Malo još treba, pa ćemo slaviti desetogodišnjicu velikog događaja. Desetog svetskog prvenstva za kadete i devetnaestog za juniore u ribolovu na plovak. Tada sam još bio aktivan pisac o ribolovu, pa i moglo mi se, jer sam bio u prilici da spojim hobi sa korisnim. U prevodu, tada su još izdavači novina, ali i drugi mediji honorare pristojno plaćali, pa i necenzurisani tekst i tako praktično džabe sam mogao doputovati i prisustvovati raznim ribolovačkim takmičeljima. Predmetno svetsko prvenstvo koje se pecalo na kanalu Dunav–Tisa–Dunav u Novom Sadu ostalo mi je u sećanju, jer dokazalo je da naša zemlja može biti mesto dobrog druženja i neiscrpan izvor radosti. Evo teksta, zabeležio sam ga onomad, tik nakon završetka prvenstva. Možda uz sitnu dopunu vredi i danas pročitati.

Bilo je tu svega. Od roštiljskih kobasica, priručnog vašara, do sijaset boja takmičarskih dresova. Pa porasta i opadanja nivoa Dunava, samim tim i kanala DTD, na kome se nalazila pista. Pa monotonog višesatnog pljuska koji je po principu „snađi se sam, kako umeš i znaš“ iznudio od posetilaca spontanu i nimalo sličnu modnu reviju Versaćeovoj. Suncobrani su se „šetali“ kao kišobrani štiteći svoje vlasnike, a i najlon kese su znatno pomagale pri čuvanju glava od dosadnih kišnih kapi. A ko je imao kabanicu, nije morao imati i cipele. Papuče su mu bile sasvim dovoljne.

Bilo je tu i blizu dvesta musave dece, a niko nije za to dobio batine. Šta da se radi kad se tokom tri sata, koliko traje pecanje, hrane ribe, a vremena je premalo, pa se ruke uglavnom brišu o šta se stigne. U početku o pripremljene peškire, a posle o takmičarske majice, pantalone i sve što im je pri ruci. A ponekad se mora skloniti nemirni pramen kose s lica, ili popraviti neherena kapa, tako da je riblje hrane bilo maltene po celom dečjem telu i njihovoj odeći, što je ovom ozbiljnom takmićarskom skupu davalo posebno šarmantan ton.

Pozavideli bi im i iskusni pecaroški vukovi

A na obali, kao da su iz apoteke uzeti, izuzetno skupi štapovi, superkvalitetni najloni i udice koje se, prosto, lepe za kožu. Pa komforne pecaroške stolice i brojne druge korisne potrepštine što za pecaroša može proizvesti najsavremenija tehnologija. Jest da je to sve skupo, pogotovo za decu, ali zato su tu ribolovački savezi, donatori i roditelji...

Mladi reprezentativci su pokazali da bez po muke rukuju s deset metara dugačkim štek štapovima, a s finom tankom opremom vešto su podstrekivali ribice da doplešu do obale. A kad zagrize poveća, tek bi to bio pravi darmar na vodi. Deca ko deca, nastašna su pa makar to bili i reprezentativci. To kažu treneri i priznaju da je s njima najlepše raditi, mada ponekad pomisle da će ih ljihovo tinejdžersko ludiranje i u grob odvesti. A kad je osvanuo pravi pravcati vreo letnji dan, mimo protokola svetskog prvenstva, mladi reprezentativci iz Slovenije su posle takmičenja skočili u kanal i bezbrižno se brčkali u vodi. Nisu zaostajali ni kadeti Španaca, koji su u hotelu „Duga“, gde su odseli, jurcali polivajući se lavorima vode uz povike i veseo dečji smeh.

No, treba znati, da bi dospeli na svetsko prvenstvo, trebalo je da svi oni mnogo toga nauče, upoznaju vodu, vrste i ponašanje ribe, pronađu mesto gde se okupljaju. A da ne pričamo o tome da upoznaju čarobnu smešu hrane za primamu, pa zabacivati prihranu pravovremeno i precizno da bi zadržali ribe na mestu gde pecaju. O treninzima da se i ne govori. Kad smo im postavljali pitanje „Kako si dospeo na svetsko prvenstvo“, kao po dogovoru, istovetno su odgovarali: „Volim ribolov, jer je to najlepši sport!“.

Svi su zaslužili zlatnu medalju

Pokazali su da u svim vodama znaju da upecaju ribe, kao i da je posle vraćaju u vodu. A kad nisu na takmičenjima, ukoliko se porodica zaželi ribe, uhvate je samo toliko koliko je dovoljno za dobar ručak. Takođe naučeni su da za sobom ne ostavljaju smeće, te ni sada ni kad odrastu neće zagađivati reke i jezera. Od malih nogu poštuju i čuvaju prirodu sa svim žiteljima, a svoje znanje stalno proširuju, prenose ga na mlađe, prijatelje, okolinu... Čudna neka deca!

To minulo 10. svetsko prvenstvo za kadete i 19. za juniore u ribolovu na plovak dokazalo je da naša zemlja može biti mesto dobrog druženja i neiscrpan izvor radosti. Naša zemlja bila je primeran domaćin i omogućila je da se u gradu Novi Sad sretne blizu dvestotine dece, vrhunskih pecaroša iz dva tuceta država. S njima su došli i njihovi roditelji, stručni štabovi ekipa, navijači i novinari iz raznih krajeva. Eto prilike da se o našoj zemlji, da se o našem gradu čuje širom belog sveta.

Nedelju dana parče kanala Dunav-Tisa-Dunav između Kaćkog i Temerinskog mosta bilo je mestokoje je mamilo posetioce iz celog sveta. I svi su hitali ka kanalu, zaboravljajući na trenutak grad s njegovom burnom i značajnom istorijom. A takmičari, njima je, naravno, bilo najbitnije da saznaju na šta bačke ribe grizu, jer od toga je zavisilo šta će i koliko će upecati i hoće li uspeti da se popnu na pobedničko postolje.

Ali, kad se malo bolje razmisli, sva deca koja su otpecala svetsko prvenstvo zaslužila su zlatnu medalju. I TO VELIKU!

Kao epilog, šta je pisac hteo da kaže? Nemojmo ni na tren zaboraviti decu i njihovo vaspitanje. Dajmo i našoj deci veliku zlatnu medalju, kao i mogućnost da ta medalja ostane zajedno s njima ovde. U Srbiji!

Ištvan Kazi