zajedničkoh života, čak i njegov miris – koga i danas osetim, uprkos tolikim godinama bez njega. Sklopim oči i vratim se u prošlost, milujem ga u sećanju i, i dalje, pod rukom osećam svaki nabor njegove kože, oblik mišića, hladnu vlažnu njušku...
Ipak, surovi protok vremena polagano ali neumitno briše uspomene, ma koliko se čovek tome opirao. Stoga sam ovo i napisao, mnoge segmente sabrao, iako sam sigurno nešto i zaboravio. Neka bude zapisano i u vremenu ovekovečeno. Time sam okovao vreme i sačuvao uspomene – za vreme kada ne bude ni mene.
Ukoliko se i vama zacakle oči, ili bar zastane knedla u grlu kada do kraja knjige dođete, značiće da sam uspeo. Ukoliko ne zasuzite, ne znači da ste tvrdoga srca nego da nemate psa. Nabavite ga, pa ponovo pročitajte – jer jedino ko ima psa može sve ovo da shvati.
Međutim, upozoravam vas – psi žive kratko! Znajte da je rastanak toliko bolan da to ne može pojmiti sve dok ga ne izgubite. Možda zvuči neverovatno, ali tuga za njim je veća nego za članom porodice. Jer niko vas, ma koliko vam bio drag i blizak, ne može voleti istim intenzitetom od prvog do poslednjeg dana, od početka do kraja života, kao pas. Ali bez obzira koliko ga voleli on će vas voleti više!
Nije pas samo čovekov najveći prijatelj nego je i jedini prijatelj!
Ne postoji dvonožni prijatelj koji vas od prvog do poslednjeg dana jednako voli, koji vam je uvek veran, koji vam se svaki put iskreno obraduje, a sa kojim se možete družiti čitavog života da vam ne dosadi. Uostalom, da li bi vaš prijatelj dao život za vas.
A Bak je meni život spasao. Ko je u Srbiji živeo 1993. razumeće. Zato sam ovo i napisao, tačno na dvadesetogodišnjicu njegovog rođenja.
Mog Bakonje odavno nema ali tuga je i dalje golema – leka joj nema. A dok sve ovo, po ko zna koji put čitam, tuga se ne smanjuje nego raste. No, to sam i želeo – što više boli to se duže pamti. Boli toliko da se nikad ne zaboravi.
Stari je savet i provereno delotvoran lek da kad vam pas ugine nabavite novo kuče. Znam, svestan sam da bih vremenom i tog novajliju zavoleo, ali nisam želeo. Nisam hteo da Baka zaboravim! Čini mi se da bih ga time izneverio, a ionako je bio ljubomoran – šta bi pomislio o meni da sam se drugom psu posvetio a njega i iz sećanja potisnuo. Grubo zvuči, ali meni bi to bilo kao da izgubite voljenog bračnog druga, sahranite ga – a već sutradan novog nađete. Bak nas nikada ne bi zaboravio, niti bi nove vlasnike potražio – u to sam siguran. Možda je stoga i bolje što je umro pre nas – meni na rukama, milovan do poslednjeg treptaja njegovog smrtno oslabelog srca. Jer ako je moja tuga (evo, opet mi teku suze dok ovo pišem, oprostite) ovolika za njim, kolika bi tek bila njegova za mnom. Šta je tuga a šta ljubav ljudi znaju – ali jedino psi osećaju. Stoga su i ova moja osećanja tek izbledala sećanja.
Možda je jedini čovek koji je i voleo i tugovao kao pas bio onaj koji je ove stihove napisao. U toj pesmi se najbolje vidi zašto više volim životinje, i zašto sam knjigu posvetio psima a ne ljudima.
Pesma o keruši – Segej Jesenjin
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
VAŽNA NAPOMENA NA POČETKU!
Kada budete knjigu pročitali možda poželite da sličnog psa nabavite. Stoga sam dužan da vas upozorim na vreme: sa stafordima i pitovima nije lako! Lepo jeste, ali i prenaporno. Ne uspete li da mu se nametnete, ne naučite li da ga kontrolišete – kontrolisaće on vas. Takav je to pas. I ne samo vas, nego će težiti da sve potčini sebi. U principu, decu neće dirati, ali ga morate na njih naviknuti. Držite li ga izilovanog od dece i ljudi, postaće nepoverljiv. Posebno nemojte od njega praviti zaštitnog psa, nemojte ga dresirati da ljude smatra neprijateljima. Takav pas je dovoljno žestok sam po sebi, ukoliko zatreba braniće vas – i odbraniti. Ne pazite li, i od dobronamernih!
Druge mužjake neće trpeti. Njegova želja za dominacijom je prejaka da bi drugom psu dozvolio da bude vođa. Stoga znajte da će napadati sve mužjake, i veće i manje – od kokera do doge. Jedino će bez krvave bitke proći ukoliko se drugi pas momentalno preda, ukoči, rep podvije... bukvalno ne mrdne. Ali i na samo mali, najmanji pokret, napašće – stafordi su rođene kavgadžije, a pitovi posebno. Stoga imajte na umu da je i šetnja sa takvim mužjakom rizična, zbog neželjenih susreta sa psima lutalicama ili kućnim ljubicima koji nisu na povocima. Zato je najbolje da ga nabavite ukoliko imate veliko dvorište.
Ali najvažnije od svega je kakav ste vi tip čoveka. Kaže se da pas liči na gospodara, ili vlasnik na svog psa. To je, uglavnom, stoga što čovek bira pasminu prema svojim željama. Nažalost, često i prema (pod)svesnim kompleksima. To poslednje je posebno opasno u slučaju da neki iskompleksirani mlakonja svoje frustracije leči preko ovakvog psa. Takođe je opasno i kad agresivni manijak nabavi pita.
No, ukoliko ste energičan i srčan gospodar, ali čovek sa dušom pre svega, boljeg psa nema. Ni za vas, ni za čitavu porodicu, a posebno decu. Sve će štiti, sa svima se igrati – svim vašim prijateljima se od srca radovati. Ali će najviše voleti vas. Toliko, da ma koliko ga voleli ljubav mu nećete moći ravnopravo uzvratiti. To je pas koji se voli, ali kome se mora komandovati – a on će vas voleti čak i dok ga budete kažnjavali. Stoga pročitaje redove koji slede, to su moja iskustva ali nikako nekakva strikna kinološka pravila. Svaki pas je individua, bez obzira koje je rase svaki se od svakoga razlikuje. I Bak je priča za sebe, kao i Bak Džeka Londona.
Nastaviće se...
Sledi: Glava I – Detinjstvo
Dragan Jovanov Glod
