Pravo šaransko pecanje će s vremenom postati malo više pecanje, a mnogo manje spavanje. Meni lično tako nešto ne smeta. U tome da češće viđaš izlazak sunca na vodi nema ničeg lošeg, čak naprotiv, iako većina modernih šarandžija drugačije razmišlja. Evo zbog čega je potrebno dežuranje, a ne spavanje.
Igrom slučaja dobio sam na korištenje jedan vrlo veliki akvarijum sa dva šarana. Radilo se o jednom krljuštaru od 4 i jednom golaću od 4,5 kg. U početku mi je bilo teško da ozleđujem ribe, ali na kraju je ipak pobedila radoznalost. Upotrebljavao sam udice bez dodatnih kukica i nisam nikada putem kontriranja zabijao udicu u riblja usta. Testirao sam “samo” 15 nedelja. Pišem “samo” pošto su testovi u akvarijumu oduzimali mnogo vremena, ponekad se vrlo sporo napredovalo...
Posle nabadanja na udicu i ubacivnaja i izvlačenje sistema, ribe su bile vrlo nervozne. Posle toga su nekoliko dana morale imati mir uz dodatak prihrane. Tada se ispostavilo da sam bacao i suviše mnogo hrane, tako da u vreme planiranog testiranja uopšte nisu bile gladne. Morao sam ponovo čekati nekoliko dana...
Kad sam počeo sa mojim testom šarani su bili toliko pohlepni da sam bio ubeđen da ću uspeti sve istestirati što sam i planirao. Ali to se nije ostvarilo. Ipak, sasvim dovoljno da bih na samo nekoliko metara rastojanja mogao svojim očima da vidim krajnje relevante stvari bilo je i ovo.
Prvih nedelja sam koristio konvencionalni “Hair-Bolt-Rig”: jednu relativno kratku dlaku s podvezom od 18 cm, direktno zavezanu na olovu (prvo 75, kasnije 80 grama).
U početku su oni usisavali mamac zavezan za udicu, kao i slobodno ležeće boile, jednim brzim pokretom u usta, te kasnije dublje u grlo. Ništa u svemu tome nije davalo bilo kakav znak da im preti opasnost. Plivali su i dalje mirno, u većini slučajeva okrenuti glavom na dole, pod uglom od 30 do 45 stepeni, i sa zatvorenim ustima. Pri tom bi se veza zategla (posle bacanja u vodu prvo padne olovo na dno, a posle mamac u neposrednu blizinu olova, sem ako se pomeri na stranu, zbog isuviše zategnute veze, ali ovde to nije bio slučaj) i olovo bi se eventualno, u zavisnosti od pravca plivanja, podiglo. Posle toga se odvija sve veoma brzo: riba leže horizontalno, ubrza beg, nosom udarajuđi u zidove akvarijuma. Posle paničnog plvanja levo i desno, u donjem i u gornjem delu vode pronalazi određeni ugao - uvek isti (!) - i tada bih bio svedok jednog prizora nervoznih pokreta, usisavanja i duvanja ustima i škrgama. Sve to nije ništa pomagalo (udica se bila duboko zabila u meso i na taj način se nje nije mogla osloboditi). Ubodena riba je u miru bolovala. Pri tom je olovo ležalo na dnu i veza nije više bila zategnuta.
Verovali ili ne, trajalo je najduže 5 minuta i udica je bila napolju! Ja sam u prošlosti imao nekoliko iskustava koja mi kažu da je tako nešto mogućno, ali sada je to bilo potvrđeno: šarani (najverovatnije i druge ribe - linjaci su pravi majstori u tome, čak i sa udicama koje imaju kukice) se mogu u relativno kratkom vremenskom periodu osloboditi duboko zabodene udice bez kukica, po mom mišljenju putem vrlo brojnih mišića u ustima.
Posle samo dve greške, koje su prouzrokovale paniku, krljuštar je pronašao način kako da reši problem: u momentu kada bi osetio zategnutu vezu, na donjem delu usne, ili se predomoslio zbog pomeranja mamca, koji se putem zategnute veze hteo pomeriti u njegova usta, uplašeno je prestao sa svim pokretima te bi ispljunuo mamac.
Posle samo dva puta više mi nije uspelo upecati ovu ribu, iako je za vreme testiranja još oko deset puta uzimao boilu sa sistemom u usta?! Uvek bi prilikom zategnuća sistema sve napolje ispljunuo! Bilo je i više nego jasno da se to sve odvijalo u stadijumu kada ga udica još nije bila ubola.
Golać se prevario 4 puta - posle zategnute veze odmah bi ga uhvatila panika (run). Ali posle četiri uboda i on je promenio svoje ponašanje: posle momenta kada bi se veza zategla i udica bocnula, reagovao bi mnogo mirnije i tražio dobru poziciju kako bi olabavio vezu. Kada bi je pronašao pljunuo bi sve napolje. Već kod prvog pokušaja je uvek imao uspeh!
Dao sam ponovo nekoliko nedelja mira šaranima, a istovremeno ih hranio novom boilom na bazi hrane za pastrmke. Zatim sam ponovo pčeo testove. Ovog puta sa takozavanim “anti-pljuvač-sistemom”: udica sa “bent uglom” (bent = od kraja udice gde sa veže najlon pa do jedno 10 mm ka zaobljenju udice nalazi se jedan zavoj) na koju sam stavio jednu boilu (normalno ležeću, kuju sam fiksirao PVA vrpcom), pa sve to na kratki podvez. Dlaku sam vezao za jedan “Drenan prsten” koji se mogao slobodno kretati po određenoj dužini udice.
Šaran krljuštar verovatno nije “čitao” knjige o modernim šaranskim podvezima. Nije uopšte obraćao pažnju na “anti-pljuvačke” teorije. Nije pravio nikakve probleme sa uzimanje mamca u usta, ali nije dozvolio da se boila usisa dublje u usta, kako bi ga udica i ubola. U momentu kad bi osetio potpuni “napon” od veze, dakle pre nego što bi udica dobila i najmanju šansu da se zabije u usta, pustio bi celu stvar da padne ponovo u pesak.
Šaran golać na svu sreću nije bio tako pametan pa je i za mene ostalo malo zanimljivosti:
Nekoliko puta je nakon zatezanja veze ispljunuo mamac, udicu još nije povukao ka ustima i nije mogao da se ubode, isto ko i kod krljuštara. Prilikom nekoliko drugih uzimanja bio je manje oprezan (plivao je i dalje, bez obzira što je veza bila zategnuta), te se i par puta ubo na udicu. Pljuvanjem je ponekad izbacio udicu, ponekad ne. Nekoliko puta je kompletna veza letela na sve strane, nekoliko puta je usisavao i pljuvao napolje, ali dva puta nije uspeo da se oslobodi od udice. Boila se kretala po dužini udice tako da se prsten zaustavio na samom kraju iste udice. Forma “bent hook” udice je uradila svoj posao, zabila se duboko u meso. Tu je i ostala, nije mu pomoglo ni uporno usisavanje i duvanje (najviše zbog toga što je boila ostala napolju, nešto ispod usne, viseći na dlaci tako da “usisavanje i duvanje” nije imalo nikakvog efekta). U ostalim slučajevima je, posle neuspešnog usisavanja i izduvanja, slabo zakačena udica odmah ispadala iz usta. Desetak sekundi nepokretljivosti i “koncentracije” bile su dovoljne (“mišićne koncentracije”)!
Znači, najvažnije je u celoj ovoj priči navesti šarana na beg, a ne da se poigrava mamcem. Sa nekim korekcijama na našim vezama će to i uspeti - bar za jedno određeno vreme...
Ali, i to je najverovatnije takođe relevantno: treba da preškolujemo i nas same: mi smo sad primorani da uočimo, te odmah kontriramo, na svaki sumnjivi pokret vrha štapa, jer su šarani (naročito na vodama koje su pod velikim pritiskom šarandžija) postali oprezniji.
Isto tako treba da naučimo da li je uzrok slabog drmanja našeg štapa šaran kog je udica samo malo ubola, ili deverika koja pliva, negde između olova i vrha našeg štapa.
Mnogima se ovo neće dopasti pa će mnogi i dalje spavati u šatoru, nadajući se da će šaran svakako u jednom momentu prouzrokovati jedan “run” i time omogućiti olovu da kontrira. U svakom slučaju nećeš ništa izgubiti ako brzo kontriraš, a i ako znaš kada treba da kontriraš.
Jedan “dužetresući vrh štapa” je najbolji opis koji vam ja mogu dati, iako to sve traje tek par sekundi. Jer u protivnom, šaran ti neće pružiti drugu šansu. Ako počne da pljuje, iz bilo kojeg razloga, više neće uzeti taj mamac. Ili će napustiti mesto događaja, ili ostati da se tu hrani - ali tu boilu koju je upravo odbio će ostaviti da leži danima. Ako se drmanje vrha štapa pretvori u jedan duži run, prilikom kontriranja obavezno kačiš ribu!
Kod onih koji su sisteme “odveslali” 300 metara od obale je moguć sledeći scenario: oni će usred noći malo duže da se dvoume misleći kako im je deverika pomerila mamak!
Procenat šarana koji reprodukuju pravi “run” uz besomučno pištanje signalizatora je sve manji. Oni koji žele da ulove one druge, oni koji to ne rade, a udice samo nežno odižu, treba da nauče kako se pecalo u prošlosti: sa pecaljkama na dohvat ruke!
Luc De Baets
