Da je nekadašnji rukavac Tise kod Žabaljskog mosta, koji neki ribolovci nazivaju i Zoranovim kanalom (navodno po izvesnom ribočuvaru Zoranu), dobri mesto za pecanje potvrđuje činjenica da se na njegovim obalama teško može naći mesto čak i radnim danima. I mada vrbe odvajaju ribolovce pa se ima utisak da se peca u osami, ipak malo, malo, pa do ušiju dopire ono neizbežno: “Utero materi!” koje nedvosmisleno sugeriše da se nalazite na omiljenom pecalištu brojnih Čuružana! Pa ipak, baš sam tu vodu izabrao da posle više od tridesetak godina ponovo zajedno sa stricem odem na pecanje. Moj ciljani ulov je bio prozaičan - srebrni karaš.
U eri sve raširenijeg promovisanja pokreta “Uhvati i pusti” možda će zazvučati kao svojevrsno svetogrđe ako kažem da sam se za ovu vrstu ribolova opredelio pre svega zamišljajući - pun tanjir! Zaista mi se prijelo ribe i to upravo popularnog meleza, tj. babuške, jer ta, od brojnih modernih ribolovaca gotovo prezrena vrsta ribe, jeste izuzetno ukusna, ali kad je sveža! A ja se upravo nameračio na njeno slatkasto meso. Grešna mi duša!
Šalu na stranu, ali što sam stariji sve više ribolovu prilazim kao praktičnoj stvari, manje kao sredstvu za puko zadovoljenje pecaroške strasti same po sebi. Valjda je to u vezi s činjenicom da su se moji izlasci na vodu drastično proredili usled drugih obaveza. Tačnije, na vodu i dalje izlazim vrlo često, ali sa foto aparatom ili mikrofonom u ruci, dok je sve manje vremena za samo pecanje. A kada se konačno i za to ukaže prilika, tada se bez ikakvog kompleksa opredeljujem za konkretnu korist: ribu na stolu, molim! (Tipično za jednog astro bika, zar ne?)
ŠTREBERSKI
Polazeći ka aradačkom “tisavcu” nisam na umu imao samo ukusan zalogaj već i prikrivenu nameru da i strica zaintrigiram za savremene tehnike pecanja bele ribe, tačnije za pecanje feeder štapovima. Tehniku koju sve više i više upražnjavam, a ta ljubav je sve veća upravo u meri u kojoj se pogoršava moj vid!
Pošto je to bilo moje vatreno krštenje na toj vodi poslušao sam savet iskusnijih kolega, koje sam konsultovao pre polaska. Zabacivao sam “na pola” vode, tj. poprilično daleko, bez prethodnog detaljnog ispitivanja terena. Nisam želeo da svojim pljuskanjem iznerviram nekog od komšija koji su se namerili na “ozbiljnu” ribu.
Pecao sam sa dva štapa, što svakako nije u duhu izvornog feeder ribolova, ali i to je za naše uslove prilično umerena varijanta. Koristeći dva štapa želeo sam da skratim vreme “ispipavanja” najpovoljnije pozicije pecajući na nepoznatom terenu.
Mada sam koristio hranilice u obliku spirale nisam pripremio smešu tipičnu za njih, gustu i lepljivu poput kačamaka, već sam se odlučio za nešto rastresitiju varijantu. Ideja je bila da takva hrana ostavi iza sebe, posle pada u vodu, trag od čestica primame koje će privući ribu.
U početku sam bio optimista, očekujući brze ulove, ali oni su izostali. Mada sam zabacivao veoma daleko pecao sam u stvari u relativno plitkoj vodi, jer je i vodostaj Tise koja vodom hrani i svoj bivši meandar bio nizak. Jedva da sam pecao na dva metra dubine! Želeći da “aktiviram” ribu učestalo sam zabacivao sa manjom količinom hrane u hranilici, kako bih pljuskanjem privukao pažnju ribe a da pri tome ne prehranim mesto. Glavni sastojak prihrane bile su prezle, zatim klasična (jeftinija) hrana za hranilicu, uz dodatak ribljeg brašna. Mamac su bile kalifornijske gliste i crvići na početku, a kasnije gliste i kuglice stiropora.
Zabacivao sam što sam preciznije mogao u pravcu markera (vrbe) na suprotnoj obali, a najlon sam zakačio za “line clip” na špulni mašinice. Tako sam, uvek, zabacivao na istu daljinu. Bio je to školski pristup kojim se postiže, tako bar kaže pecaroška teorija, maksimalno koncentrisanje ribe na jednom mestu, čime se povećavaju šanse za dobrim ulovom. Da li je baš tako? Samo donekle!
Kada su teški uslovi za ribolov, tj. kada je voda hladna, vrhunski engleski takmičari preporučuju da se koriste hranilice sa kojima naši ribolovci, pa tako ni ja, nemaju mnogo iskustva. Reč je o zatvorenim hranilicama u koje se stavljaju crvići koji kroz otvore na hranilici polako migolje napolje kada se nađu na dnu. Takve hranilice su, navodno, izuzetno efikasne i u tekućim vodama u jeku sezone. U to nisam imao prilike da se do sada i sam uverim jer, kao klasični rekreativac, ne mogu sebi da priuštim podrazumevanu veliku količinu crvića da bih njima punio takve bušne “dozne”.
IZNEVERENA OČEKIVANJA
A onda sam čekao, čekao... Prošlo je skoro pola sata a od srebrnih karaša ni glasa! Primenio sam i taktiku (primenjenu na pecanje šarana) čiju je poentu opisao Simon Crow - ponovno zabacivanje. Dva puta sam zabacio praznu hranilicu i odmah izvukao sistem, da bih treći put napunio hranilicu, zabacio i - ponovo čekao. Na titraj tankog feeder vrha sada sam čekao nekih desetak minuta i ubrzo se u mojoj čuvarci zakoprcao prvi melez. Interesovalo me je koliko ću čekati na sledeći trzaj? Ponadao sam se da će sada otpočeti serija ulova jer sam konačno primamio jato, ali ispostavilo se da je to bilo iznevereno očekivanje. Opet sam na trzaj i ulov ribe čekao dobrih desetak minuta, ako ne i duže...
Po tom ritmu ulovio sam još nekoliko riba i usput primetio jednu zanimljivost: mada sam pecao na dve udice (iznad i ispod hranilice) riba je reagovala na mamac samo jednom! Ukoliko bih propustio da kontriram na dugo očekivani trzaj (da, da, to su oni trenuci kada vam prsti petljaju oko rajsfelšlusa - znate već gde!) sledećeg trzaja ne bi bilo ma koliko da sam ga čekao! “Poštari” tog dana nisu zvonili dvaput! Zaključio sam da moram promeniti taktiku jer sam u hladnoj vodi lovio samo “slučajne” primerke, dok glavninu jata nisam uspeo da privučem niti pljuskanjem niti “prskajućom” hranom.
Dakle, školski pristup nije uspeo da svojim komparativnim prednostima nadoknadi izostanak pronalaženja pravog mesta za pecanje, mesta na kojem bi se takozvana “struktura dna” razlikovala od okoline, odnosno gde bi na dnu bilo kakvo udubljenje s iole toplijom vodom. Ipak, u situaciji kada nisam mogao da biram mesto već sam morao da se prilagodim poziciji koja je tog dana na, uslovno rečeno aradačkom kanalu, bila slobodna, nije mi ni preostalo ništa drugo nego da iz date situacije izvučem maksimum, to znači da se zadovoljim skromnim ulovom.
ISKUSTVO VIŠE
Pošto očigledno breg nije hteo Muhamedu, krenu on ka bregu - umesto da čekam da karaš lutalica naleti na hranilicu sa hranom, odlučio sam da, poput igre zvane “podmornica”, hranilicom ubadam prazna polja. Takva nasumična potraga za ribom je nešto sasvim različito od pristupa kojim sam otpočeo pecanje. Međutim, pokazalo se da je i to bilo podjednako (ne)uspešno ko i tehnika koncentrisanja hrane na jednom mestu. Krivac, se opet krio u činjenici da je to bilo pecanje “na mišiće”, jer pravo mesto na kojem se na toj vodi u to doba godine melezi grupišu u veća jata nije otkriveno! Čak je ostalo iznevereno i moje očekivanje da će se situacija na promeniti kada se voda ugreje, pošto je to bio jedan topliji sunčan dan.
Pošto se oko hranilice nije vodila borba riba za zanosni zalogaj serviran na udici, pokazalo se suvišnim i stavljanje druge udice na sistem, jer mamac jedva da je ponekad bio pojeden i sa jedne! Srećom, teren na kojem sam pecao bio je čist, pa ta vrsta pecaroške alavosti nije uzrokovala kačenja sistema, do čega matematički rečeno dolazi dva puta češće sa sistemimom sa dve udice.
Interesantno je bilo i to da je od 12 riba samo jedna ulovljena na gornju udicu. Činjenicu da sam samo jednom kontrirao “u prazno” shvatio sam kao dokaz da je takozvana polufiksna montaža, sa relativno kratkim predvezima, pružala sasvim dovoljan otpor kako bi se čak i relativno sitna riba sama zakačila.
Kada sam podvukao crtu posle tog pecaroškog izleta, ostao sam bogatiji za još nekoliko iskustava, od kojih je najvažnije bilo naravoučenije da je za uspeh u pecanju na aradačkoj “kifli” najbitnije odazvati se zovu prvih petla! Tek tada ćete biti u prilici da izaberete pravo mesto koje će garantovati vrhunski pecaroški doživljaj na toj atraktivnoj vodi - ko rano rani ceo dan peca!
Mirko Kanjuh
